Danajski darovi mecene iz Lenglvija

Šta je zajedničko Karterovom savetniku za nacionalnu bezbednost, teoretičaru strateških igara Zbignjevu Bžežinskom i džez-pevačici raskošnog glasa i vulkanskog temperamenta Nini Simon? Šta povezuje Kenedijevog dvorskog istoričara i savetnika Artura Slezindžera i ujedinitelja najmoćnijih američkih sindikata DŽordža Minija? U čemu se tvorac savremene diplomatije, čovek neverovatno istančanog osećaja za tajne ljudske prirode Henri Kisindžer ne razlikuje od borbene rodonačelnice feminizma Glorije Stejnem? Odgovor je: CIA. Istina, taj se odgovor može različito formulisati: grubo, kako je to nedavno učinio Vašington post, ocenivši da su svi oni, i nebrojeni drugi uglednici, na ovaj ili onaj način uzimali pare od Agencije u ranim godinama hladnog rata, ili bez imalo senzacionalizma, uz mnogo objašnjenja i kontekstualnih obrazloženja, kako to čini Hju Vilford u svojoj upravo objavljenoj knjizi Moćni Vurlicer: Kako je CIA svirala Ameriku. Hugh Wilford, The Mighty Wurlitzer: How the CIA Played America, Harvard University Press, 2008). Vilford, rodom Britanac, profesor je istorije na Državnom univerzitetu Kalifornije u Long Biču. Iako Vilford o tome ne piše, nije zgoreg napomenuti da se ljudi koji su imali veze sa CIA danas nalaze u timovima ili u najužim krugovima pristalica potencijalnih predsedničkih kandidata - Vilijam Kristol savetuje DŽona Makejna, Glorija Stejnem je vrlo glasno podržala Hilari Klinton, dok Zbignjev Bžežinski slovi za spoljnopolitičkog učitelja Baraka Obame. Pred NIN-ovim čitaocima je sažetak Vilfordove knjige, koji je priredila naša saradnica LJiljana Nedeljković. Godine 1967. časopis Ramparts obelodanio je da je CIA tajno finansirala čitav niz paravan-organizacija čija je osnovna svrha bila suprotstavljanje komunističkom uticaju širom sveta: pored toga što ih je finansirala, CIA je i rukovodila tim organizacijama. Ovo otkriće je, razume se, bilo vrlo neprijatno za niz istaknutih pojedinaca koji su, voljno ili nevoljno, bili umešani u tajnu borbu velesila za pridobijanje javnosti. Ono je, međutim, imalo još jednu dimenziju: bila je to jedna od najgorih katastrofa koje su se dogodile u celokupnoj istoriji američke obaveštajne službe i uvod u čitav niz javnih skandala od kojih se, po svemu sudeći, CIA nikada nije oporavila. Za nekoliko meseci, cela građevina se urušila. Funkcioner CIA Frank Vizner (otac američkog diplomate Franka Viznera, jednog od posrednika u pregovorima o statusu Kosova) nazvao je operaciju "Moćni Vurlicer", po fabrici koja je u prvoj polovini XX veka proizvodila mehanička pijanina i orgulje, docnije i džuboks aparate, da bi se proslavila pneumatskim orguljama, da je njeno ime postalo sinonim za relativno jeftine orgulje sa tri ili četiri manuala koje se još mogu naći u mnogim američkim crkvama, ali i ponekom filmskom studiju, jer su pogodne i za zvučne efekte. Vizner je time stavljao do znanja da je reč o instrumentu na kome može da odsvira svaku propagandnu melodiju i prizove ili odagna svaki strah. Kao što pneumatske orgulje imaju složeni sistem cevi pod vazdušnim pritiskom, CIA je imala čitav komplikovano ustrojeni sistem paravan-organizacija. Ona je time pokušala da oponaša organizacije koje su delovale pod vođstvom Informbiroa, odnosno Kominforma, ali se ubrzo pokazalo da postoje izvesne razlike. Kremlj je osnovao Kominform u ranim godinama hladnog rata kako bi koordinisao aktivnosti stotina već postojećih profesionalnih, umetničkih i intelektualnih grupa koje su bile pod vođstvom i kontrolom komunista, dok je CIA odlučila da formira sopstveni sistem organizacija i publikacija među intelektualcima, sindikatima i interesnim grupama. Zato su neke od tih organizacija, kao što su mali časopisi Partizan rivju i NJu lider ovim ili onim putem dobijali sredstva od CIA, ali nisu bili neposredno uključeni u njene operacije. A postojale su i organizacije koje je direktno ustanovila CIA. Tako je, recimo, na Harvardu osnovana Nezavisna služba za informisanje (ISI) sa ciljem da se pridobiju mladi američki antikomunisti kako bi učestvovali na velikom omladinskom festivalu koji su komunisti organizovali u Beču 1959. Bio je to samo jedan u nizu događaja na kojima je Sovjetski Savez promovisao svoju verziju mira i napretka, suprotstavljajući se hladnoratovskoj politici kapitalističkih SAD. Na kongres je poslata i mlada Glorija Stejnem, koja je neposredno pre toga provela godinu i po dana u Indiji, gde se sprijateljila sa Indirom Gandi i održavala kontakt sa jednim istraživačem koji je očigledno bio agent CIA. Veoma privlačna i radoznala, Stejnemova je rado prihvatila da radi za ISI i regrutuje obrazovane mlade Amerikance da polemišu sa komunistima-organizatorima festivala, braneći SAD od komunističkih kritika u vezi sa rasnom segregacijom i drugim bolnim pitanjima američkog društva. Sigurno je da je bilo mogućno naći mnoštvo konzervativnih studentskih vođa koji bi rado da otputuju u Beč, ali oni nisu bili interesantni za ljude iz CIA i ISI: mnogo su ih više privlačili socijalisti i pripadnici nekomunističke levice, zato što se računalo da će oni ostvariti neuporedivo bolji kontakt sa evropskim studentima. Jedan od onih koji je otputovao u Beč bio je Zbignjev Bžežinski, student na Harvardu. Na drugoj strani, Majkl Harington iz Lige mladih socijalista prvo je prihvatio ponudu, ali je onda tražio da mu se dopusti da kapitalizam kritikuje podjednako slobodno koliko i komunizam, pa je ponuda povučena. Veza CIA sa ISI i nizom drugih organizacija i publikacija spada upravo u one podatke koji su objavljeni u Rampartsu i drugim publikacijama 1967, kada je gotovo sve što je bilo čuvano u strogoj tajnosti odjednom postalo dostupno javnosti. Iz tog vremena ostaće zapamćena odvažna izjava Glorije Stejnem NJujork tajmsu: "Bilo mi je veoma drago što sam tih dana u vlasti mogla da sretnem neke dalekovide liberale koji su vodili računa o tome da Amerikancima svih političkih pogleda omoguće da odu na taj festival." U intervjuu Vašington postu otišla je korak dalje: "Koliko sam ja uspela da je upoznam, Agencija se potpuno razlikuje od predstave koju javnost ima o njoj: liberalna je, nenasilna i časna." Dok je CIA osnovala ISI u vrlo konkretne svrhe, njen odnos sa Američkom federacijom rada (AFL) i Kongresom industrijskih organizacija, koje su predstavljale važno poglavlje u razvoju američkog sindikalnog pokreta, bio je drugačiji. Te radničke organizacije postojale su pre no što je osnovana CIA i odavno su se same borile protiv komunista - kako unutar segmenata američkog