Naličje „paketaranž-mana”

Hrvatska je prošle sedmice iza sebe ostavila noćnu moru kakva se ovde nije sanjala od kraja rata u bivšoj Jugoslaviji. U paketu sa zvaničnom Budimpeštom i Sofijom konačno je stavljen potpis na priznanje nezavisnosti Kosova, pa se iza toga, sa priličnom dozom nacionalnog ponosa, očekuje dolazak Yordža Buša u Zagreb. Vlast tvrdi da je to vrhunac poštovanja koje američka velesila ukazuje prvoj „regionalnoj sili zapadnog Dadžtonlanda”. A bez Hrvatske bi, po mišljenju oficijelnog Zagreba, opstanak trenutnog političkog poretka u ovom delu Evrope bio nezamisliv. Snajperisti po zagrebačkim krovovima zato već uvežbavaju pozicije i nišane, kuvari gradskih hotela su u stanju „visoke pripravnosti”, telefoni između Zagreba i Bele kuće zvone po nekoliko puta dnevno. Supružnici Buš će, prvih dana aprila, u hrvatskoj metropoli biti ponuđeni tradicionalnim hrvatskim delicijama koje uključuju i „kušače hrane” čija su nepca i želuci prvi put stavljeni na probu u vreme vlasti pokojnog hrvatskog predsednika Franje Tuđmana. Detalji političke i strateške gastronomije još se drže u tajnosti, ali je sigurno da će gospođa Lora Buš i njen suprug, zajedno sa Kondolizom Rajs, u Zagrebu morati da se drže starih hrvatskih običaja. U petak će jesti ribu, a u subotu meso... U takvoj situaciji koja čitavu Hrvatsku prisiljava na napornu političku kondiciju, državni vrh u Zagrebu ne zaboravlja da susedna Republika Srbija u Republici Hrvatskoj više nema ambasadora. Radivoje Cvetićanin je iza hrvatske odluke o priznanju Kosova povučen u Beograd na konsultacije. Mada se ovaj gest među političarima uobičajeno tumači narodnim mudrostima tipa „tresla se gora, rodio se miš”, premijer Ivo Sanader i njegova vlada nisu lišeni briga. Kabinet na Markovom trgu je opstao, srpski ministri nisu napustili hrvatsku vladu, ali je njihovo neslaganje sa odlukom o priznavanju Kosova jedna od ozbiljnijih tačaka razilaženja koja može da predvidi i buduće trzavice među ministrima zemlje koja voli da se smatra najstabilnijom južnoevropskom demokratijom. Pa se premijer Sanader proteklih dana sa državnim vrhom u Beogradu čuo češće nego sa Bušovom kancelarijom u Beloj kući. Ostavke srpskih ministara u svojoj vladi nije prihvatio, ali je upravo dirljivo isticao koliko ih dobro razume, a Srbiji je poželeo toliko lepih stvari u bliskoj budućnosti kakvima se ne nadaju ni njeni sopstveni stanovnici. Dok je premijer nastojao da sačuva svoje dragocene „srpske saveznike” čije su učestvovanje u hrvatskoj vlasti pozdravili i Vašington, i Brisel, i Moskva, javnost se punila analizama hipotetičke situacije u kojoj verolomni „Srbi okreću leđa Sanaderu”. Pa su lideri Srba u Hrvatskoj, potpredsednik Vlade Slobodan Uzelac i dr Milorad Pupovac, čak nazivani „agentima strane države” koji navodno još ne shvataju gde žive i koliko je Hrvatska bila dobra prema njihovom narodu. A kad se priznanje Kosova koje je nedavno usledilo iz Zagreba i Budimpešte nazove čak i „hrvatsko-ugarskom nagodbom”, postaje jasno da se nova politička elita zemlje smeštene na rubu „jugoistočnih despotija”, iskreno nada da će Yordž Buš u Zagrebu povući historijske granice interesnih sfera u kojima će Hrvatska zauvek ostati sa „zapadne strane” neke nove Jalte. Priznavanje Kosova i njegovo jednostrano odvajanje od Republike Srbije smatra se „jamcem stabilnosti čitave regije”, a svega toga, navodno, ne bi bilo da Amerikanci nisu u Hrvatima prepoznali istinske „strateške partnere”.