I posle Kastra – dva Kastra

Rodrigo Dijas de Vivar, slavni kastiljanski vitez, preminuo je u svom krevetu u Valensiji 10. jula. 1099. godine. Tako bar kažu istoričari. Ali, Fidelu, čoveku koji je do prošle nedelje vladao Kubom, više se sviđa jedan popularni mit. Legenda kaže da je Rodrigo poginuo usred važne bitke i da je zatim Himena, njegova ambiciozna žena, plašeći se da će smrt hrabrog komandanta demoralisati ratnike, postavila njegovo mrtvo telo na Babijeku, Rodrigovog vernog pastuva, i poslala ga u bitku. Misleći da ih vodi njihov nepobedivi vođa, trupe su krenule u odlučujući juriš i dobile veliku bitku – Rodrigo je postao El Sid Kampeador, “Sid Pobednik”. NJegove statue danas krase trgove i parkove širom sveta, u NJujorku, San Dijegu, Sevilji, čak i u jednoj australijskoj luci. Fidel Kastro Rus (81) svestan je da mu se bliži kraj, ali, kako piše u knjizi “Moj život”, debeloj autobiografiji, “naši neprijatelji ne treba da se zavaravaju. Umrem li sutra, u stvarnosti moj uticaj može da se poveća. Možda me budu nosili kao El Sida – čak i pošto je umro, njegovi ljudi su ga vodali okolo na njegovom konju i dobijali bitke.” Kastrovi “ljudi”, a nikada ih više nije bilo u predsedničkim palatama i vladama širom Latinske Amerike, još ne moraju da timare svoje “Babijeke”. Iako je posle 49 godina i formalno sišao sa vrha vlasti, Fidel još nije otišao ni iz kubanske politike. Dvanaest miliona Kubanaca je prvi put posle skoro pet decenija dobilo novog vođu. Kubanska skupština je u nedelju izabrala Raula Kastra Rusa, Fidelovog mlađeg brata, za novog predsednika, i trideset potpredsednika i članova Državnog saveta, tela koje vlada velikim karipskim ostrvom. U nedelju smo dobili i odgovor na pitanje koje je prošle nedelje najviše zanimalo Belu kuću – da li je najveći američki neprijatelj, možda, pored vlasti, napustio i ovaj svet. Nema mnogo mesta na planeti u kojima američke obaveštajne službe imaju tako malo izvora kao u koridorima moći u Havani. Mnogi vašingtonski analitičari su – od kada su kubanski mediji 18. februara kasno uveče objavili Fidelovu odluku da se povuče sa trona – spekulisali da je stariji Kastro možda već mrtav i da Raul (76) želi da tu “vest” svetu objavi tek kada i formalno preuzme vlast. Prvi znaci da je Fidel, čovek nemerljivo velikog ega i još veće ambicije, koga je malo ko mogao da zamisli kao običnog “druga”, ipak živ, pojavili su se u petak. Dva dana pre nego što je izabran njegov naslednik, u partijskom glasilu “Granma” objavljena je Kastrova redovna kolumna. Već mesecima je, predugačka kao i njegovi govori (često sa napomenom “Nastaviću” na kraju), štampana pod naslovom “Razmišljanja predsednika Fidela Kastra”. Fidel, koji se iz javnosti povukao pre devetnaest meseci, iz bolničke postelje pažljivo je pratio američku predizbornu kampanju, stavove “neprijatelja” Kube i razvoj “imperijalističke ideje” – to su glavne teme njegovih tekstova. Prošlog petka kolumna je izašla pod novim naslovom, “Razmišljanja druga Fidela”, i sa svojeručnim potpisom na kraju. Kastro je tu napisao i da je u noći pošto je objavio svoju odluku da odstupi sa vlasti, “spavao kao nikad u životu”, što verovatno nije obradovalo militantne kontrarevolucionare u Vašingtonu i Majamiju. Ipak, mnogo jasnije od teksta u partijskom glasilu, izbor Raulovog prvog zamenika sugeriše da se nade Bušove administracije nisu ostvarile i da je Fidel, iako teško bolestan, ipak živ. Naime, da je Raul sam birao ključne saradnike, a niko sem Fidela nije u poziciji da se meša u njegove odluke, prvi ešelon lidera koji je izabran u nedelju bi izgledao sasvim drugačije. O tome da Fidel za života ne namerava da ostane van politike, svedoči izbor novog čoveka broj dva, Raulovog zamenika u Državnom savetu. Na to mesto je u nedelju jednopartijski parlament izabrao Hosea Ramona Maćada Venturu (77) koji dolazi iz grupe ideološki tvrdih “originalnih” revolucionara – Kubanci ih zovu “historikos”. Mada Fidel nije rešio da svom bratu sasvim veže ruke i na ovo ključno mesto