Španski stav o Kosovu

Poštovani gospodine uredniče, U prilogu Vam dostavljam tekst u kome se objašnjava politika moje zemlje o pitanju nezavisnosti Kosova. José Riera Siljuier, ambasador Španije u Beogradu *** U prošlu nedelju, 17. februara, konačno je usvojena najavljivana odluka kosovskog parlamenta kojom je jednostrano proglašena nezavisnost pokrajine. Tako smo prisustvovali potpunom raspadu bivše SFR Jugoslavije kao posledice nacionalističkih ratnih sukoba koji su započeti devedesetih. Nakon intervencije NATO-a, kako bi se izbegao humanitarni konflikt koji se nazirao 1999, i u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN od 10. juna iste godine, naloženo je vojsci Jugoslavije da se povuče sa ove teritorije koja je potom došla pod upravu civilne misije UN, UNMIK-a i KFOR-a, sa značajnim vojnim snagama od 15.000 pripadnika, među kojima je i 650 Španaca. Pomenuta Rezolucija SB OUN potvrdila je princip suvereniteta i teritorijalne celovitosti SR Jugoslavije, princip iz Završnog dokumentu iz Helsinkija. Osim ovog opšteg principa, i za razliku od novih republika koje su nastale kao posledica raspada Jugoslavije, Kosovo nije bilo savezna republika već pokrajina u okviru Srbije. Zbog svega ovoga, odluka kosovskog parlamenta kojom se jednostrano proglašava nezavisnost u suprotnosti je sa već pomenutom rezolucijom SB, koja je i dalje na snazi; sa Poveljom UN i Završnim dokumentom iz Helsinkija. Osim pravnih razloga, ovo proglašenje nezavisnosti je suprotno svemu što je međunarodna zajednica proklamovala na Balkanu još od tužnih događaja devedesetih godina. Međunarodna zajednica i posebno EU su omogućile stvaranje multietničkih i multikonfesionalnih država kao što je Bosna i Hercegovina. Mirovni sporazum iz Dejtona, kojim je okončan etnički sukob 1992-95, garantovao je stvaranje ove republike u kojoj treba zajedno da žive Srbi pravoslavci iz RS i Hrvati katolici i Bošnjaci muslimani iz Bosansko-hercegovačke federacije. Zajednički život zasniva se na vrednostima Evrope i na uzajamnom poštovanju proizašlom iz demokratije. Španija ne može da prizna Kosovo, i to ne samo zbog pravnih razloga već i zato što je pozivanje na čisto etničke osnove u suprotnosti sa našim principima. Španija je ove argumente predočila, povela diskusiju i doprinela da se prošlog ponedeljka usvoje Zaključci Saveta za opšte poslove i spoljne odnose EU, prema kojim zemlje članice EU imaju suvereno pravo da odlučuje o priznavanju nove države, čime je ustanovljen princip da EU nije nadležna na planu priznavanja država. Drugi značajan element dokumenta koji je usvojila EU je podsećanje na to da je Kosovo slučaj sui generis, neprimenjiv na druge situacije, s obzirom na događaje koji su se tamo odigrali. Na kraju, treba reći da je Španija izrazila čvrstu privrženost regionu i građanima, potvrđujući učešće u misiji NATO, koja ima jasnu pravnu osnovu u Rezoluciji 1244 iz 1999. Glavni zadatak misije NATO, koja je podržana i formalnim zahtevom koji je Vlada Srbije obnovila prošlog decembra, jeste da garantuje bezbednost teritorije i građana, bez obzira na to kakav će biti krajnji status Kosova. Na istoj osnovi odlučeno je da učestvujemo u civilnoj misiji EU, koja je odobrena pre jednostranog akta kosovske skupštine. Ova misija, valja podsetiti, bila je predviđena kao izraz evropske angažovanosti u regionu. Sve ovo je dokaz da je španski stav građen na adekvatnom kombinovanju osnovnih principa našeg angažovanja: poštovanje međunarodnog legaliteta, uključujući i poštovanje teritorijalnog integriteta država, stabilnost regiona i jedinstveni nastup EU. Bernardino Leon Gros, državni sekretar za spoljne poslove Španije