sindikalnog pokreta, tako i na međunarodnoj sindikalnoj sceni. One su imale izuzetno stručne zvaničnike, potpuno kadre da sami obavljaju spoljnopolitičke aktivnosti. U AFL je verovatno najvažniji takav zvaničnik bio DŽej Lavston, koga Vilford opisuje kao "izuzetno fanatičnog i nemilosrdnog antikomunistu". Obrazloženje: Lavston je ranije bio na čelu Komunističke partije SAD, a sa tog mesta ga je oterao Staljin lično. Sasvim je izvesno da je mnogo znao o sovjetskom komunizmu i da ne bi ni prihvatio da mu se u potonji antikomunistički posao mešaju zvaničnici CIA koji su tih dana mahom bili deca iz bogatih kuća i sa još bogatijih univerziteta. Lavston je dobrim delom bio nezavisan i od novca CIA zato što je AFL imao sopstvene resurse. Frenk Vizner je bio šef operacija Agencije za strateške službe (OSS) na centralnom Balkanu u završnim fazama Drugog svetskog rata, da bi docnije poneo odgovornost za primenu prvih tajnih operacija CIA. Vizner, rodom iz Misisipija, odličan student univerziteta u Virdžiniji i izvanredan sportista kome je za dlaku izmaklo učešće u američkoj trkačkoj ekipi za Olimpijadu u Berlinu 1936. Krajem rata je poslat u istočnu Evropu da bi izvukao oborene savezničke pilote sa teritorija pod nacističkom okupacijom; tu operaciju je izuzetno uspešno sprovodio i spasao gotovo 2.000 pilota. Međutim, njegov pravi zadatak bilo je izveštavanje o pokušajima komunista da preuzmu region kad se okonča nemačka okupacija. U Bukureštu se brzo pozicionirao kao jedan od ključnih posrednika u rumunskoj politici (pri tom je uživao štedro gostoprimstvo na dvoru kralja Mihaila, potpuno rastočenom intrigama); Vizner je uspostavio veoma efikasnu mrežu antikomunistički orijentisanih agenata zahvaljujući čijim je informacijama u Vašingtonu stekao ugled čoveka koji je toliko upućen u stvari da sa sigurnošću može da predvidi posleratne sovjetske namere. "Ovde sve vrvi od informacija, a Vizner se šepuri", pisalo je u diplomatskoj depeši koja je 1944. poslata iz Bukurešta u Vašington. Neposredno pre no što je u februaru 1945. napustio Rumuniju, Vizner je postao opsesivni mrzitelj komunističkog sistema; žestina mržnje poprimila je, piše Vilford, apokaliptične razmere dok je nemoćno gledao kako Folksdojčere trpaju u teretne vagone koji će ih odvesti u radne logore u SSSR. "Moj muž je bio brutalno, brutalno šokiran", sećala se njegova supruga Poli. "Mislim da je to uticalo na njegov život više no i jedan događaj". Nekoliko meseci kasnije, kad se već nalazio u Nemačkoj gde je prikupljao obaveštajne podatke o Sovjetskom Savezu, jedan od njemu podređenih, mladi istoričar, harvardski diplomac Artur Slezindžer, kome ni samom nije nedostajalo antikomunističkog žara, bio je zapanjen Viznerovom ideološkom ostrašćenošću. "On je već u to vreme mobilisao ljude za hladni rat", prisećao se Slezindžer. U međuvremenu je preminuo Ruzvelt a u Belu kuću je došao Hari Truman, političar koji se žalio da je "umoran od tetošenja Sovjeta i podilaženja Moskvi”. Truman uopšte nije bio pristalica Agencije za strateške službe (OSS) i tajnih operacija, tako da je, kada mu je predočen plan o osnivanju nove špijunske agencije (OSS je i zvanično raspušten u septembru 1945, s tim što je odeljenje za istraživanja i analizu prebačeno u Stejt department, a ostali ogranci stavljeni u nadležnost vojske) predsednik je i ne pogledavši pocepao taj plan. U novinama se uveliko pisalo o mogućnosti da Amerika formira svoj "super Gestapo", što se Trumanu nije nimalo dopadalo. Momci iz OSS, demobilisani krajem 1945, vratili su se svojoj advokatskoj praksi u NJujorku. Dals je docnije pričao DŽonu Kenetu Galbrajtu da je "bilo zaista zastrašujuće i beskrajno neprijatno vratiti se rešavanju sitnih pravnih problema korporacija, ako ste prethodno bili na čelu cele špijunske mreže". To prinudno mirovanje nije potrajalo. Već u februaru 1946. ispostavilo se da Trumanova administracija ne zna kako da se postavi prema Sovjetskom Savezu, već sasvim nedvosmisleno označenom kao neprijatelju. Neki Trumanovi savetnici predlagali su da se nastavi Ruzveltova politika saradnje, dok su drugi sugerisali zauzimanje znatno oštrijeg stava. Stejt department je poslao depešu američkoj misiji u Moskvi tražeći precizno objašnjenje sovjetskih namera. DŽordž Kenan nije imao najviši rang među američkim diplomatama u Sovjetskom Savezu, ali je sigurno bio jedan od najvećih stručnjaka za sovjetska pitanja. Kad mu se konačno pružila prilika, sačinio je depešu od 5.540 reči, u kojoj je podrobno izneo, kako je sam docnije govorio, svu ljubav prema ruskom narodu i svu mržnju prema boljševizmu. U Kenanovoj "Dugoj depeši" objašnjeno je da nema mogućnosti za trajnu saradnju sa sovjetskim rukovodstvom. “Postoji niz faktora, uključujući i instinktivni osećaj nacionalne nesigurnosti i ekspanzionističke imperative marksizma-lenjinizma, koji su komunističku Rusiju pretvorili u političku snagu fanatično predanu uverenju da nema trajne mogućnosti koegzistencije sa SAD, pa je poželjno i nužno da se unutrašnji sklad našeg društva poremeti, da se naš tradicionalni način života uništi, da se rasprši ugled koji naša zemlja uživa na međunarodnoj sceni, ako se želi da se obezbedi sovjetska vlast." Ova pretnja je bila posebno zastrašujuća ako se ima na umu da je, pored ogromnih unutrašnjih resursa, Sovjetski Savez imao i "već razrađeni dalekometni aparat za vršenje uticaja u drugim zemljama, aparat neverovatno fleksibilan i raznovrstan, kojim upravljaju ljudi čije iskustvo i veština u ilegalnim metodima rada očigledno nemaju premca u istoriji". Sem toga, zapadna društva sadrže "širok spektar nacionalnih udruženja ili tela na koja se lako može uticati i nad kojima se može vršiti kontrola, uključujući tu sindikate, omladinska udruženja, ženske organizacije, društva za rasnu ravnopravnost, verske organizacije, društvene organizacije, razne kulturne grupe, liberalne časopise i izdavačke kuće", pisao je Kenan. Jedini "muški odvažan" način delovanja koji SAD imaju (ovaj rodno obojeni način izražavanja tipičan je za Kenana) jeste da se sovjetska ekspanzija suzbije "logikom sile" u nadi da će strukturalne slabosti unutar komunističkog sistema, a glavna je odsustvo legitimnosti Staljinovog režima u očima običnih Rusa, dovesti do njegovog konačnog raspada. Bez obzira na toliki naboj, ili baš zahvaljujući njemu, Kenanova depeša je pogodila tačno u metu; autor je već u aprilu 1946. pozvan u Ameriku gde je širom zemlje održao tridesetak predavanja o sovjetskom izazovu, da bi potom počeo da predaje na Nacionalnom vojnom koledžu u Vašingtonu; i naredne