Hrana za globalne mreže

Podsetili ste čitaoce NIN-a na jednu višestruko značajnu epizodu propagandnog rata protiv SFRJ i Srbije i otvaranja albanskog pitanja kroz globalne medije. Želim ovim putem da dodam još nekoliko značajnih informacija. Posle TV spektakla u kome „pacijenti” pristižu u bolnice iz svih krajeva Pokrajine, a predsednik vlade Remzi Koljgeci obilazi „zbrinute”, Savezna vlada šalje iz Beograda eksperte za trovanja. Albanci traže međunarodnu istragu. Federalni tim, posebno vojni stručnjaci, utvrđuje da nema tragova trovanja. Isto će to potvrditi međunarodni timovi koji su se odazvali i koji su doneli uzorke na analizu u eminentne ustanove za toksikologiju Pariza, Londona i dr. Zaključak međunarodnog tima je bio da se iz pregleda i analize uzoraka nije moglo utvrditi da je bilo reči o trovanju, te da rezultati sugerišu „masovnu histeriju, koja je bila uzrok epidemije”. Ovu dijagnozu su potpisali Alistar Hadž i John Foran, u članku „Yugoslavia: Poisoning or epidemic hdžsteria in Kosovo”, svetski prestižnog medicinskog časopisa The Lancet, (vol. 338, November 9, 1991. s.1196). Treba reći da su međunarodni tim organizovali The Society for Endangered Peoples (W. Germany) i International Federation for Human Rights (Paris). U analizi uzoraka učestvovale su Laboratoire de Police Scientifique (Paris), Chemical Research Centre (Harrow), New Cross Poison Unit (London), St Jame’s University Hospital (Leeds). Konačni rezultati i zaključci, kako su prethodno navedeni, bili su poslani Međunarodnoj federaciji za ljudska prava kako bi ih ona poslala na uvid albanskoj zajednici. Dr Lin Yonson, koja se navodi u članku, nije bila jedini manipulator i nije jedina koja je proizvodila mistifikacije o srpskom zdravstvu. Daleko veće ime je pokojni ambasador SAD W. Zimmerman koji je u memoarima ostavio optužbu za rasistički pristup srpskih lekara u Beogradu. Ovo demantuju, nehotično, i sami Albanci dajući prednost stručnosti tih „rasističkih” lekara u Beogradu. Prema našim istraživanjima, u godinama „terora” albanski građani su slobodno koristili zdravstvene institucije o trošku države. Mali albanski pacijenti čine u godinama „terora” gotovo trećinu pacijenata u tri glavna beogradska dečija klinička centra i specijalne ustanove. Uglavnom su dolazili teži slučajevi, sa procentima izlečenja (ili umiranja) koji se ne razlikuje od onog kod druge dece. Da bi svetu pokazali da na Kosovu vlada sistem aparthejda, Albanci traže od sunarodnika da napuštaju državne ustanove, pa i zdravstvene. Da bi se zaštitilo stanovništvo svih nacionalnosti, Republika Srbija formira 1990. timove lekara i šalje smene da bi se omogućio rad klinikama i bolnicama na Kosovu i Metohiji. Sve je to plaćano iz republičkih fondova. Ne zaboravljamo i stranu pomoć. Na samom Kosovu i Metohiji, kako u svojoj knjizi navodi Dijana Yonston, albanski paralelni zdravstveni sistem u toku 1998. godine brojao je 239 lekara opšte prakse i 140 specijalista, dok je državni sistem upošljavao 2.000 lekara. Prema zvaničnim podacima, 64 posto zdravstvenih radnika i 80 posto pacijenata u njemu činili su Albanci. Analitičar i novinar Tim Yuda zapazio je da su „mnogi Kosovari uspešno ubedili mnoge ljude na Zapadu da pitanje Kosova zaista spada u domen ljudskih prava. U stvari, to nije slučaj. Reč je o suštinskoj borbi dva naroda za isto parče zemlje”. Dr Mile Bjelajac, naučni savetnik, Beograd