Poslanica Kisindžeru

Evo već četvrti dan ne jedem, niti vino pijem. Zdrav sam, a bolestan. Kunjam zbog Kosova, ali, da budem pošten; kunjam i zbog Svetog Trifuna. Bila je žestoka slavska pogibija! Dok sam autobusom pirotske „Blende” za zavičaj na slavu šibao, za Mokru ispod Suve planine, setio sam se kako sam, pre dvadeset godina, nekako, pre Gazimestana, ubeđivao našeg Vožda da mi osnuje kibuc na Kosovu, i da i on, Cobe, tamo sa porodicom živi. Jer, video sam, na Galilejskom jezeru, u kibucu Genezar živeo je Šimon Peres, predsednik Izraela, i odatle je u Jerusalim svaki dan išao, Knesetom predsedavao, zemlju vodio, za svaki pedalj Izraela se borio... A naš Vožd!? Dok sam mu, u kabinetu, izlagao pouzdani jevrejski recept za ČUVANJE TERITORIJE, dok sam kao napaljeni mesija penio, Cobe je sedmogodišnji „čivers” pio i u lice mi se smejao, smejao. Jadan, ništa nije shvatao, nije razumeo da je Kosovo gubio. Onda se i Điki na spomen kibuca od srca smejao, pa se, posle, kasno Kosova setio. A ovi današnji?! Smeju li Voja, Boki, pa i Toma da izgovore reč kibuc!? Ili, blickrig! A da je Srbija ozbiljna država, „crvene beretke” bi u nedelju u Prištinu ušle i Tačija uhapsile! I šta bi se desilo da je srpska vojska, naravno bez Ponoša, na Kosovo ušla?! Ništa! Verujte, ništa, Srbi moji! Taj komitski upad, ta srpska legitimna drskost Amere bi iznenadila, a Rusi bi, valjda, pomogli ako zatreba. Zaista, zaista vam kažem; treba svetske moćnike dovesti pred svršen čin! Da se sete ko je Srbin! Nego, opasna se bitka vodila u Mokri, na Svetog Trifuna, na padinama Suve planine! U vinogradima se loza orezivala, domaćinska se vina probala, u stomaku mešala, pored vatre na zašiljenim štapovima meso se peklo i jelo se, jelo, kao, šatro, samo „doručkovalo”. A posle se prešlo na rovovsku borbu po kućama, na dugim klupama, na punim trpezama. I, za divno čudo, Kosovo se nije pominjalo, nije se ni radio palio, ni za Javni servis se nije marilo! Treštala je Žikina harmonika, tresla se Midina gostinska soba! Šta soba! Tresla mu se, bre, kuća! Pevalo se grleno, namerno se falširalo i smejalo, do neba smejalo jer ako se sa tandžarama pođe na Kosovo, srce treba da je veselo... Sveti Trifun Zarezoja je muška slava. Tu žene ne smeju ni u kuhinju da provire, ni tanjire da operu. Muška ruka sve kuva, sve sprema, a jelovnik je svake godine isti. Kupus sa slaninom i suvim mesom, pa još ljucnut. I, mastan, brkovi i brada da ti se sijaju. A posle kupusa služi se OVCA NA PARU! Kako se sprema? Prosto, moj rođo, a u stvari komplikovano! U kazan za topljenje masti zagreje se voda, na dno kazana stave se letve, da se ovca ne zalepi za dance, što se neiskusnima dešava. Onda se spusti ovca pa se kuva, bari na pari, voda se, naravno, pomalo, doliva, i, tako dok meso ne počne da se raspada i topi u ustima... Nego, grdno sam se prevario što sam Junga u zavičaj, na vinogradarsku slavu, poveo. Jer, Jung se od Mokranaca unezverio, i, samo je šaputao: “Ovo su Trivali, Aleksandrovi Trivali, od kojih su svi narodi zazirali!!” A onda je Jung počeo moje zarezojce da davi: “Nije li sveti Trifun, koga, ovde, u istočnoj Srbiji zovu i