godine objavio prekretnički članak u časopisu Forin afers pod pseudonimom "Mister Iks”. U martu 1946. Čerčil je govoreći u Fultonu prvi put upotrebio izraz "gvozdena zavesa" kako bi opisao rastuću kontrolu Moskve nad istočnoevropskim vladama, a godinu dana kasnije predsednik Truman je prelomio i pred oba doma Kongresa zatražio velika finansijska sredstva na ime pomoći "od komunista ugroženim vladama" u Grčkoj i Turskoj. Nekoliko meseci pošto je Trumanova doktrina opredelila Sjedinjene Države za globalnu politiku spasavanja "slobodnih naroda" od komunističke agresije, državni sekretar DŽordž Maršal je u junu 1947. na Harvardu obrazložio sveobuhvatni program finansijske pomoći ratom razorenim evropskim privredama. Kao što se moglo i očekivati, Sovjeti su odbili da učestvuju u Maršalovom planu i u oktobru te godine, na konferenciji najviših funkcionera komunističkih partija u Varšavi, oživljena je, u vidu Kominforma, Kominterna koju je Staljin ukinuo 1943, u ratnom gestu dobre volje, kako navodi Vilford. (Inače, u anglosaksonskoj istoriografiji za taj Staljinov potez obično se kaže da je bio rezultat pritiska saveznika i stanja na frontu.) Ubrzo je Kominform pokrenuo niz paravan-operacija širom Zapada, predstavljajući privlačnu i zavodljivu sliku Sovjetskog Saveza i sliku ratnohuškačkih Sjedinjenih Država. Međunarodna situacija zamrzla se u bipolarni svetski poredak u kome su dva ideološki protivstavljena protivnika koristila sva sredstva - sem neposredne vojne konfrontacije. Upravo na tom fonu produbljenih međunarodnih napetosti nastala je Centralna obaveštajna agencija. Prvi korak ka formiranju mirnodopske spoljne tajne službe preduzet je u januaru 1946. kada je na šaljivoj priredbi u Beloj kući, valjda iz želje da se rasprše strahovi od formiranja američkog Gestapoa, Hari Truman imenovao odanog prijatelja kontraadmirala Sidnija V. Sauersa za prvog načelnika privremene Centralne obaveštajne grupe (CIG) predajući mu pri tom crni ogrtač i drveni bodež i proglašavajući ga "direktorom centralizovanog njuškanja". CIG je - to već nije bila šala - trebalo da funkcioniše kao novinski desk Bele kuće i dostavlja predsedniku sažete informacije koje pribave obaveštajna odeljenja Stejt departmenta i oružanih snaga. Međutim, kada je u februaru te godine stigla Kenanova „Duga depeša“, a ubrzo je usledilo i alarmantno pogoršanje američko-sovjetskih odnosa, sve je više rasla podrška za uspostavljanje istinski moćnog centralizovanog tela koje će i samo moći da se bavi istraživanjem i analizom. Posle niza kongresnih debata - zahvaljujući kojima je američka obaveštajna služba prva u istoriji koja je nastala kao plod parlamentarnih rasprava - 26. jula 1947. donet je Zakon o nacionalnoj bezbednosti na temelju koga su osnovani i CIA i Savet za nacionalnu bezbednost. Ni u kongresnim debatama, ni u Zakonu o nacionalnoj bezbednosti nigde se ne pominje eksplicitno Sovjetski Savez. Ipak, jedna važna odredba zakona kojom je CIA ovlašćena da obavlja neprecizirane "ostale funkcije i dužnosti u vezi sa obaveštajnim podacima koji se odnose na nacionalnu bezbednost" iskorišćena je kao zakonsko pokriće za sve tajne antisovjetske operacija. Doduše, to je tek sledilo. Prvih godina postojanja CIA je odražavala temperament svog direktora, ljubaznog i neefikasnog admirala Hilenkutera, tako da se maksimalno čuvala od bilo kakvog učešća u političkim čarkama, već se držala "otmenijeg" posla prikupljanja obaveštajnih podataka. Ovakvo ponašanje maksimalno je nerviralo "kauboje iz Park avenije", advokate u velikim korporacijama koji su svojevremeno vodili OSS. Oni su se zalagali za uspostavljanje tela koje bi se bavilo specijalnim operacijama i neposredno se suprotstavilo opasnosti novog totalitarizma. U pozivima za preduzimanje oštrijih antisovjetskih mera pridružio se i niz antikomunističkih sovjetologa koji su se tokom rata okupljali u kući budućeg američkog ambasadora u Francuskoj Čarlsa Bolena i tu u bogatom DŽordžtaunu izražavali nezadovoljstvo spoljnom politikom Ruzveltove administracije. Na čelu te koalicije "odlučnih intervencionista" bio je upravo DŽordž Kenan, revnosni zagovornik tajnih operacija i psihološkog ratovanja, kome je u maju 1947. praktično poverena kontrola nad američkom hladnoratovskom strategijom kada ga je DŽordž Maršal postavio za načelnika moćnog novoosnovanog odeljenja Stejt departmenta, Službe za političko planiranje (PPS). Kenan je pola veka smatran glavnim tvorcem američke spoljne politike obuzdavanja. Tek nedavno, kada je skinuta oznaka tajnosti sa dela vladinih dokumenata, istoričari su spoznali razmere u kojima je njegova definicija suzbijanja zapravo anticipirala agresivniju strategiju "oslobađanja" koja se obično povezuje sa administracijom Dvajta Ajzenhauera i njegovog državnog sekretara DŽona Fostera Dalsa. Prvu značajnu pobedu "odlučni intervencionisti" zabeležili su u decembru 1947. kada je Savet za nacionalnu bezbednost doneo tajnu direktivu NSC 4-A, u kojoj je direktoru CIA Hilenkuteru naloženo da organizuje "tajne psihološke operacije" protiv Sovjetskog Saveza; bilo je to pravno pokriće za sve buduće tajne operacije CIA. Agencija je iskoristila nova ovlašćenja u proleće 1948. da bi sprečila pobedu komunista na izborima u Italiji, da bi širila antikomunističku literaturu, obezbeđivala roto-papir prozapadnim listovima i organizovala kampanju dezinformisanja (takozvanu crnu propagandu) pod rukovodstvom budućeg šefa kontraobaveštajne službe DŽejmsa DŽizusa Angltona. Komunisti su pretrpeli poraz na italijanskim izborima, mada još nije jasno, kaže Vilford, da li je to rezultat američke intervencije ili konzervativizma italijanskih birača. Ipak, intervencionisti nisu bili sasvim zadovoljni. Moskva je pojačavala uporište u istočnoj Evropi - u februaru te godine u Čehoslovačkoj je izvršen brutalni državni udar - a CIA još nije ništa samostalno i iz sopstvenih ubeđenja preduzimala. Zato je Služba za političko planiranje 4. maja 1948, u atmosferi panike koja je zavladala zbog sovjetske blokade Berlina, predočila plan za "uvođenje organizovanog političkog ratovanja" koji je podrazumevao uspostavljanje nove "uprave za tajne operacije političkog ratovanja pri samoj vladi". Ako je „Duga depeša“ pružila racionalnu potku za otvorene vidove američke spoljne politike u vreme hladnog rata, memorandum PPS od 4. maja 1948. godine obezbedio je intelektualnu osnovu za tajne aspekte te politike. Prvi Kenanov cilj bio je da ubedi vladine zvaničnike da političko ratovanje ne samo da je ispravno, nego je i neophodno. Druge zemlje su odavno