postavi jednog od mlađih (u kubanskoj gerontokratiji to je svako ko ima manje od pedeset godina) ideoloških fanatika, takozvanih fidelista, Fidel, ipak, nije dozvolio ni da na mesto čoveka koji može zameniti Raula, koji je takođe krhkog zdravlja, dođe neko od pragmatičnijih “raulista”. U Havani nije bilo neizvesnosti o tome ko će biti novi predsednik, već ko će zauzeti položaj koji je do nedelje držao Raul. Malo je analitičara koji su sumnjali da je Raul želeo da umesto Venture na mesto prvog potpredsednika dođe Karlos Lahe (56) koji je do nedelje bio jedan od pet (običnih) potpredsednika Državnog saveta i, praktično, premijer (Kuba nema “klasičnu” vladu). Onemogućivši promociju Lahea, koji je zadržao stari položaj, Fidel je poslao jasnu poruku da shvata kako su neophodne promene, ali da ne želi da one budu previše duboke i sveobuhvatne. Braća su odavno zamenila uloge. Fidel je bio nacionalista koji je polovinom pedesetih krenuo da oružjem ruši dežurnog kleptokratu u zemlji koja je u svemu, sem po imenu, bila američka kolonija. Desetak godina kasnije, pošto je osvojio vlast, promenio je boju i postao najtvrdokorniji komunista. S druge strane, Raul se, kao i Če, ideologijom “srpa i čekića” zarazio još u mladim danima. Novoizabrani kubanski vođa i bradati, astmatični Argentinac čine dvojac koji je pre pedesetak godina bio mnogo radikalniji i krvoločniji od Fidela. Raul i Če su najodgovorniji za pokolje nevinih koji su vršeni pod plaštom borbe protiv kontrarevolucionara tokom prvih godina vlasti. Za Raula je pad Sovjetskog Saveza bio šok koji ga je pretvorio u pragmatičnog operativca. Iako je njegovo oduševljenje za kineske i vijetnamske radikalne reforme, gde se od komunizma zadržalo samo ime, brzo splasnulo, on je shvatio da revolucija i socijalizam mogu preživeti samo ako naprave nekoliko koraka unazad, ka tržišnoj ekonomiji. “Pasulj je važniji od topova”, Raulov je slogan pod kojim je na Kubi polovinom devedesetih dozvoljeno otvaranje zelenih pijaca, privatnih restorana (“paladara”) sa najviše 12 stolica, “samozapošljavanje” u oko 150 zanimanja i legalizacija dolara kao paralelne valute. Fidel je kasnije, pozivajući se na raslojavanje “dolarizovanog” društva, praktično zaustavio reforme. Godine 2004. ponovo je proterao dolar sa ostrva na kome i danas postoje dve legalne valute – praktično bezvredni domaći peso i CUC, “konvertibilni peso”, jedina valuta za koju na ostrvu nešto stvarno možete kupiti. Raul je svoje saradnike, aktivne i penzionisane oficire, postavio na čelo državnih preduzeća i pretvorio ih u profitabilne i prilično efikasne mašine za prelivanje turističkih evra u komunističku kasu. Vojska, “Revolucionarne oružane snage”, kojoj je uvek uniformisani Raul kao ministar odbrane komandovao prethodnih decenija, danas je vlasnik najboljih hotela, rent-a-car agencija, lanaca prodavnica i aviokompanije. Skoro bez izuzetka važi pravilo da ako ste na Kubi danas zadovoljni nekom uslugom, onda možete biti sigurni da je na čelu organizacije koja je pruža, iako ga najčešće nigde u blizini nećete videti, uniformisano lice, neki Raulov oficir. Fidel može prvenstveno da zahvali Raulu što slike sa današnje Kube nisu još sličnije požutelim fotografijama, svedočanstvima bede i sveopšteg sunovrata koji su krajem pedesetih poniženu naciju svrstali iza Fidela. Oskudica u svemu, korupcija, konjske zaprege kao glavno prevozno sredstvo, prostitutke i rumba – tako je kubanski socijalizam izgledao nekoliko godina posle “smrti” Sovjetskog Saveza. Da nije revizionističko-tržišnih reformi koje je inicirao pragmatični Raul, Fidel ne bi mogao da kaže kako je mnogo toga promenio tokom niza dugih i gladnjikavih revolucionarnih godina. “NJujorker” podseća da se skoro sve ono čime revolucija može da se pohvali – a to je malo šta sem eliminisanja oružanih pljački, drastičnog smanjenja nepismenosti i besplatne zdravstvena zaštite – desilo tokom prve četiri Fidelove godine. Od tada kreće ono što je novinarka uglednog njujorškog magazina nazvala “slou-moušn