Kovači sindžira

Zaređale, bre, sve neke važne jednocifrene godišnjice. Te pet godina od Đikijeve smrti, te dve godine od Slobine, a mene je, nekako, najviše dirnula četrdesetogodišnjica mjuzikla „Kosa”. Tim povodom u subotu bila je žurka kod Laze Šećera u podrumu, tu, odmah do Ateljea 212. Zvali i mene na generacijsku prozivku. I svaki pozvani imao je obavezu da na sebi ima nešto od krpica hipijevskih; indijsku košulju, prsluk iz Avganistana, maramu iz Nepala, morao je svako od pozvanih da nosi na sebi nešto iz onih vremena, kada smo, što zbog Tita, što zbog Vijetnama, hteli da begamo iz Beograda, indijskim Putem svile na obronke Kašmira... Nisam se kostimirao za Lazinu žurku, jer, evo, svih ovih četrdeset godina, na sebi nosim poneki komad Indije; recimo, prsluk od kašmirske svile boje zlata, a srebrne perle iz Kalkute ne skidam ni kad spavam. Jedino perčin razvezujem pre leganja da odmorim kosu od dnevnih obaveza, od prekih tajkunskih pogleda... Mira Žegarac, domaćica Lazine žurke, na vratima Lazine katakombe me dočekuje: “Ti se si kostimirao još šezdeset i osme i strpljivo si čekao ovu godišnjicu.” I, šta ću da vidim, braćo i sestre!? Ono što je od beogradskog hipi plemena ostalo, dobro se drži. Imamo, bre, neki sjaj u očima, neku životnu radost! I što smo stariji, sve smo, nekako, mlađi i mlađi. A ovi, što su, šatro, mladi, sve su mi stariji i stariji. Jedan, takav, mlad novinar iz „Novosti” me pita: “Šta se, po vama, promenilo u ovih četrdeset godina?” Kažem: ništa! Manja Vukotić je i dalje urednik u „Novostima”, a Amerikanci i dalje jedu govna, onda u Vijetnamu, a sada na Kosovu. A Bob Dilan peva i dalje k'o onda, šta će, mora! Jer, nema Preleta! On negde na sedmom nebu sa DŽenis DŽoplin dupli viski ispija... A u nedelju, ajd, opet, šipči na Avalu, da se iznesu i pluća na promaju. Ptičice u avalskoj šumi pevaju li, pevaju i one se suncu raduju... „Daj nam sunca, daj nam sunca!” Tako su pevali Nada i Prele u „Kosi” dok ih je Tito gledao, odozgo, iz lože. Jer, sunce se čak i Wemu, alijas „Plastičnom Isusu”, klanjalo dok je kroz Srbiju prolazilo... Olja bere ljubičice na južnoj padini, a meni, gore, kod Meštrovićevog mauzoleja, bajata „Pravda” u ruke dopada. I ima li veće, džabalebaroške sreće! Na toplom crnom Meštrovićevom mermeru sedeti, na suncu se čvrljiti i tabloide studirati! I šta javlja „Pravda”? Dragoljub Acković, romski erudita, nam objašnjava „Kako je Beograd dobio ime”. I šta doznam, brale?! Da je reč Singidunum složena iz – dva dela, te da se sastoji od reči „dunum” što znači „grad, tvrđava” i reči „Singi” a koja „ni u kom slučaju ne može biti keltskog porekla“(!?) Hmmm, nije loškasto, i, već, vidim na koju stranu vuče... I, ajd, čitaj dalje! Iiii, šta će da se ispostavi!? Da je tu, „na ušću Save u Dunav, živeo narod Singi, to jest, Sindi” i da je to pleme, i po Herodotu, „iransko-indijskog porekla” koje je u to vreme „vladalo od Indije do donjeg Dunava”, sve dok ih, „sa Dunava nije proterao Aleksandar Makedonski”! Uzdahnem, ovde, duboko, blejim malo u sunce, u Kopaonik, dišem duboko da dah povratim, pa se, opet, bacim na Ackovića. A on tera svoje: “Na uspomenu na Singe ostao nam je