Da li dati život za brata?

Čitamo ovih dana o čoveku koji je na Konjarniku, u nekoj zgradi zahvaćenoj požarom, stavio svoj život na kocku i na veliko čuđenje okolnih posmatrača, uleteo u vatru da bi iz nje izvukao dečaka. On je ispoljio altruizam, pri čemu se poneo suprotno osnovnom principu evolucije: borbi za sopstveni opstanak. Možemo se zapitati da li je to normalno? Naravno, jeste, uprkos učenju evolucije i principu prirodne selekcije, koji govore da je najvažnije povećati sopstvene izglede za preživljavanje i za razmnožavanje. Kao i mnogi ljudi, i životinje se ponašaju altruistički, čime, po logici stvari, jedinka smanjuju svoje prednosti vis a vis neke druge koja je sebična. Međutim, kad se pogledaju grupe i zajednice, stvari stoje malo drugačije. Ko je makar malo vremena proveo u prirodi, zna da se deo pčela iz roja žrtvuje zarad kraljice majke, kako bi ona dala što veće potomstvo, pri čemu samožrtvovane pčele ostaju sterilne. Slično je sa mravima. Ima i nekih vrsta majmuna, čiji članovi kricima upozoravaju druge na krvoločnog grabljivca, ali tako otkrivaju svoju poziciju i izlažu se opasnosti da izgube glavu pre onih koje su upozorili. Pošto se najveći broj majmuna ponaša na taj način, osigurano je preživljavanje grupe. “Evoluciona lupa” kroz koju evolucioni biolozi posmatraju događanja u prirodi, pokazivala je da, u principu, svaka živa jedinka radi za dobro svoje grupe, obezbeđujući na taj način njeno preživljavanje. Ova ideja, koja je tad nazvana grupnom selekcijom, nije nadživela 1960. godinu, jer je iz nadiruće intelektualne revolucije, naročito u genetici, odjedanput proizišlo da se prirodna selekcija odvija na nivou gena, po rođačkoj liniji, a nikako na nivou grupe. Prema tom evoluciono-genetičkom pristupu, smatra se da sticanje atributa koji doprinose dobrobiti društva, jeste proces koji ide odozdo nagore, tj. od gena, koji jedino želi sopstveno umnožavanje i dalje prenošenje na sledeće generacije svoje vrste. Altruizam, na primer, bez koga bi tokovi razvoja društva bili sasvim drugačiji nego što danas jesu, objašnjen je selekcijom po genetičkoj pripadnosti. Ova teorija govori da i ljudi i životinje pomažu, pre svega, svojim rođacima da zajedničke, porodične gene, prenesu na potomstvo. Mnoge važne ideje, teorije i zaključci rodili su se u kafani, pa i teorija o selekciji kojom diriguju geni, formulisana „Haldejnovom kalkulacijom”, nastala je u jednom bifeu, sredinom 1950. godine. Poznati biolog J. B. S. Haldejn, zvani Yek, zapitan da li bi dao život za spas života svog brata, uzeo je olovku i podmetač za pivo, a onda je posle nekoliko računskih radnji provokativno odgovorio da bi iz tog altruističkog razloga dobrovoljno umro samo kad bi u pitanju bio spas najmanje dva brata ili osam bliskih rođaka. Zašto? Zbog toga što dva Haldejnova brata ili osam rođaka imaju više naslednog materijala nego što ga on sam ima. Međutim, njegova žrtva za samo jednog brata bila bi besmislena, jer sa stanovišta broja gena, prirodi ne bi donela ništa. Ovaj koncept biologa Haldejna publikovan je pet godina kasnije, 1955. godine, ali ga je matematički formalizovao Vilijem Hamilton, 1964. Haldejn je bio marksista i komunista i jedan od tri najznačajnija svetska populaciona genetičara. „Brigs-Haldejnova jednačina” o kinetici enzima, i danas je u upotrebi među biolozima. Teško bolestan, Haldejn je 1964. napisao poemu o kolorektalnom karcinomu, od kojeg je iste godine umro, a svoje telo zaveštao je jednom medicinskom koledžu jer, kako je potpisujući oporuku rekao, „nije imao nameru da ga koristi posle smrti”. Haldejn je bio deo revolucije koja je protagonistom prirodne selekcije oglasila pojedinca, a ne grupu. Telo čoveka posmatrano je kao sredstvo kojim se gen koristi kako bi mogao načiniti što više sopstvenih kopija i potom ih preneti na potomstvo. To je dovelo do čuvene metafore o „sebičnom genu” kojeg nije ni za šta briga, osim da se prenese na sledeće telo i da, po mogućstvu, zauvek ostane u životu. Gen ne pravi pitanje ko ga od porodice prenosi. Tvorac metafore je Ričarda Dokins, evolucioni biolog i profesor na Oksfordu u Engleskoj, nadareni pisac lakih štiva na teške teme, borac protiv kreacionizma i njegove varijante inteligentnog dizajna. U vreme dezavuisanja grupne selekcije, Amerikanac Edvard O. Vilson je svojim knjigama „Insekti i njihove zajednice” (1971) i „Sociobiologija” (1975), lansirao novi istraživački program, kojim je obećano objašnjenje ponašanja svih živih bića, i to jednom zajedničkom teorijom u čijoj je suštini evoluciona prirodna selekcija i borba za opstanak. Sociobiolozi su, naravno, odmah bili suočeni sa optužbama za rasizam i seksizam, budući da njihova radikalna gledišta o ljudskoj prirodi ne uvažavaju dovoljno uticaj društva na ponašanje i razvoj, pre svega inteligencije. Sociobiolozi inteligenciju tumače kao biološki, a ne kao danas prihvaćeni, socijalni koncept. Biološko shvatanje altruizma nije identično svakodnevnom shvatanju, koje neki postupak smatra altruističkim samo ako je učinjen svesno. U biološkom smislu, taj princip nije neophodan. Izraz altruizam skovao je francuski filozof Ogist Kont i definisao ga kao samožrtvovanje u korist drugih (italijanski. altrui – drugi ). Mnogi misle da je Komtov etički sistem ekstreman, tako da radije koriste definiciju “voli druge kao sebe samog”, što više naginje psihološkom nego biološkom altruizmu. Motivisanjem kooperacije umesto konflikata, altruizam uspostavlja harmoniju u zajednicama, bez obzira na njihove veličine. Naravno, mir u zajednici ne garantuje mir i između zajednica; u isto vreme kad su zajednice u konfliktu, na primer, u ratu, sukobi u samoj zajednici smanjuju se ili nestaju. Uostalom, o altruizmu treba učiti na primeru Hrista koji je, sigurno, bio revolucionar i tvorac ideje o mirnom protestu. Sve drugo o njemu, ostavimo teolozima. Još malo pa će Uskrs.