Menjanje donjeg veša

Kud svi analitičari, tu i mali Tirke: dakle – izbori! Priznajem da sam pogrešio sa više puta izrečenom tvrdnjom kako izbora uskoro neće biti jer se svi pribojavaju njihovog ishoda. Doduše, ostaje da od izbora svi zaziru, da ih se plaše, ali, gde ćeš – šta ćeš, oni će ipak biti raspisani za 11. maj. U skladu sa predsedničkim ustavnim ovlašćenjima, razume se. Formalni krivac za ovaj tok stvari je premijer Koštunica: on je svoju sopstvenu vladu oborio za rekordnih 200 sekundi, izjavivši prethodno da je neprincipijelna koalicija njenog funkcionisanja definitivno pukla na pitanju Kosmeta, te da on nema druge nego da vrati mandat narodu. Nije bio potpuno u pravu: mada njegov DSS uživa slab izborni rejting, ta šizofrena stranka koja spaja nacionalno i građansko poseduje – ajmo reći – najveći koalicioni potencijal na ovdašnjoj političkoj sceni. Otuda je Koštunica mogao da, oteravši prethodno ministre koji mu tanje živce, formira manjinsku vladu, koja bi dovršila mandat uz podršku opozicionih partija, ili da stupi u koaliciju sa SRS-om, čiji su mu stavovi idejno bliski. Ali, nije to učinio. Možda zato što bi se, izborom jedne od pomenutih opcija, formirala nova skupštinska većina, koja bi, kažu njegovi oponenti, bila suprotna volji naroda u skladu sa izbornim rezultatima iz januara 2007. godine. Ne razumem baš najbolje šta dotični misle. Jer, postojeća parlamentarna većina nije izraz transparentne volje naroda, već više plod piljarskog dogovora lidera stranaka iz tzv. demokratskog bloka, pa ma šta to značilo. A znači da je vlada formirana u sekund do dvanaest na bazi iznuđene neprincipijelne koalicije. Tako nešto ne može biti dugog veka. Najzad je kucnuo čas da se to prizna. Elem, kako već rekosmo, vlada je pala na nerazrešivoj dilemi EU – Kosmet. Sve partije se slažu da su to, mada odvojeni procesi, deo jedinstvenog korpusa. Naime, postoji (prećutni) partijski konsenzus da Srbija ubrzano nastavi svoje evroatlantske integracije i da, s druge strane, ne priznaje samoproglašenje nezavisnosti južne pokrajine. Gde je onda nesporazum? Koštunica i njegova narodnjačka koalicija (iz koje se ovih dana odmetnuo šerif od Jagodine, gospodin Palma) zastupaju stav da Srbija može postati član EU samo celovita, sa Kosovom unutar svojih međunarodno priznatih granica, što praktično znači – nikad. Grupa koju predvodi predsednik Tadić misli suprotno: bivši gimnazijski profesor psihologije, inače šarmantan čovek, mada sa diktatorskim sklonostima, tvrdi da će se Srbija kao ravnopravna članica EU najbolje založiti za poništenje samovoljnog akta proglašenja kosmetske nezavisnosti. Deluje logično, ali nije. Jer pretpostavlja da Srbija prvo mora postati članica EU da bi se založila za povratak lažne države pod svoju jurisdikciju. Međutim, da bi se to, makar samo teorijski ostvarilo, Srbija treba da uđe u EU. Kakva? Pa, bez Kosova. Zato što će se, kao, za njegov povratak u pravni sistem ove države boriti u Briselu i Strazburu. I šta je onda to? To je posredno priznanje faktičkog stanja stvari, to jest, kosovske nezavisnosti. Pitanje je hoće li 11. maja građani pristati na takav smer događanja. Tadić i njegovi kursisti, koji su se politici učili kao izbacivači pijanih gostiju iz noćnih klubova, veruju da hoće. Zašto onda tako često menjaju gaće? Zna se – sve dogmatske trikove, poput pretnje da nam bez Tadića na čelu države preti izolacija i povratak u mračne devedesete godine XX veka, a o podeli bezvrednih besplatnih akcija javnih preduzeća da i ne govorimo, istrošili su tokom predsedničke predizborne kampanje. Mora se priznati – sa uspehom. Građani su se primili na parolu Evropa nema alternativu. Ali, jedva da je prošlo mesec dana dok nisu okrenuli ćurak naopako: većina članica EU priznala je kosovsku nezavisnost, tvrdeći da je to zapravo akt prijateljstva prema Srbiji. Bombardovanje više ne spominju. Takva Evropa ima alternativu. Ona, istini na volju, može biti pogubna. To je adut na koji će Tadić, ali kao predsednik DS, koji po njemu oličava sve građane Srbije čiji je takođe predsednik, igrati sledećih šezdeset dana predizborne kampanje. Šanse na uspeh su polovične. Jedna od pretpostavki izbornog izjašnjavanja zasniva se na tvrdnji da se posle njih ništa neće promeniti: neka stranka će dobiti nekoliko poslanika više, druga će dobiti nekoliko poslanika manje, ali će, onako kumulativno, tzv. demokratski blok sačuvati brojčanu premoć u parlamentu, što praktično znači ponavljanje mučnih pregovora, uz sve moguće ucene, oko formiranja nove vlade na bazi iste one neprincipijelne koalicije. Jedan analitičar, koji platu prima na FPN-u, upozorava na novi faktor – Kosovo. To nije prazna puška koje se dvojica plaše. Ona je, potencijalno, spremna da opali u svakom trenutku. Recimo, 11. maja. Otuda je, čak i pre negoli su prevremeni parlamentarni izbori raspisani, počela predizborna kampanja, oličena najpre u potrazi minornih stranaka za stablom uz koje će se priviti kao bršljan. Eto, recimo, G 17 plus – čiji je lider Dinkić bio katalizator pada vlade, po treći put uzastopce – LDP, LSV i Qajićeva sandžačka družina nude se DS-u kao potencijalni koalicioni partneri. Štab u Krunskoj će, sva je prilika, osim one Qajićeve, te ponude odbaciti. Nešto zbog samouverenosti u pobedu, što je inače virtualni simulakrum, no više otud što bi svaka takva koalicija bila de facto priznanje da se odriče svojih programskih opredeljenja u korist osvajanja apsolutne vlasti. Šta ovoj stranci može biti blisko sa LDP-om? Ništa. Upravo je suprotno. Ni DSS ne pokazuje preveliku želju za formiranje predizborne koalicije. Čak će, pretpostavlja se, otkačiti i Velju Ilića. Ili će, možda, obrnuto, prikačiti Vuka Draškovića, što će joj biti ona ista vrsta podrške koju je od lidera SPO-a na samrti dobio Dragan Yajić. Prema tome: na izborima će se svaka vaška pojaviti obaška. Neke će preći cenzus, druge neće. To će biti jedina korist od izbora. Jedno je sigurno: u budućoj vladi, kakva god ona bila, neće biti mesta za Dinkića i njegove jurišnike. Jer, oni su oborili već tri vlade. Kako bi u svakoj sledećoj opet kaparisali ministarske fotelje. Budući da iz tih fotelja najlakše mogu poraditi na još jednom smenjivanju vlade.