SRPSKI SRBI I NEMAČKI, FRANCUSKI, AMERIČKI, NOVOZELANDSKI, JUŽNOAFRIČKI… SRBI

Kanada, 2004. Posle projekcije filma na (jednom) Festivalu u (jednom) velikom kanadskom gradu, dvojica „izvođača umetničkih radova” krenula su u potragu za (još uvek) otvorenim restoranom, kafanom, pabom...; sve se zatvara u jedanaest sati, i – osim nekoliko diskoteka sa energijom „muzike” nalik poletanju aviona, ništa više ne prima pozne posetioce željne „još jednog pića” i razgovora o svemu i svačemu. I, tako, korak po korak, Umetnici su stigli do hotela sa 5-6 zvezdica; jednog u lancu najčuvenijih hotela na svetu. A bila je pozna, kanadska jesen – temperatura odavno ispod nule. I dolazeći do ulaza bleštavo osvetljenog luksuznog zdanja, Umetnik iz Beograda primeti neke ljude kako spavaju po klupama okolnog parka, u vrećama za kampovanje, sa uredno složenim cipelama ispod „kreveta”, i kartonskim kutijama kao ostavama za odeću, hranu, lični pribor... I Umetnik iz zemlje „socijalne pravde i brige o čoveku”, iskreno zavapi nad sudbinom spavača pod vedrim, ledenim nebom. - Pa, zar je moguće da Kanada – ovako bogata zemlja, ne može da sagradi neke kuće, kampove ili bar barake za ove nesrećnike? - Može – reče kolega Umetnik, doseljenik iz Srbije (od) pre nekoliko godina. (Ovde „privremeno” radi u jednoj robnoj kući, dok se ne snađe u „njihovoj filmskoj industriji”.) - Pa kad „može”, zašto to ne urade čuveni borci za ljudska prava? Zašto država dozvoljava da ovi ljudi spavaju po klupama, u blizini ovako luksuznog hotela? - Neće, namerno. Zbog mene – odgovori Umetnik mirno, bez šale, vireći ispod krznene kapuljače. - Zbog tebe? – začudi se „filmski stvaralac” – gost Festivala, sklon „isterivanju pravde” i melodramskim osećanjima iz Čehovljeve priče „Tuga”. - Pa, brate, ako im sagrade kuće, ili im obezbede neka dobra prenoćišta, ja neću više biti u strahu da ne izgubim posao i ne završim na jednoj od ovih klupa. Opustiću se, čoveče. Fora je da oni ovde spavaju, da ih ti vidiš i da se unerediš od straha; da ti ne padne na pamet da zakašnjavaš na posao, ili da na poslu isteruješ neku svoju pravdu. Ćuti, šljakaj, gledaj svoja posla, a onaj što tamo na klupi crkava, to je njegov izbor; neće da radi, hoće da živi slobodno, ne voli da ga neko maltretira, ne podnosi naređenja, muka mu je od ustani - radi - lezi, prezire prodaju slobode zarad „malograđanske egzistencije” ili neke nekretnine... I, tako, živi slobodan k’o ’tica, dok ne pijukne od upale pluća... Umetnik iz Beograda je gledao i slušao kolegu, očekujući (bar) da se osmehne. Međutim – ni traga od šale. U Pabu hotela, sa tepisima do članaka – dušu dali za takmičenje „prve kose Rajca”, uz zvuke klavira – samo je falio H. Bogart, Umetnici zaboraviše na „borce za slobodu po svaku cenu”, i započeše priču o mogućnosti koprodukcije između firme koja nije imala prebijene pare – u Beogradu, i kanadske firme – bankrotirale pre uknjiženja u registar novih producentskih kuća. I dok su pričali i snimali novi film – uz dobro vino sve je moguće i lako izvodljivo, priđe im mladić koji je (dotle) prebirao po dirkama klavira. I iznenađen što vidi Umetnika iz Beograda, čije je filmove „znao napamet”, naruči piće – „na moj račun”, i ode da pozove „sve Naše” koji rade u hotelu, a koji bi, sigurno, voleli da popričaju sa čovekom za koga je On ustanovio da je (još uvek) živ. Posle pola sata, za stolom od mahagonija, sedelo je desetak