današnji naziv ostrva – ADA CIGANLIJA”!!!? Što ti je nauka!? Da sam juče umro, ne bih znao da sam živeo u Gradu Cigana! Au, brale, šta nas snađe!? Ali, mozgić mi na planinskom vazduhu brzo radi. Naučio sam, bajo, da svaku tuđu teoriju začas prevrnem k'o čarapu i da nađem, za nas, srpsku vajdu. Elem, krenimo od Herodota. On kaže: “Jedini za koje sam bio u stanju da doznam da stanuju preko Ištra-Dunava jesu ljudi kojima je ime Singini, a koji se odevaju kao Miđani. Zemlja im se proteže do Eneta (to jest, Veneta) na Jadranu. Za sebe kažu da su doseljenici iz Midije, ali kako su se odatle doselili, nisam u stanju da objasnim.” Iščitavam Herodota i cokćem. A cokće i Jung na toplom crnom Meštrovićevom mermeru, i ovako Švajcarac počinje: “Šta tu Herodotu nije jasno!? Singi se ne oblače samo kao Miđani, već su, kako sam kaže, i došli iz Midije! A Midija ili Medija je zemlja Medića, silnog srpskog arijevskog plemena. Dakle, zapamti: Singi nisu NAROD nego su ZANAT! Kovački zanat! I to ne bilo koji, već, SINDŽIRSKI zanat! Elem, Singi su oni kovači koji znaju da prave SINDŽIRE, to jest, gvozdene lance!” Gledam u Junga kao u plavookog boga, a njemu se oči cakle od ovog važnog etimološkog otkrića. I, mislim se: Gospode, da li je Jung, uopšte, Švajcarac ili je arijevac, Srbin? Ili je đavo sa srebrnom patarenskom lulom u ustima koji me vodi ka vratima ludila... Jung mi čita misli, ali, i dalje, srbuje: “Argonauti su uživali gostoprimstvo Singa, zato što su Argonauti bili istraživači rudnog blaga, a Singi kovači, metalurzi. I onda je jasno zašto je drugo ime za Avalu bilo ANGURION! Jer, gde se ruda vadi, topi i kuje, tu je i ZGURA, iliti šljaka, moj Srbine!” Siđem, tako, sluđen sa Avale, sve proklinjući Karađorđeviće što su drevni grad srušili i Meštrovićev masonski hram podigli. Jer, ko zna šta je sve Žrnovo krilo i šta bi nam danas otkrilo... Za ručak su bolonjeze sa parmezanom iz Istre i Nikolinim crnim vinom iz Kleka, a sunce još lebdi nad Srbijom, lepo mu je među srpskom rodbinom... Utonem u ligenštul na terasi, a trener na FK “Obilić” komanduje kratke sprintove sa povratnim laganim istrčavanjima. Tako se najbrže stiče snaga koja nam je, danas, toliko potrebna... A onda potonem u dubok san, i, gle, šta od moje Crne u snu doznam: “Seti se da je Homer u Ilijadi pevao da je Zevs u ljutnji Hefesta, zaštitnika vatre i kovača, sa Olimpa prognao na ostrvo Lemnos gde su mu zaštitu pružili SINTIJERI! Kovači sindžira! I nije li ostrvo Lemnos naša Ada ciganlija. A ako je Lemnos blizu Troje, onda je Troja – Beograd! Svrni, obrni, Troja je bila na Dunavu.” A onda dođe utorak i Javni servis javlja da će se na Avali, uskoro, otvoriti MUZEJ RUDARSTVA!!!? Muzej će imati i rudarska okna i kopove na dva nivoa, kao u vreme Singidunuma, kao u vreme kovača sindžira, i tu će studentima rudarstva biti držana i – praktična nastava!? Slušam Javni servis, zblanut gledam u Junga, a on će pobedonosno: “Je l' ti je, sad, jasno da i ovaj jungovski sinhronicitet treba da te ubedi da Singi nisu bili narod, već, samo ZANAT!” Nego, mislim se nešto, da li je došlo vreme da se opet bega za Indiju, na obronke Kašmira kod naših odbeglih arijevskih bogova?