kolapsa”. Na ostrvu jedva da postoji zgrada ili objekat koju je Kastrova revolucija spasla od propadanja. Da UNESCO nije uložio novac u restauraciju stare Havane i da španske i kanadske firme nisu investirale kapitalističke pare u hotelska naselja, teško bi bilo naći nešto što se na Kubi ne raspada. Novi stanovi su uglavnom građeni kanibalizovanjem starih, horizontalnim deljenjem prostora na pola, i pretvaranjem hronično praznih prodavnica u stambene jedinice. Da bi nekako produžio prekratki spisak dostignuća revolucije Raul, koji se na konstitutivnoj sednici parlamenta u nedelju prvi put pojavio u civilnom odelu, moraće da povede možda najtežu bitku svog života. NJegov najveći problem i teret narednih meseci (ili godina) biće Fidel i njegovi beskompromisni sledbenici koji svaku reformu i liberalizaciju doživljavaju ako udarac na revoluciju. Među mlađanim “fidelistima” – na ostrvu ih zovu i “los taliban” – najistaknutiji je Felipe Peres Roke (42), kubanski ministar spoljnih poslova i dugogodišnje šef Fidelovog kabineta. Crveni talibani su na ostrvu-zatvoru, na kome je glavni slogan i dalje “Socijalizam ili smrt”, dosledni Fidelovom verovanju da revoluciju mogu uništiti jedino sami komunisti zavedeni čarima “samobogaćenja”. U stvarnosti sve što je do sada činio antikomunistički Vašington samo je jačalo Kastrovu vlast i povećavalo svakodnevne muke Kubanaca. Sada nade Bele kuće i antikastrista u Majamiju podgreva činjenica da Fidel odlazi “neslavno”, da nije mogao da sačeka još samo devet meseci – 1. januara 2009. godine navršilo bi se pet decenija od njegovog dolaska na vlast. Američke kontrarevolucionarne snove možda najbolje odslikava karikatura na naslovnoj strani poslednjeg broja “NJujorkera” – crtež Fidela koji nestaje kao dim zapaljene kubanske cigare, najzabranjenijeg voća u SAD. (Nezadovoljni američki vojnici koji su bili prinuđeni da Božić i Novu godinu dočekuju po balkanskim, iračkim i avganistanskim gudurama, i kojima čak ni flaša piva nije dozvoljena u slavljeničkim noćima, svoju frustraciju najčešće leče “kohibom” kupljenom od evropskih saboraca u ratovima protiv Srba i islamista.) Razumniji zapadni neprijatelji karipskog komunizma shvataju da bi naglo rušenje “kastrizma” bilo opasno i verovatno krvavo. Problem je što je takvih malo u SAD, supersili koja je preblizu Kubi. Raul bi da razgovara sa Vašingtonom, ali to možda može postati moguće jedino ako demokrata Barak Obama bude izbran za 44. predsednika Amerike, desetog od kada je crvena Kuba pod američkim embargom. Obama – čijim venama, kao i krvotokom većine današnjih stanovnika Kube, teče afrička krv – prošle nedelje je rekao da je spreman da bezuslovno pregovara sa Kastrom, kao i svim drugim velikim američkim neprijateljima. Posle tako jasne izjave sigurno je da Obama, ako pobedi, neće ništa dugovati antikomunističkim fanaticima na Floridi koji neće glasati za njega, a koji su do sada oblikovali kontraproduktivnu i nehumanu američku politiku prema Kubi. Nepremostivu prepreku Raulu – i možda Obami – može predstavljati jedan događaj kada je, takođe u nedelju, pre tačno dvanaest godina, kubansko ratno vazduhoplovstvo oborilo dva mala, civilna aviona emigrantske organizacije “Braća spasioci”. (Incident je van Amerike uglavnom ostao upamćen po činjenici da je Medlin Olbrajt, tada ambasador SAD u UN, uvela reč “muda” u leksikon svetske diplomatije.) Raul je tada bio ministar odbrane i nekoliko američkih kongresmena zahtevalo je da bude optužen za zločin nad civilima koji su bili američki državljani. Fidel je gađao mnogo dalje. Za života jedva da je unapredio Kubu. Ali, ideje koje je sa promenljivim uspehom izvozio širom sveta – od Angole i Mozambika, do Bolivije i Venecuele – ulepšale su živote miliona siromašnih ljudi. Fidela će se s ljubavlju sećati uglavnom oni koji su imali sreću da ne budu njegovi podanici u karipskoj državi-tamnici. Zato, čak i ako, kako priželjkuje, postane novi El Sid Kampeador u nekoj važnoj ideološkoj bici, iza njega sigurno neće jurišati Kubanci.