prihvatile legitimnost tog ratovanja; tako su, na primer, Britanci to naširoko koristili to ratovanje, dok je Sovjetski Savez to primenjivao na "najrafiniraniji i najdelotvorniji način u istoriji". Po Kenanu, američki političari su dužni da prevaziđu "privrženost konceptu osnovne razlike između rata i mira" i da "spoznaju realnost savremenih međunarodnih odnosa". Bilo bi lakše ako bi političari shvatili da se već, makar i nesvesno, bave otvorenim vidom političkog ratovanja: takve mere kao što su Trumanova doktrina i Maršalov plan na kraju krajeva su smišljene kao odgovor na sovjetske provokacije. Pošto je na ovaj način obrazložio - bar je u to vreme sam u to verovao, da bi se posle četiri decenije glasno kajao - etičku utemeljenost tajnih akcija, Kenan je opisao "konkretne projekte" koje bi SAD mogle da preduzmu. Mogući prvi korak bilo je osnivanje javnih "oslobodilačkih komiteta", koji bi okupljali "političke izbeglice iz sovjetskog sveta" da bi osnažile otpor komunističkom režimu. "To je prevashodno otvorena operacija", objašnjavalo se u Kenanovom memorandumu, "ali njome treba i tajno kormilariti i, ako je mogućno, dobro bi bilo da uživa pomoć vlade". Nije eksplicitno naveden primer paravan-organizacija koje je finansirala Kominterna, već je ponuđena patriotska teza da će američki građani rado učestvovati u takvim odborima zbog duge američke tradicije dobrovoljnog udruživanja u znak podrške "narodima koji pate potlačeni". Pomenuti su industrijski štrajkovi koji su potresali Francusku, organizovani na preporuku i uz pomoć komunista, kako bi se osujetila isporuka pomoći u okviru Maršalovog plana; po Vilfordovom mišljenju, Kenan je već imao na umu određene američke sindikalne organizacije koje bi mogle da se iskoriste. U memorandumu se pominje mogućnost "preventivne direktne akcije u slobodnim zemljama" - drugačije rečeno, paravojnih operacija, ali se napominje da to treba koristiti samo kao poslednje sredstvo. Konačno, Kenan preporučuje uspostavljanje novog vladinog tela koje će biti vezano za Savet za nacionalnu bezbednost ali će odgovarati samo državnom sekretaru i imaće "punu nadležnost nad tajnim operacijama političkog ratovanja". Da bi obavio taj zadatak, obratio se ljudima od akcije, "kaubojima iz Park avenije". NJegov izbor za mesto šefa novog odeljenja za političko ratovanje (ubrzo je ime ozvaničeno kao Kancelarija za koordinaciju politike, OPC) bio je Alen Dals. Pošto je Dals bio ubeđen - ispostavilo se pogrešno - da će postati direktor CIA u republikanskoj administraciji posle predsedničkih izbora 1948. godine, on je poziv odbio. Tada se Kenan obratio bivšem šefu istočnoevropskih operacija OSS, agilnom Frenku Vizneru, koji je 1947. ponovo stupio u državnu službu kao neko kome je poveren nadzor nad obaveštajnim operacijama u okupiranom Nemačkoj. Postavši pomoćnik direktora za koordinaciju politike, Vizner je požurio da regrutuje sebi slične, stare aktiviste OSS i profesionalce sa evropskim iskustvom; svi oni zajedno su, kako piše Vilford pozivajući se na ocene jednog od potonjih direktora CIA Vilijama Kolbija, stvorili "atmosferu kakva je nekad vladala među vitezovima templarima, sve u želji da se zapadnjačka sloboda spase od mraka komunizma". Među pridošlicama je vršena selekcija: neki su upućivani u sedište službe u Vašingtonu, drugi na diplomatske položaje i u vojne baze u inostranstvu, gde su im ta mesta služila kao paravan za obaveštajnu aktivnost. Osoblje koje je detaširano u Vašington bilo je podeljeno na pet "funkcionalnih grupa" - za psihološko ratovanje, političko ratovanje, ekonomsko ratovanje, preventivnu direktnu akciju i "razno" - a u očiglednoj nameri da se imitira Maršalov plan, napravljena je i podela na šest geografskih sektora, čiji su šefovi kontrolisali osoblje na terenu. U praksi su, međutim, oficiri OPC u inostranstvu, obično drugi po rangu diplomati u ambasadama, uživali visok stepen autonomnosti, često inicirajući sopstvene, kako se to nazivalo, "projekte". Ta nezavisnost delovanja bila je potkrepljena i materijalno: Vizner je imao mogućnost tajnog pristupa neregistrovanom "fondu" izdvojenom za administrativne troškove Maršalovog plana, koji je iznosio oko 200 miliona dolara godišnje. To je bilo poreklo moćnog Vurlicera. Naravno, ono ne bi bilo mogućno bez velike ekspanzije centralne, federalne vlasti do koje je došlo u vreme Ruzveltovog NJu dila. Kenan i odlučni intervencionisti neprestano su se vraćali na isto pitanje: kako da iskoriste mnogobrojne izbeglice iz komunističkog sveta na Zapadu. Neposredno po završetku Drugog svetskog rata, američke okupacione snage u Nemačkoj su prikupile mnoštvo dragocenih informacija od nekadašnjih nacista koji su dobro poznavali komunističku Rusiju; jedan je bio i Rajnhard Gelen, Hitlerov šef vojne obaveštajne službe na Istočnom frontu. U leto 1946. Ministarstvo rata je sistematski prebacivalo u SAD Nemce koji su imali poželjnu "tehničku" stručnost (često i debele ratnozločinačke dosijee) u tajnoj operaciji Spajalica. Kenan i intervencionisti su se zalagali za sličan pristup hiljadama državljana zemalja istočnog bloka koji su se u Nemačkoj nalazili ili su se dokopali raznih zapadnih prestonica: svejedno da li se radilo o zarobljenim belogardejcima koji su se borili rame uz rame sa nacistima, ili o izbeglicama iz baltičkih zemalja i sa balkanskih teritorija koje su Sovjeti oslobodili ili o razočaranim intelektualcima, bivšim komunistima. Vilford piše da su se ti "očajni ljudi mogli angažovati u antisovjetskim operacijama političkog ratovanja, kako u paravojnim, tako i onim psihološkim. Sama činjenica da su se te političke izbeglice nalazile na Zapadu svedočila je o omraženosti komunističke vlasti i o mogućnosti da se od nje pobegne". Frenk Vizner je bio jedan od onih koji su proučavali mogućnost "korišćenja izbeglica iz SSSR u američkom nacionalnom interesu". Tako je glasio i naslov studije koju je radna grupa pripremila u maju 1948. U studiji je naglašeno da treba koristiti socijaliste, sindikate, intelektualce, umerene desničarske grupe i druge. Vizner je želeo da se američka imigraciona kontrola unekoliko ublaži i postarao se da vlada tajno podeli oko pet miliona dolara, kako bi se ubrzalo regrutovanje "nosilaca prirodnog protivotrova za komunizam". Program nastao na toj osnovi zvao se operacija Heliotrop i omogućio je, kao i prethodna Spajalica, da Amerika primi izvestan broj ratnih zločinaca. Sovjetolozi iz CIA objašnjavali su da je to "bio posao koji je vođen instinktivno i u suštini se svodio na to da iskoristimo svakog dripca, samo ako