mlađih ljudi; prosek godina - trideset; prosek iseljeničko–useljeničkog staža – deset; prosek zaposlenja sa „legalnim papirima” – pet; većina oženjena, sa rešenim stambenim problemima „na kredit” – kao i kola, kao i sve vrednije stvari... Deset mladih ljudi u jednom hotelu, u jednoj smeni „na kraju sveta”, pričalo je ko šta radi u hotelu, šaleći se kako su (uglavnom) počeli od „metle, sudova i ključeva”. Danas su svi – Bogu hvala, u stalnom radnom odnosu, napredovali su, a M. je, čak, savetnik direktora, što im (svima) garantuje da će „preko veze avanzovati” do dvanaestog sprata, gde su kancelarije ljudi koji vladaju ovom imperijom. (Kakav li je tepih na dvanaestom spratu, pomisli gost.) Većina ih je iz Beograda, a od te „većine”, većina je sa Dorćola; „šlepovali smo jedan drugog, iz godine u godinu, i sad nas ima dovoljno da nedeljom igramo košarku – pet protiv pet ”. Dva tima u jednom hotelu. Jeste hotel velik, ogroman, ali Srbija nema (baš) toliko stanovnika da pošalje dva tima mladih ljudi u samo jedan ugostiteljski objekat. U neko doba – a priči nikad kraja, neko predloži da se „promeni kafana”, jer je i ovde odavno bio fajront, pa da ne bi pravili probleme (sami sebi), povedoše Umetnike – „posebno drage goste”, u kafanu koja radi „dokle nam se hoće”. - Koja je to kafana? – začudi se Umetnik iz istog grada, ali u sasvim drugom kraju, udaljenom oko pedeset kilometara. - Videćeš – rekoše nasmejani domaćini, i posedaše u nekoliko automobila. Posle „kraće vožnje od pola sata”, dovezli su se do četvrti sa niskim zgradama, i zaustavili automobile u ulici nalik na naše, dorćolske. Kao ilegalci iz „Otpisanih”, poveli su Umetnike u neosvetljeno dvorište, zazvonili na zvono pokraj blindiranih vrata, i na pitanje iz interfona: Ko je? – odgovorili: Mi smo, i ušli u podrum, u poveću prostoriju obloženu debelim slojevima plute, gde ih dočeka klasičan srpski narodnjak, očigledno naručen mobilnim tokom vožnje za gosta iz Beograda. (Tozovac – Ja sam ja, Jeremija, prezivljem se Krstić...) Kafana „u dubokoj ilegali”, bila je, zapravo, prijavljena kao lokalna radio–stanica, uredno registrovana „za kulturne potrebe i informativna obaveštenja srpske zajednice” u dometu – dokle dobaci. I, jedno vreme se pevalo – ređale su se pesme iz počivše Juge, jedno vreme se pričalo zašto je ko otišao i Ovde došao, jedno vreme se kukalo kako je na početku bilo - „da se čovek obesi”, a zatim je razgovor „postajao sve ozbiljniji i ozbiljniji” jer se „pružila prilika” da iz prve ruke čuju najnovije vesti o političkoj situaciji u zemlji, od koje im zavisi odluka – „da li ćemo se vratiti, ili ćemo zauvek ostati ovde, gde je od novembra do aprila minus deset, kad je zima toplija”. . . - Utišaj to malo!... Ma, ugasi!... naređivali su kolegi za šankom, ne bi li se ozbiljno, i u miru posvetili „sudbonosnom razgovoru” o eventualnom povratku u zemlju. I kao što to (obično) biva kod naših ljudi, podeliše se na One koji su „izričito bili protiv svakog razmišljanja o povratku”, i One – druge, sa već spakovanim koferima da sutra krenu, „čim tamo bude malo bolje”... - Znaš kad će tamo biti bolje? Nikad! Do ubistva Zorana mislio sam da ima neke nade, a sad... I kako mislite da se vratimo, kad su nam deca krenula u engleske i francuske škole; ko će tamo zaraditi za nastavak školovanja u privatnim školama, gde idu deca onih koji dnevno zarađuju para koliko krava može da