NA IĆ I NA OV, AC, SKI, GO, AČ...

Kako reče da se zove? . . . A, kakvo mu je to prezime? . . . Odakle je?. . . Šta je po narodnosti? . . . Srbin? . . . Srbin sa tim prezimenom? . . . Nikad čuo za tako nešto . . . Znam, znam, ima u nekim krajevima Srba sa čudnim - neobičnim prezimenima, ali, ovo je baš neverovatno . . . Jesi li ti siguran da mu je to prezime; da nije neki nadimak? . . . Verujem ti, što ti ne bih verovao . . . Malo je čudno što mu se prezime završava na ER . . . Pre bi se reklo da je Mađar, Čeh . . . A da mu ćaća nije Švaba? . . . Aaaa, pa što ne kažeš odakle su mu preci; sad mi je sve jasno. On je poreklom iz Stare Hercegovine, od neke uskočke familije, koja je prešla u Liku, gde se „sakrila“ u to prezime da zametne trag od osvete Turaka . . . Jeste, jeste, bilo je toga dosta, naročito u XVII i XVIII veku; ubije neko Turčina, pa se cela familija da u seobu . . . Ili zbog straha od osvete, ili zbog gladi, bežeći od onog krša gde je uspevao samo kamen i pod kamenom - poskok. Tako su stizali do Primorja, Podunavlja, Pešte, Rusije, praveći karijere uspešnih trgovaca, sveštenika, oficira - sve do činova generala armije . . . A ima i ona priča kad je Marija Terezija rešila da popiše svoje novo - sveže okupirano „balkansko stanovništvo“ po Bosni, Lici, Dalmaciji . . . pa je poslala notare da sačine prve katastarske knjige. Nalickani pisari su zašli među planinske vrleti, u sela gde „lisica nosi poštu“, raspitujući se ko je ko i koliko ko ima kuća, pojata, zemlje, stoke . . . Naši ljudi - skloni šali i podsmevanju stranaca u neobičnoj - gospodskoj odeći, predstavljali su se kao: Tutumrak Prdekalo, iz sela Prđevica, pod planinom Babin kuk, iz okruga Bivolje polje . . . Mučili su se notari da popišu neobična imena u još neobičnijim krajevima, sve uz podgurkivanje i namigivanje našeg sveta sklonog šali . . . I otišli su pisari u „gradskijem ’aljinama“, ispraćeni smehom i imitacijama kako su bili zbunjeni kad su im tumači prevodili šta koje ime znači na „nemeckom“. I bi jedno vreme kao da ništa nije bilo. Ali, posle dve – tri godine stigoše pozivi Tutumraku, Tresibabi, Zaklanu, Ćurguzu, Prdekalu, Mlatikuri . . . da preuzmu svoja „dokumenta“ izdata u Beču, koja će im (jedina) biti „validna“ za sve što imaju i što će u „našljedstvo moći ostaviti“ . . . Kad su videli da je đavo odneo šalu - ono što su pričali „shvaćeno je ozbiljno“, i da će im podrugljivi nadimci zauvek ostati kao jedina (priznata) imena, uputiše hitne dopise sa objašnjenjima da su se „onomad šalili“, da nisu (pisarima) rekli kako se stvarno zovu, i da ih umoljavaju da se popis ponovo sačini, ali sad ozbiljno - najozbiljnije. . . Odgovor iz „Ćesarove administracije“ bio je kratak (i konačan): Mi smo i onda sve to ozbiljno radili; mi nemamo vremena za šalu . . . A onaj kome se ime ne sviđa - a sam ga je sebi dao i notaru izdiktirao, ostaće bez ikakvih dokumenata ako ova ne uzme; i samim tim i bez ikakvog prava na pokretnu i nepokretnu imovinu; računaće se kao da nije popisan, kao da ga nema . . . I, između IMATI - sa imenima da gora ne mogu biti, i NEMATI - ako se zahteva „obnova popisa“, većina zadrža ono što je sama izabrala - ostavljajući