je antikomunista". Psihološko ratovanje se drugačije odvijalo i imalo je naglašenu javnu dimenziju. Problem je bio kako pružiti podršku tim emigrantima a da se oni istovremeno ne diskredituju kao američki agenti. Odgovor se mogao naći u Kenanovom memorandumu iz maja 1948. o političkom ratovanju: treba formirati "javne američke organizacije" koje će se baviti "sponzorisanjem odabranih komiteta političkih emigranata", a ti komiteti će dobijati "tajna uputstva" i "pomoć" od vlade. Pored toga što je na taj način američkim zvaničnicima pružena mogućnost da uverljivo demantuju tvrdnje da se u mirnodopskim uslovima bave subverzivnim aktivnostima protiv bilo koje strane vlade. Ubrzo je grupa sponzora slobodarskih komiteta ličila na knjigu Ko je ko u Americi; na spisku su se nalazila, između ostalih, imena Dvajta Ajzenhauera, Artura Slezindžera, čak i Sesila B. de Mila. Emigranti su imali mogućnost da se bave istraživačkim projektima o raznim aspektima funkcionisanja komunističkog sistema; zato su dobijali redovne mesečne stipendije. Ova zainteresovanost za finansiranja akademskih poduhvata, pre svega onih koji su mogli da imaju izvesnu obaveštajnu dimenziju bila je očigledna i u znatno ambicioznijim inicijativama NCFE prvih godina rada. Tako je ova organizacija ustanovila sopstvenu izdavačku kuću, Fri jurop pres; u NJujorku je osnovan Centar za srednjoevropske studije; u zamku u blizini Strazbura osnovan je Slobodni evropski univerzitet u egzilu. Radio Slobodna Evropa je počeo da emituje program 4. jula 1950, iz nekadašnje baze Luftvafea u blizini Frankfurta preko predajnika pozajmljenog od američke vojske. Prve emisije su namenjene Čehoslovačkoj, da bi već naredne godine Radio Slobodna Evropa proširila delovanje na Poljsku, Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku i Albaniju. Godine 1953. stanica je imala 252 Amerikanca i 1.526 stranih zaposlenih. Prikupljala je materijal za emitovanje iz osam novinskih biroa; već tada je imala 26 predajnika, uključujući i one sa najsavremenijom opremom u Portugalu; celokupan program bio je namenjen "zarobljenim" nacijama. Programska orijentacija, izrazito antiboljševička, postajala je sve agresivnija, čime je operacionalizovana vojna dimenzije Kenanove doktrine koju su činili masovni pozivi na vojne mere radi pobede nad komunizmom. U novembru 1950. stigla je instrukcija uredništvu da "direktno napada komunističke lidere i razbije ih u paramparčad, razotkrivajući njihove motive, ogoljavajući njihove privatne živote, ukazujući na njihovu opakost, nabrajajući sva njihova zlodela i izvrgavajući ih ruglu”. Postepeno se, međutim, ovakav pristup ublažio, ali je denuncijantski impuls ostao, što se jasno videlo još 1954. godine kada je Glas slobodne Poljske emitovao niz intervjua sa Juzefom Švjatlom, bivšim pukovnikom poljske službe bezbednosti koji je prebegao u Zapadni Berlin. Kao nekadašnji načelnik poljske kontraobaveštajne službe, on je imao prilike da vidi dosijee mnogih vodećih poljskih komunista; neke je i sam sastavljao. Bio je to pravi propagandni puč na novoj radio-stanici, utoliko dramatičniji ako se imaju u vidu politički događaji koji su usledili u Poljskoj: čistka među najvišim obaveštajnim funkcionerima, čitav talas obavezne komunističke samokritike i, konačno, 1956. povratak na vlast umerenijeg Gomulkinog režima. Američke i ambicije onih koji su se nalazili na čelu operacija su rasle. Tako je već 1949. služba za koordinaciju politike učestvovala u prvom pokušaju SAD da svrgnu jednu stranu vladu: komunistički režim albanskog diktatora Envera Hodže. Britanski špijuni su došli na ideju da iskoriste ostrvo Maltu - u to vreme britansku koloniju - kao bazu za infiltriranje specijalno obučenih agenata-emigranata lojalnih kralju Zogu koji je bio u izbeglištvu. "Kad god želimo da 'obradimo' neko mesto, utvrdimo da Britanci negde u blizini imaju bar jedno ostrvo", primetio je Vizner, čiji je OPC pripremio finansijska sredstva za operaciju pod šifrovanim nazivom BGFIEND. Prvi test završen je neslavno. Hodžina kontraobaveštajna služba pohvatala je angloameričke agente, sa efikasnošću koja je nedvosmisleno ukazivala da je unapred bila upozorena. Docnije se ispostavilo da je svoj deo tu odradio Kim Filbi, sa kojim je Vizner formacijski dugo sarađivao. Neuspeh nije obeshrabrio OPC; služba je nastavila da šalje agente duboko iza gvozdene zavese, u baltičke države, pa čak i u Ukrajinu, uglavnom sa tragičnim ishodima. Ajzenhauer i DŽons F. Dals verovali su da "tajne" intervencije u inostranstvu predstavljaju relativno jeftino sredstvo za vođenje hladnog rata i, što je posebno pogodno, sredstvo koje se s lakoćom može demantovati. Uspeh državnih udara koje je CIA organizovala 1953. u Iranu i 1954. u Gvatemali još više ih je ojačao u tom uverenju. Međutim, te dve operacije su pokazale da se geografsko težište "tajnih" aktivnosti prebacuje iz sovjetske imperije u svet u razvoju, kao što su centralna Amerika i Bliski i Srednji istok gde je lakše prodreti (i gde američka privreda može da izvuče veću korist). Čak je i Vizner postajao oprezniji u istočnoj Evropi. Zato je kada su u junu 1953. izbili nemiri u Istočnoj Nemačkoj, poslušao savet kolege iz CIA DŽona Brosa da ne naoružava demonstrante. Viznerova kriza nastupila je 1956. i za nju su bar jednim delom bili krivi emigranti. Od svih sovjetskih satelita, Mađarska je smatrana najpogodnijom zemljom za psihološko ratovanje; zato je i bila ponajviše na meti Nacionalnog komiteta za slobodnu Evropu (NCFE). I mada je redakcija poštovala uputstvo Stejt departmenta da ne treba slati pozive na oružanu pobunu, Radio Slobodna Evropa uložio je poseban trud da podstakne mađarski otpor "upućujući apele verske sadržine, poredeći život u Mađarskoj sa onim na Zapadu i pozivajući se na slobodoljubivu tradiciju Lajoša Košuta“. U oktobru 1956. izbili su nemiri na ulicama Budimpešte; neposredno pre toga na mesto premijera došao je Imre Nađ. Rusi su u početku, kako je izgledalo, bili spremni da puste da događaji krenu putem kao u Gomulkinoj Poljskoj, pa su svoje snage povukli do granice. Međutim, kada je Nađ najavio da namerava da izvede Mađarsku iz Varšavskog pakta, sovjetski tenkovi su se vratili u Budimpeštu. U krvavim nemirima ubijene su hiljade Mađara i 669 ruskih vojnika. Docnije je izvršena smrtna kazna nad 300 vođa otpora, uključujući i Imre Nađa. Ajzenhauerova administracija je glasno protestovala zbog sovjetskih akcija, ali nije vojno intervenisala. Vilford se ne upušta u komplikovana sporenja istoričara u vezi sa ulogom Slobodne Evrope u mađarskom