TRIVAL, dakle, nije li on, glavom i bradom, car TROJAN, to jest Trijam, hoću reći, trojanski kralj PRIJAM!? A tu je i stari srpski bog TRIGLAV! I, hrišćanstvo se baš dosta namučilo da reciklira jednog starog srpskog kralja i jednog starog boga i da od njih stvori hrišćanskog mučenika Trifuna. A kakav je to hrišćanski mučenik Trifun bio kada je u mladosti devedeset i devet mladića ubio sve štiteći čast devojaka!? Svetac je, konačno, postao kada je i stotog momka ubio i to – LUBENICOM!?” Tu kažem Jungu da malo oladi, jer smo na divljoj trivalskoj slavi, a tu se teški razgovori ne zapodevaju, već se vinogradarske pesme pevaju i golicave priče pričaju. I taman je Mića Ćurulija počeo da priča zgode Vlade Čerčila, seoskog spadala, kad, avaj, Jung hoće da poentira i mog drugara Noku, baš, masira: “Spisi koji govore o progonstvu Trifuna u vreme Dekija nisu autentični! Trifun je frigijsko božanstvo iz nepoznatih PRETHRIŠĆANSKIH vremena!!” Onda su Dopča, Tomča i Desko uzeli pod svoje Junga, pa su ga suvoplaninskim vinom napili i od dociranja odučili... Slava je počela u sredu uveče, a završila se u subotu po podne! Ivkova slava, nego šta! Sremac tu nije imao šta da izmišlja! Vraćamo se za Bgd. Burazer Dragiša gazi „volvića” kroz Sićevačku klisuru u kojoj je Arnold Tojbni došao na ideju o večnom vraćanju istorije. O, Gospode! Da li smo u 1389. godini? Ili u 1804? Ili smo u 7516. godini, u godini novog Potopa ili Armagedona? Kada smo prošli staru ciglanu kod Velike Plane gde je Jočić naleteo na onog šarplaninca, e, tu sam zadremao i moju Crnu iz Vrčina usnio. A ona je ovako počela: “Kada je Henri Kisindžer sreo Žiku Kovačevića, svog cimera sa koledža, 2000. godine, valjda, na doručku kod Buša, pitao ga je: Ako su Srbi započeli 20. vek ubistvom Ferdinanda u Sarajevu, šta nam Srbi spremaju za 21. vek? Nije zapamćeno šta je Žika Bambus odgovorio jednom od šefova Komiteta 300, ali, valjda ti je jasno da je ovog 17. februara počeo TREĆI SVETSKI RAT! I da su Srbi, opet, u srcu tog svetskog rata, da su njegova suština i so! I ostaće nas, možda, za pod jednu šljivu, za pod jednu atomsku pečurku, ali Amerike više neće biti! A, evo, Mlada Bosna opet se pojavila, gosn Kisindžeru! I ako je pala Austrougarska, što ne bi i Amerika!? Ako se raspala Kominterna, raspašće se i Komitet 300! Ah, Kisindžeru, jadni Kisindžeru, i tvoja će zemlja biti preorana bombama osiromašenog uranijuma, baš kao što je preorana zemlja Kosova.” Tako mi je govorila moja Crna tamo negde oko Malog Požarevca. Dok se, u nedelju, lečim Oljinom ćurećom supom od Svetog Trifuna, na Javnom servisu javljaju da su „huligani” razbili „Mekdonalds” i nasrnuli na američku ambasadu. Ako, ako! Ameri moraju da shvate da nisu nedodirljivi ni u Beogradu. A načeli smo ih, mi, iz Kapetan Mišinog zdanja, kada smo davne 1966. godine, nekako u ovo vreme, demolirali američku čitaonicu u Knez Mihailovoj, demolirali smo ih zbog rata u Vijetnamu, ne sanjajući da će nam skotovi napasti i Srbiju. Bili smo i mi tada „šačica huligana” na Titovoj televiziji. Nego, frljajte kamenje, a frljajte i nešto žešće, moji srpski huligani, Ameri samo tu muziku razumeju!