u nasleđe (generacijama i generacijama) gorak ukus jedne šale. I kasnije, dešavalo se - tokom vekova, da nas je superiorno podsmevanje - „šala“, koštalo suza, ali ne (onih) od smeha. SIMO MATAVULJ (1852 - 1908 - 2008) STO GODINA OD POSLEDNJEG KORAKA „Jere Jozov Jerković, Brzokus, Kušmelj, bješe štaponog, vrata kao u divokoze, glave okrugle i tvrde da je mogao njom bukovu dasku razbiti. Riđi mu brci zatiskivahu nozdrve i dopirahu do ušiju. Zubima mogaše nagristi pletu, a šakama slomiti čvrstu suhoricu. Mogao je pojesti pečeno dvize, ali piti je slabo mogao. Pored svega toga bješe mirnjačina, te ga je sitna i žgoljava Barica, žena mu, ili kako je zvahu Osinjača (zbog zelenih očiju), mogla karati do mile volje . . .“, pisao je Matavulj, slikajući portret Kušmelja u Bakonji fra Brni (1882, 1892), bojama sačinjenim od ljubičastog bilja, crvene zemlje, pepeljastog kamena i modrog mora njegovog Primorja - okruga šibenskog; rečima kojim je progovorio u Zavičaju (danas) ponovo neke druge zemlje. Povodom Matavuljeve smrti, 1908, Skerlić piše o toj posebnoj „vezi“ pisca i kraja iz koga je ponikao, o presudnom poimanju sveta koji ste ugledali kad vam se posrećilo da od milijarda (ne)rođenih baš vi ugledate nebo nad glavom. „No od naročite su vrednosti njegove zanimljive i lepe pripovetke iz Dalmacije, gde je život mnogo interesantniji, gde žive ljudi koji su mnogo sveta videli, raznolikiji, osobeniji, markantniji nego u ostalim našim krajevima. ( . . . ) U tim svojim dalmatinskim pripovetkama, među kojima ih ima koje idu u najbolje proizvode naše književnosti, Matavulj je bio na svoj visini svoga talenta i pokazivao punu svoju meru. Iz te sredine je napisao Bakonju fra Brnu, onaj skladni i simpatični humoristični roman, koji je svakako najlepši i najsavršeniji roman naše književnosti“ - pisao je Skerlić opraštajući se od našeg pisca iz „njinijeh krajeva“. Ocena da je Matavuljev roman „najlepši i najsavršeniji roman naše književnosti“ izrečena je - prvo, povodom oproštaja od pisca kad se - često, izgovaraju „velike reči“ kao poslednji pozdrav i (ujedno) gospodsko izvinjenje za neizrečene pohvale tokom piščevog života, i - možda još bitnije, Skerlić je svoj sud izrekao početkom XX veka, na pragu ispisivanja (zaista) velikih romana srpske književnosti. Od Skerlićeve pohvale i oproštaja od „srpskog Rablea“ prošlo je sto godina. Moglo bi se reći - sto godina (povremenih) pokušaja dokazivanja i „iznošenja materijalnih činjenica“ da je Matavulj jedan od najznačajnijih srpskih pripovedača; pisac osobenog - „renesansnog dara“ u našoj književnosti, nalik samo - samom sebi. Od prerane smrti oca - koji je preminuo od „srčane kapi“ ( koju će od očevog bogatstva jedino „naslediti“), pa do kobnog pada na beogradskoj ulici - pokraj Narodnog pozorišta, Matavulj će proći, „prepešačiti sve srpske zemlje uzduž i popreko“ zadržavajući se u pojedinim mestima godinu-dve, ili nešto duže, ali uvek „privremeno“, živeći sam sve do svog „poznog braka“ sa bogatom udovicom iz Novog Sada, kada će se (za kraće vreme) osloboditi samačkog života i - besparice, večite - verne prijateljice srpskih pisaca, koja ih je primoravala da se bave poslovima