ustanku, samo ukazuje na njihovo postojanje. Zadovoljava se podsećanjem na to da je u internoj analizi sadržaja programa koji su u to vreme emitovani zaključeno da voditelji nisu eksplicitno obećavali zapadnu vojnu pomoć demonstrantima, ali da "najveći deo vremena ni američki direktori RFE ni šef mađarskog servisa nisu kontrolisali program". Odnosno, kako je to otmeno formulisao visoki zvaničnik CIA, "ton koji su koristili emigranti bio je poletniji i optimističniji nego što su okolnosti nalagale". Vizner se sigurno osećao odgovornim. Upravo je bio u obilasku evropskih centara CIA i požurio je u Nemačku, a potom u Austriju, gde je stajao na granici i bespomoćno posmatrao Mađare koji pokušavaju da pobegnu iz zemlje. Kad se vratio u američku ambasadu grozničavo je telefonirao u Vašington, apelujući na Belu kuću da pošalje vojsku. Počeo je manično da se ponaša, diktirajući besmislene depeše. Posle tri godine razrešen je operativnih dužnosti i dobio je ceremonijalnu poziciju šefa londonskog centra. Godine 1965. izvršio je samoubistvo; bilo mu je 56 godina. Događaji u Mađarskoj označili su veliku promenu u taktici CIA: otad se prešlo na podsticanje postepenih sloboda - "evolucija, a ne revolucija". U maju 1958. Savet za nacionalnu bezbednost je izdao uredbu po kojoj vladini zvaničnici više ne treba tesno da sarađuju sa "nacionalnim komitetima", zato što "nema dokaza da političari emigranti imaju iole značajnije sledbenike u svojim domovinama”. U poruci rukovodstvima Radio Slobodne Evrope i Radio Slobode, kao i Glasa Amerike, Savet za nacionalnu bezbednost je saopštio da "ne treba koristiti objekte američke vlade za prenošenje poruka lidera u egzilu". Sukob SAD i SSSR odvijao se i na kulturnom polju. Sovjeti su tvrdili da su upravo oni, a ne zapadna buržoazija, pravi naslednici evropskog prosvetiteljstva i pozivali se na zlatno doba sovjetskog filma, pozorište, balet, muziku i lepu književnost. SAD su, po njima, imale svega nekoliko umetnika koje kapitalistička klasa tretira kao puke ukrase, dok je radništvo u Americi kretenizovano idiotskim proizvodima industrije kulture. Amerikanci su optuživali Sovjete da nipodaštavaju autentične kulturne vrednosti i celu umetnost uprežu u kola totalitarne političke ideologije. Konačno, tvrdili su, upravo je Amerika prostor u kome su aktivni najkreativniji impulsi u savremenoj kulturi, što se jasno vidi iz uticaja Ezre Paunda i T. S. Eliota na poetiku modernizma. CIA je bila primorana da ponese veliki deo bremena zvaničnog pokroviteljstva umetnosti u prvim godinama hladnog rata. Osnovna paravan-organizacija CIA u kulturnom hladnom ratu bio je Kongres za kulturnu slobodu, formiran 1950. radi suprotstavljanja "mirovnoj ofanzivi" Kominforma. CCF je postao jedan od najvažnijih umetničkih mecena u istoriji sveta, sponzorišući neverovatno širok dijapazon kulturnih aktivnosti, uključujući tu dodeljivanje književnih nagrada, organizovanje izložbi i muzičkih festivala. CCF se nalazio u Parizu što je bio izraz želje CIA da među komunistima vodi "bitku za um Pabla Pikasa". Ipak, američki pisci, slikari, vajari i muzičari učestvovali su u međunarodnom programu CCF u okviru napora CIA da svetu predstavi visoke domete američke kulture. Vilford posebno problematizuje tezu koja se od 1967. mogla relativno često sresti u literaturi: da se dominacija izvesnih modernističkih kulturnih pokreta, kao što je apstraktni ekspresionizam u slikarstvu, dobrim delom može pripisati upravo tajnom pokroviteljstvu CIA. On ukazuje na postojanje i druge škole mišljenja po kojoj je bio precenjen značaj afiniteta CIA za modernizam, baš kao i sposobnost Agencije da stvarno kontroliše umetnike koji su dobijali tajne subvencije. "Kad se na književnoj sceni pojavio CCF, ljudi koji ranije nisu imali para ni za autobusku kartu do najbližeg mesta do unutrašnjosti sad su odjednom počeli da se voze limuzinama i odlaze na prijeme gde se služio dimljeni losos", prisećao se DŽejson Epstajn 50-ih godina. Američki pisci su na nekoliko načina mogli da izvuku korist iz darežljivosti i megalomanije CIA. Prvo, CIA je snosila troškove učešća na međunarodnim sastancima CCF. Agencija je jednostavno želela da se podiči najvećim američkim književnim talentima pred evropskim intelektualcima, tako da su prozaisti, pesnici i kritičari kao što su Meri Makarti, Robert Louel i Dvajt Makdonald sa zadovoljstvom i veoma komforno putovali na sjajne destinacije (što ih nije sprečavalo da u nezvaničnim razgovorima često izražavaju gnušanje nivoom intelektualnih rasprava koje su vođene na sastancima CCF). CIA je pružala finansijsku podršku i književnim časopisima kao što je bio njujorški Partizan rivju ili britanski Enkaunter. Subvencije nisu davane direktno; tako je zabeleženo da je izdavač Tajma Henri Lus početkom 50-ih godina dao novčanu pomoć od 10.000 dolara časopisu Partizan rivju, kao i da je za pokretanje evropskog izdanja tog časopisa američkom piscu i zvaničniku UNESKO-a H. DŽ. Katlanu nuđeno 40.000 dolara u januaru 1950. Od te ideje se odustalo, ali ima osnova da se poveruje kako je jedan drugi američki modernistički književni časopis koji je izlazio u Parizu - Pariz rivju - takođe imao veze sa CIA. CIA je u književnosti finansirala uglavnom izrazito modernističke tokove; isto važi i za slikarstvo. Teško da je mogućno naći išta što bi bilo toliko suprotno sovjetskom socijalističkom realizmu koliko mu je bio suprotan apstraktni ekspresionizam DŽeksona Poloka. Krajnje individualistička umetnost, sa izvorištem isključivo u autorovoj svesti, bila je potpuno suprotna banalnom iluzionizmu sovjetskog umetničkog stila. Razume se, CIA nije bila prvi mecena koji je uočio te kvalitete (ne treba gubiti iz vida da je Polok bio živopisni američki kulturni heroj, umetnik-kauboj). Neki američki građani su već počeli da skupljaju i izlažu radove apstraktnih ekspresionista, oponašajući evropske aristokrate koji su koju generaciju ranije omogućili modernističkoj avangardi da izbegne dvostruku opasnost - s jedne strane totalitarizma, a s druge strane kiča. Najpoznatiji među američkim mecenama je bio Nelson Rokfeler, neverovatno bogati predsednik Muzeja moderne umetnosti (MoMA) i poklonik onoga što je od milja nazivao "slikarstvom slobodnog preduzetništva". Drugi uticajni mecena tzv. novog američkog slikarstva bio je DŽon Hej Vitni, darodavac drugog po veličini i značaju njujorškog muzeja u kome su izlagana dela savremenog slikarstva: Vitni muzeja. Ta dvojica su bila i suštinski povezana sa američkom obaveštajnom zajednicom. Rokfeler je čak, kao koordinator za