pojede... - Ma, ja ima da se vratim sledeće godine, pa taman sedeo ceo dan kraj Dunava i živeo od onoga što upecam. Ej, bre, živim ovde kao u frizu; ja nisam čovek, ja sam komad sleđenog mesa. Idem kući da se otopim! - Ja nisam video Kevu i Ćaleta šest godina. Kad bi me negde sreli, ne bi me prepoznali. Sve što zaradim, sve ode na kredite; krediti za ovo, krediti za ono; ja sam crnac – rob banke; mogu slobodno da promenim ime, da se zovem Doživotni Kredit... I sa`raniće me na kredit! A na nadgrobnoj ploči će da piše: Ima da otplati još 20 rata... - I ko bi nam se obradovao da se vratimo? Ko bi nam dao posao koji je plaćen kao ovde? I ko bi ti bio gazda? Zemlju je kupilo deset – dvadeset seljačina, sve je u rukama lopova koji su se obogatili proteklih godina, dok sam ja pretakao benzin po kapijama i menjao devize za njihovu hartiju na uglu Francuske i Dušanove... I sad treba jedan od njih da mi naređuje i priča o poštenju... Jeste, ima i ovde lopina, ima, naravno. Ali ove lopine nisu pokrale moju Kevu i Ćaleta, nego su mažnjavali svojima, pa neka se oni bune. I nisu naterali mog dedu, Budimira, da na pijaci prodaje svoje profesorske kravate, skrivajući se iza naočara za sunce da ga đaci ne prepoznaju... I ko zna koliko bi ova priča trajala, da neko ne reče: LJudi, sutra se radi... - Danas se radi, već je svanulo... Ajmo, nema više mesta na onim klupama kraj vašeg hotela. Ako me izbace s posla, ja mogu da spavam jedino na drvetu, ko tica, dok me neko ne skine iz praćke... - govorio je Umetnik iz robne kuće – na „privremenom radu” među plazma televizorima, samo dok ne spakuje prvi film koji će „zaraditi da živi kao čovek”. Društvo je napustilo „konspirativnu kafanu” u svitanje, sa (čvrstim) dogovorom da se vide (uskoro) u Beogradu. Od tog dana, prošle su godine, i ko zna koliko će ih još proći? I niko se nije javio – da se vratio. Nemačka, 2006, uoči Nove godine Frankfurtski aerodrom je jedan od najprometnijih i najkomplikovanijih na svetu, naročito ako se prelazi sa interkontinentalnog na neki evropski – lokalni let. Kilometri pokretnih stepenica, spratovi sa liftovima i bez liftova, i na sve strane raspoređeni lovci na pušače. (Kako izvadiš kutiju i upaljač, znaš da te neko gleda kroz optiku snajpera; ubistva pušača nisu legalizovana, ali se očekuje da i to uskoro bude ozakonjeno.) Na Jatovom terminalu – gužva. Let je pomeren (ponovo) za sat vremena. - Nevreme je u Beogradu – kaže naša „razvodnica” po ko zna koji put, i osmehujući se gleda nove putnike pristigle letovima iz dalekih zemalja. - Nevreme je u Beogradu, ili IZNAD Beograda? - pita jedan od šaljivdžija, sklon „političkim implikacijama”, ali se „domaćica” leta ne razume u „šarmantne upadice”; pogledala ga je tako da je čovek samo klimnuo glavom i udaljio se na prstima, uplašen da bi do Beograda mogao ići peške. Avioni pristigli iz Amerike, Australije, Kanade, Novog Zelanda... donosili su (i) naše putnike – porodice rešene da (posle mnogo godina) provedu Novogodišnje praznike u zemlji, u gradu koji su napustili „na kraće vreme”, i sa roditeljima za koje se nadaju da će ih sačekati na beogradskom aerodromu – da su još uvek toliko pokretni, jer su se u telefonskim razgovorima žalili da ih nešto boli u predelu celog tela. Putnici su (pretežno) „srednjih godina”, sa decom koja su, verovatno, još u nekoj osnovnoj školi. Roditelji čitaju naše novine - kupljene čim su sleteli, a deca se