vrednim (jedino) podsmeha u svojim delima. U „srećnom braku“ sa bogatom udovicom poživeo je kratko, tek toliko da se priseti kako je i on (bio) iz imućne kuće, pre odlaska oca i preudaje majke. Ako biste poželeli da se ozbiljnije pozabavite „životom, radom i delom“ Sime Matavulja, bićete „primorani“ da se (uglavnom) oslonite na njegove priče i pripovetke, na ono što je Meštar napisao o drugima i o sebi - ispisujući se kroz jad i bedu Pilipende i filosofiranja fratara zaduženih za ovozemaljski život „poročnog puka“. Jedna od retkih (ozbiljnih) knjiga o Simi Matavulju objavljena je 1982. iz pera Stanka Koraća, među koricama Srpske književne zadruge. Pedantna i obimna studija, ispisana je - pre svega, sa neobičnom „rođačkom prisnošću“ i ljubavlju za sve što je Matavulj uradio, naglašavajući pomenutu „primedbu“ kao naš kolektivni propust - opomenu da je Matavuljevo delo vredno „veće pažnje i poštovanja“ generacija koje dolaze. „Pisac koji, za jedan tematski krug svojih djela, dobiva tako visoku ocjenu od kneza srpske književne kritike, Jovana Skerlića, a poslije Skerlića od svih drugih, ipak nije dovoljno proučavan, kritika i nauka o književnosti nisu se dovoljno bavile Matavuljem, kao da je jednom zasvagda sve rečeno kad je istaknuta ljepota i harmonija njegovih djela sa temom iz Dalmacije i Boke i kad su osporene beogradske priče. Pisalo se UGLAVNOM samo o Bakonji fra Brni i o pripovetkama dalmatinskim i bokeljskim, i ta su djela uvijek preštampavana i po njima je Matavulj bio pisac velikog ugleda. Za druga njegova djela: eseje, putopise, drame, autobiografske spise, kritika nije marila, jer je sve to smatrano kao nešto usputno i manje važno. Zbog toga je do svijesti obrazovanog čitaoca slabo dopirala slika Matavulja kao kompletnog književnog stvaraoca, koji se bavio i teorijskim pitanjima književnosti i koji je bio jedan od najobrazovanijih srpskih pisaca uopšte . . .“ ( Ovde ćemo za trenutak zastati i pokušati da naslutimo šta se to „desilo“ sa Pilipendinim i Povaretinim ocem, danas - 2008. godine, sto godina od poslednjeg koraka na ulici pokraj Narodnog pozorišta.) EPILOG Simo Matavulj - srpski pisac (poreklom) iz bivše austrougarske Dalmacije (kao i Kotora), danas je rođenjem i većim delom najboljih rukopisa poreklom iz jedne od „novih država“, sa ozbiljnim granicama postavljenim da bi se sprečio nelegalan prelazak ljudi, robe i - nažalost, reči; reči izgovorenih u svakodnevnom govoru i reči ispisanih među koricama knjiga. Nove države „tumače“ prošlost na novi način, dovodeći pod znake pitanja (ili upitnika) sve što je „strano i nepoćudno - neprihvatljivo“ u reorganizovanju sveukupnog života nove zemlje i novog poretka vrednosti u odnosu na stara, nazadna - nacionalna vremena. Nove Vođe su rešile - dale sebi u zadatak, da (jednom) konačno dovedu u red sve (ono) što je bilo „sticajem istorijskih okolnosti“ haotično, neshvatljivo tolerantno i za opstanak nacije - nedopustivo. Velikom vrbovom metlom počišćeno je (i pometeno) preostalo „nasleđe“; red se (prvo) uspostavljao u kulturi, a u samoj „kulturi“ u - književnosti. („Korekture“ rukopisa NJegoša, Krleže, Selimovića. . .) Za života (bivše) Jugoslavije, Matavulj