međuamerička pitanja u Drugom svetskom ratu, bio kreator nekih od najkarakterističnijih metoda psihološkog ratovanja CIA. Godine 1954. postao je specijalni pomoćnik za spoljne poslove predsednika Ajzenhauera i nastavio ono čime se bavio za vreme rata. I Vitni je radio u odseku za međuamerička pitanja pre no što je stupio u OSS. U hladnom ratu bio je šef Trumanovog odbora za psihološku strategiju. Takođe je dozvolio da CIA koristi fondaciju Vitni kao jedan od kanala za finansiranje. Tipična operacija CIA na hladnoratovskom kulturnom frontu podrazumevala je zajednički poslovni poduhvat u kome je na jednoj strani učestvovao privatni preduzetnik, a na drugoj - javna ustanova; obično bi to bio Rokfelerov Muzej moderne umetnosti i agencijski Kongres za kulturnu slobodu. Tako je, recimo, 1952. MoMA za CCF u Parizu organizovala spektakularni manifestaciju "Remek dela XX veka"; tim događajem CCF se etablirao kao važan činilac u evropskom kulturnom životu. Kustos izložbenog dela manifestacije DŽejms DŽonson Svini, savetnik u Muzeju moderne umetnosti (istovremeno sarađivao i u Partizan rivju) ponosno je izjavio da dela koja je odabrao "ne bi mogla nastati u totalitarnim režimima kao što je bio onaj u nacističkoj Nemačkoj, ili kao što je aktuelni režim u sovjetskoj Rusiji". Postrevizionistički argument da se preuveličava afinitet CIA za modernističke tokove počiva na zbivanjima u svetu muzike. Tu nije bilo prostora za pokroviteljstvo nad delima muzičke avangarde, CIA nije finansirala eksperimente niti kompozitore kao što su Milton Babit ili DŽon Kejdž koji su umnogome odgovarali onome što su u slikarstvu bili apstraktni ekspresionisti. Umesto toga, muzički program CCF pod rukovodstvom generalnog sekretara organizacije Nikolasa Nabokova bio je sročen da se Evropljanima predstave uglavnom dela koja su sovjetske vlasti zabranile, ili ih osudile kao "formalistička". Muzički deo manifestacije "Remek dela XX veka" počeo je izvođenjem Posvećenja proleća Igora Stravinskog. Kompozitor je sedeo u publici, između francuskog predsednika i njegove supruge. Narednih 30 dana devet različitih orkestara izvodilo je dela 70 kompozitora koja su komunistički komesari odbacili kao "izopačena" ili "sterilna"; bilo je tu i Šostakoviča i Debisija. CCF nije imao sluha za američke avangardne kompozitore, ali je zato bio veoma rad saradnji sa virtuozima među američkim muzičkim izvođačima. Posvećenje proleća izveo je Bostonski simfonijski orkestar koji je tada prvi put gostovao u Evropi. Troškove prevoza orkestra iz Amerike od čak 130.000 dolara u celosti je pokrila CIA, dotacijom koja je u poslovnim knjigama CCF zabeležena kao "donacija od istaknutih pojedinaca i udruženja". Saradnja sa bostonskim orkestrom potrajala je tokom celog kulturnog hladnog rata. Vilford beleži zanimljivo pismo Frenka Viznera iz 1955. iz koga se vidi na koji način CIA gleda na mogućnost korišćenja muzike u hladnom ratu. Pismo je upućeno Nelsonu Rokfeleru a Vizner objašnjava da u Sovjetski Savez nikako ne treba slati njujorški balet, "jer će Rusi tu biti u komparativnoj prednosti" "što znači da bismo se našli u položaju nekoga ko je ušao u bitku sa protivnikom na terenu koji može da bira samo taj protivnik i gde on ima maksimalnu snagu". "Sovjetskoj publici trebalo bi da se predstavimo stvarima koje mogu imati najveću masovnu privlačnost, koja će biti tipična za SAD i za naš folklor. Dolaze u obzir mjuzikli kao što Oklahoma ili Kiss me Kate. Možda bismo mogli da pošaljemo neki dobar džez orkestar, mada ne bi bilo loše ako bismo pre toga publiku pripremili tako što bismo prvo poslali, recimo, Bostonski simfonijski orkestar, a potom prvorazredni džez ansambl. Tako bi mogli da vide da se crncima pružaju sve mogućnosti u američkom umetničkom životu". Vizner zaključuje da vizuelne umetnosti ipak imaju posebno mesto u mogućoj sovjetsko-američkoj razmeni. "U domenu slikarstva i vajarstva, gotovo sve kvalitetno što SAD mogu da izlože sigurno će znatno prevazići konvencionalne sovjetske napore. Ipak bi za početak valjalo da izbegavamo krajnje moderne ili eksperimentalne oblike". Saradnja CIA sa umetnicima i obaveštajno mecenatstvo nisu se, međutim, uvek odvijali sasvim idilično, ističe Vilford. Naime, CIA nije mogla uvek da predvidi šta će sve uraditi muzičari, pisci i slikari koje je tajno finansirala. Tokom saradnje sa predstavnicima američke avangarde dogodilo se mnoštvo incidenata, bilo je književnih sporova, razmaženog ponašanje u stilu primadona, kao i najrazličitijih nekontrolisanih ispada. Ostalo je zabeleženo da je Robert Louel na južnoameričkoj turneji prestao da uzima lekove za bipolarni poremećaj, pa je u nekom trenutku zbacio odeću i zajahao statuu konja na jednom od glavnih trgova u Buenos Ajresu, uzvikujući da je "argentinski Cezar", a da je njegov pratilac iz CCF zapravo general, njegov posilni. Dvajt Makdonald je kratko urednikovanje u časopisu Enkaunter završio pošto je poslao časopisu tekst u kome je žestoko napao američku kulturu da bi se, kada je CCF sprečio štampanje članka, obrušio na celu tu organizaciju, samo u konkurentskom časopisu Disent. Čak je i pariska manifestacija "Remek dela XX veka" iz 1952. donela više štete nego koristi za CIA, podstakavši prilično jak talas antiamerikanizma. Serž Lafar, šef baleta u pariskoj operi, hladno je rekao organizatorima da su pogrešili što su to organizovali jer "sa stanovišta duha, civilizacije i kulture, Francuska ne treba da traži ničije mišljenje; ona je ta koja može druge da savetuje". Mnogo manje problema CIA je imala u saradnji sa Holivudom. Dva činioca su uticala da vodeći holivudski filmski studiji zauzmu "odgovorni" stav u kulturnom hladnom ratu. Jedan je snažna tendencija ka autocenzuri, što je rezultat dugogodišnjeg iskustva u izbegavanju komercijalno pogubnih posledica koje može imati uvreda neke domaće interesne grupe ili strane publike. Drugi činilac je činjenica da su ljudi na čelu filmskih studija bili izrazito patriotski i antikomunistički nastrojeni. Tu spontanu spremnost za učešće u hladnoratovskim bitkama ispoljili su značajni filmski stvaraoci kao što su DŽon Ford, DŽon Vejn, Sesil B. de Mil i Daril Zanuk. Tako je nastao "Holivudski konzorcijum", neformalna ali moćna grupa filmskih umetnika i mogula koji su delili isto uverenje: "Moramo se postarati da naši filmovi budu od koristi i za našu zemlju i za našu industriju". Sličan stav imali su i mnogi novinari. Kada su 1977, nekoliko godina posle otkrića Votergejta intervjuisali penzionisanog kolumnistu DŽozefa Olsopa, on je bez zazora potvrdio da je