jure, galame, plaču, zanovetaju, izvoljevaju, mole, traže, ljute se... dovikuju, uglavnom na engleskom. (Kad su u svađi sa roditeljima, mališani pričaju jezikom zemlje iz koje su došli, što Majku i Oca izluđuje; pokušavaju da ih „isprave” bar za kraće vreme – dok budu u Srbiji, da ih Bake i Deke mogu razumeti.) - Reci mi šta hoćeš, ali na srpskom – ljuti se (šapatom) jedan proćelavi Otac, iznerviran dečakovom kuknjavom na nemačkom. - Hoću... moja auto... - Hoću MOJ auto... - Pusti dete, vidiš da je nervozno od ovolikog čekanja. Čekamo, bre, pola dana; ja uskoro neću znati kako se zovem – smirivala je Majka ljutitog Oca, koji je želeo da za pola sata ispravi „govorne mane” malog Srbina. Otac vadi iz ručnog prtljaga igračku – auto na baterije, daje ga Sinu i gleda za njim kako trči prema vršnjacima, galameći nešto, na nemačkom. I u avionu – na letu do Beograda, ista slika; deca pričaju jezicima zemalja odakle dolaze, a roditelji se trude da ih na brzinu „prevaspitaju”, ne bi li (bar) rekli „dobar dan” – pravilno. Mihiz je znao da kaže: Neverovatno kako se Srbi brzo asimiliraju u sredinu gde odu. Već druga generacija zaboravi jezik, a treća - i jezik, i poreklo; i mnogi promene imena, kao da nikada nisu bili (poreklom) odavde. Tako smo „izgubili” stotine i stotine hiljada ljudi, nepovratno. Međutim, kad Srbi nekog „asimiliraju” – nastavljao bi Mihiz priču, taj Neko dobije Nobelovu nagradu. Jeste jedan, ali – vredan. Španija, tokom jeseni 2007. - Bojan Krkić igra za Srbiju! - Krkić ne zna srpski! - Majka Krkića – Katalonka, izjavila: Ako Bojan treba da bira između reprezentacija Španije i Srbije, ja ću mu savetovati da igra za Srbiju, jer reprezentaciju Španije nijedan Katalonac ne priznaje kao „svoju”. - Odigrana (prva) utakmica reprezentacija Katalonije i Baskije, zemalja (u okviru Španije) koje se bore za samostalnost. Krkić igrao za Katalonce... - Krkić – definitivno odlučio da igra za Španiju... Ovo su samo neki novinski naslovi tokom protekle jeseni, dok se vodila bitka za noge „jednog od najtalentovanijih tinejdžera Evrope”. Krkić – fudbaler, poznat je zbog „posla” koji je planetarno popularan. A Krkići lekari, inženjeri, naučnici, profesori... ostaju nepoznati, po korporacijama, institutima, laboratorijama, katedrama... širom sveta, učeći studente nekih dalekih zemalja, ili radeći na nekom pronalasku koji ćemo mi – njegovi Srbi, skupo platiti kad ga budemo uvozili. Nema grada na planeti, gde nećete sresti nekog „našeg čoveka”, na nekom „veoma važnom mestu”. Od (oko) četiri miliona Srba u svetu, većina je otišla privremeno da zauvek ostane. (Uz „belu kugu”, odlazak mladih ljudi je „druga nacionalna tragedija”.) Dijaspore se setimo – i o njoj „intenzivno” pričamo tokom izbora. Kad prođu predizborne kampanje, naši „stranci” bivaju skrajnuti iz priča i obećanja, čekajući neka bolja vremena. Uspeh jedne vlade mogao bi se ocenjivati vrlo jednostavno: koliko je ljudi otišlo, a koliko se vratilo za njenog mandata. U dogledno vreme bi nas moglo biti više „napolju” nego u zemlji. I tad bi se ostvarila ona čuvena parola: Srbija do – Tokija! P. S. Podele će nam, verovatno, doći glave i (ovo malo) preostale zemlje. Kad bi, recimo, ova podela bila „tolerantnija” - bez mržnje, gorčine, pred­infarktnog besa, život bismo „trošili” na praktičnije, korisnije i pametnije poslove, ako nam je (već) suđeno da se svađamo, sekiramo i, do bola, ner­viramo.