je bio „obavezna školska lektira“ od Vardara pa do Triglava. Raspadom te Velike zemlje, „srpski Rable“ se našao u „bezvazdušnom prostoru“; tamo gde je rođen, nije „njin“, a ovde - gde je njegov narod i „čitalački korpus“, ovde je - malo naš, jer su mu priče (po kojima je „velik“), gradovi, sela, običaji i govor ljudi - „njiovi“. Neko će reći da „nije baš tako“. Međutim, jednom jednostavnom anketom na ulici nekog našeg (ili njihovog) grada lako bi se moglo „ustanoviti“ u čemu je (danas) problem, ako bi se („pučanstvu“) postavilo pitanje: Ko je Simo Matavulj? Pisac - nadajmo se da bi odgovorilo (bar) pedeset posto „ispitanika“. Ali na pitanje: Čiji je On pisac - ako je to ( uopšte ) bitno za život knjiga jednog pisca, odgovor bi bio, verovatno - ćutanje i sleganje ramena. Zašto bi se to tako (moglo) desiti? Možda je odgovor u jednom kratkom pasusu iz piščevog „ponajboljeg“ dela. „Sedam fratara izvalilo se na klupu pod orasima. A kakvi su da od boga nađu! Petorici kulja nadula, svakome jednako zadrigla šija, svakome jednako pucaju obrazi, svaki jednako otromboljio obrijane usne. Dvojica samo bijahu mršavi ljudi . . .“ Tamo gde je Matavulj rođen, ovo (i slično) smatraju nedostojnim pomena - najblaže rečeno, a ovde gde je „jedan od najznačajnijih srpskih pisaca“, ovaj pasus (i slično) bi valjalo prevesti; i uz sve to, šta nas se, bre, tiče kako su izgledali i šta su radili (tamo neki) fratri?! Pisci u „zamci“ zavičajnog jezika, sudbinom rođenja vezani su za prostore i reči kojih (više) nema. (A i ako ih ima, govore ih njih petorica.) To je to, što se tiče Matavuljevih „primorskih priča“. Ali, ništa bolje (mu) nije ni kad je reč o njegovom „beogradskom periodu“. Radomir Konstantinović u svome delu „Izvanjac i osvajač“ primećuje, najdobronamernije - s puno brige o sudbini velikog i poštovanog pisca: „Ali kako je u Beogradu mogao da opstane ovaj Rableov potomak? Da li je Matavulj, taj poslednji junak iz karnevalske renesansne povorke, junak koji se našao na terazijama, mogao i dalje da se smeje smehom dostojnim sebe? I šta preostaje jednom Pometu na beogradskoj košavi nego da umre?“ Izvini, kako reče da se zove? Pitanje koje se „nehotice“ postavlja kada je reč o „strancu“; vremena su takva da je dobro znati ko je ko i šta je ko. Ne tako davno, valjda kao „poslednja odbrana“ normalnom rasuđivanju, neki danguba i spadalo, nalik na nekog Matavuljevog berekina, smislio je pitalicu. Koja je najsrpskija riba? . . . OslIĆ. (OslIĆ) I život će nam (verovatno) proći u potrazi za „izgubljenim identitetom“ novih država, a „kolateralna šteta“ će biti pisci i njihova dela iz vremena kad se o „čistoti govora“ nije vodilo dovoljno računa. I biće nam lakše kad uoči poslednjeg koraka saznamo - konačno, ko smo, šta smo i gde smo, ne bi li nam na ispraćaju rekli da smo - najzad svoji u svome. Nego, kako reče da se pokojnik zove? P.S. Podele će nam, verovatno, doći glave i (ovo malo) preostale zemlje. Kad bi, recimo, ova podela bila „tolerantnija“ - bez mržnje, gorčine, predinfarktnog besa, život bismo „trošili“ na praktičnije, korisnije i pametnije poslove, ako nam je (već) suđeno da se svađamo, sekiramo i, do bola, nerviramo.