obavljao neke "zadatke" za Agenciju, kao što je putovanje u Laos 1952. na zahtev Frenka Viznera koji je smatrao da američki mediji izveštavaju koristeći podatke iz antiameričkih izvora, ili kao što je poseta Filipinima 1953. godine, kada je slao izveštaje u kojima je hvalio tamošnje političare koji su u to vreme bili miljenici američkih vlasti. "Nikada nisam dobio nijedan jedini dolar, niti sam potpisao sporazum o čuvanju poverljivih podataka", objasnio je. "Nisam morao to da učinim. Oci osnivači CIA bili su mi bliski prijatelji. To je bilo društveno prihvaćeno", rekao je Olsop mladom kolegi Karlu Bernstinu. Bilo je to vreme nacionalne opasnosti, vreme borbe na život i smrt protiv komunističkog totalitarizma i zato je to bila ispravna stvar - moja građanska dužnost. Naravno, stavovi su se znatno promenili od 50-ih godina do danas i novinari bi sada verovatno bili zgroženi kad bi im neko davao sugestije kakve su meni davali". Ipak, naglasio je da je ponosan što su od njega tražili da sarađuje sa CIA i što je to uradio. “Teza da novinari nemaju nikakvu dužnost i obavezu prema svojoj zemlji potpuna je besmislica". Olsop nije bio jedini američki novinar koji je tesno sarađivao sa CIA u početku hladnog rata. Najčuveniji je bio DŽejms Reston, dvostruki dobitnik Pulicera i legenda NJujork tajmsa. U početku je CIA izbegavala kontakte sa štampom, ali je potom, posebno u vreme kada joj je direktor bio Alen Dals, negovala odnose sa medijima. Upravo zahvaljujući mogućnosti čestog putovanja u inostranstvo, novinari su bili izvanredni izvori obaveštajnih podataka, toliko da su visoki zvaničnici CIA često sačekivali dopisnike i već ih na izlazu s broda ili iz aviona ispitivali o utiscima sa putovanja. Prijateljski naklonjenim novinarima bili su poveravani propagandni zadaci, što je značilo da se očekivalo da objavljuju članke u kojima se SAD - a ponekad i CIA - prikazuju u pozitivnoj svetlosti. U to je spadalo i očekivanje da ne objavljuju nepoželjne informacije. Frenk Vizner je bio posebno zainteresovan za ovu vrstu "upravljanja novinama". Neprestano je razgovarao sa Olsopom i njemu sličnima i iščitavao agencijske vesti. "Teleprinteri su bili u hodniku preko puta njegove kancelarije. Čim bi se pojavila neka agencijska priča on bi se mašio za telefon", prisećao se Vilijam Kolbi. "Hajde, iščupajte nešto o tome! Moćni Vurlicer!" Mnogi novinari imali su isti osećaj statusa insajdera i građanske dužnosti koji su motivisali Olsopa; bilo je, međutim, i onih koji su bili zahvalni zbog mogućnosti privilegovanog pristupa informacijama koje su zaštićene. "Mi smo uspostavili neku vrstu partnerskog odnosa koji se temeljio na tajnama", napisao je Bob Vudvord o odnosu sa Vilijamom Kejsijem tokom 80-ih godina. "Na potpuno različite načine obojica smo bili opsednuti tajnama". Vilford navodi sve dosadašnje procene broja američkih novinara koji su obavljali tajne zadatke za CIA: sama Agencija je 1973. priznala da se radilo o "oko tri tuceta", dok je u kongresnoj istrazi iz 1976. zaključeno da ih je bilo pedesetak; Karl Bernstin je izračunao da je čak 400 američkih novinara radilo za CIA od 1952. do 1977. Koja god da je brojka tačna, izvesno je da su mnogi od najpoznatijih američkih listova redovno sarađivali sa CIA. Artur Sulzberger, izdavač NJujork tajmsa, bio je dobar prijatelj Alena Dalsa i potpisao je sa Agencijom ugovor o čuvanju tajnosti podataka, iako je te dužnosti poverio potčinjenima, tako da je sam mogao da negira saradnju. Dogovoreno je da NJujork tajms za bar deset agenata CIA obezbeđuje pokriće, predstavljajući ih kao izveštače ili službenike u dopisništvima u inostranstvu, a u isto vreme su oni koji su stvarno bili zaposleni u novinama bili podsticani da Agenciji dostavljaju informacije o, recimo, potencijalnim stranim agentima. Bilo je, međutim, i onih koji su od početka bili izrazito protiv saradnje sa CIA: tako je Dejvid Lorens, osnivač i urednik časopisa Ju Es NJuz end vorld riport zapretio da će otpustiti svakog zaposlenog koji stupi u zvanični odnos sa CIA. Rukovodstvo kompanije Si-Bi-Es odlučno je odbilo zahteve CIA da njihova kuća dostavlja obaveštajne podatke iz Moskve. Konačno, postojao je problem i sa novinarima koji su bili spremni na saradnju: umeli su da se preterano užive u dodatni obaveštajni posao i da dele savete rukovodstvu CIA. Tako su i DŽo Olsop i njegov mlađi brat Stjuart u jednom trenutku počeli žestoko da kritikuju CIA zbog preterane birokratizovanosti i gubitka osećaja za pravu vrednost informacija. "Analitički sektor u Agenciji silno je izgrešio kada je reč o ratu u Vijetnamu - smatrali su da se u njemu ne može pobediti", rekao je DŽo Olsop Karlu Bernstinu 1977. godine. "Zato sam prestao da govorim sa njima". Odnos CIA i pojedinaca i organizacija koje je ona koristila kao paravane bio je prilično komplikovan. Samo za mali broj paravan-organizacija koje je CIA koristila moglo se reći ono što je važilo za intelektualce-saputnike boljševizma: da su "klubovi nevinih" iz vremena narodnih frontova. Retko se događalo da ljudi budu stvarno potpuno neupućeni. Vilford kaže da je poslednjih godina došlo je do izvesnog oživljavanja paravan organizacija. Neokonzervativni intelektualci - ideološki, a često i biološki naslednici nekadašnjih čelnika Američkog komiteta za kulturnu slobodu iz 50-ih godina u poduhvatima kao što je Projekat za novo američko stoleće (autorsko delo Vilijama Kristola, sina jednog od funkcionera ACCF i intelektualnog "kuma" neokonzervativaca Irvina Kristola) danas teže realizaciji davnašnje ideje o "globalnoj demokratskoj revoluciji", počev od Bliskog istoka. U medijima nalazimo izveštaje koji, recimo, povezuju memoarsku prozu Azar Nafisi Čitanje ‘Lolite’ u Teheranu, gde ona iznosi iskustva koja je stekla pokušavajući da sunarodnicama, Irankama, predstavi zabranjena dela zapadne književnosti, sa neokonzervativnim projektom kojim se američko javno mnjenje priprema za invaziju na Iran; taj scenario umnogome podseća na ranije korišćenje književnih tekstova u kulturnom hladnom ratu. U isto vreme - a to je već zlokobna i crnohumorna simetrija - radikalne islamske grupe koje se predstavljaju kao humanitarna društva koriste taktiku paravan organizacija da regrutuju mlade britanske muslimane za terorističke napade na zapadne ciljeve. Knjiga je dobila brojne pohvalne kritike, ali je ugledni neokonzervativni NJujork san, uz ocenu da je Vilford pisao toliko temeljno da je potpuno iscrpeo temu o kojoj više jednostavno nema šta da se kaže, ipak napomenuo da bi bilo bolje da tih petnaestak redaka nije objavio.