Odisejeva smrt

Vest da je u jednoj bolnici u Kolombu, na Sri Lanki, umro Artur Klark iskočila je iz mog kompjutera čim sam ga uključio u sredu ujutro, 19. marta. Neizbežan šok koji je izazvala bio je načas potisnut prividnim vremenskim paradoksom. U kratkom agencijskom tekstu stajalo je da je Klark preminuo istoga dana, ali tek u pozno prepodne. Kao da mi je to neko iz budućnosti došapnuo šta uskoro predstoji. “Paradoks” je nastao zbog razlike u vremenskim zonama između Beograda i Kolomba u kome je Klark živeo duže od pola veka. Krhku fantastičku nadu da možda postoji uzmak od konačnog ništavila raspršila je geografska banalnost. Odisejeva smrt sručila se na mene svom silinom svoje stvarnosti. Bilo je nečeg bolno ličnog u ovom rastanku, premda se nikada nisam sreo s engleskim bardom. No, iako su nas uvek razdvajale vremenske zone i velike daljine, on je znatno više od mnogih ljudi iz mog neposrednog okruženja odredio kojim ću putem ići. Dok sam mutnim pogledom zurio u osmehnutu sliku starca u sariju na ekranu pred sobom, iz već nepouzdanog sećanja počele su da mi naviru uspomene na trenutke kada me je virtuelno susretanje s Klarkom dovodilo do velikih životnih prekretnica. Prvo se zbilo na premijernom Festu, 1971. Izišao sam kao ošamućen iz dvorane Doma sindikata posle projekcije “2001: Odiseja u svemiru”. Nije to bila tek očaranost izuzetnim filmom, već duboko uviđanje da ništa više neće biti kao pre. Bio sam tada student treće godine Svetske književnosti kome se otvarala mogućnost da se posveti renesansnim poetikama i uskoro otpočne akademsku karijeru. Cigla dva i po sata bila su dovoljna da se ta slika budućnosti nepovratno rasprši. Renesansne poetike ostale su bez pobornika, a stekla ga je naučna fantastika. Tek znatno kasnije razumeo sam da promena faha nije, zapravo, bila velika, kako mi se tada činilo. Ostao sam u okvirima renesanse, ali ne one prve, već druge, koja se odigravala pred mojim očima, premda, kako to često biva sa savremenicima, od drveća nisam video šumu. Druga polovina dvadesetog veka, uza sve svoje padove i mračne strane, bila je jedno od najizvrsnijih razdoblja u svekolikoj dosadašnjoj istoriji, a čovek koji je u najvećoj meri simbolizovao epohalne tekovine tog čudesnog vremena bio je upravo Artur Klark. U najsuštinskijem smislu moderni Leonardo. Godinu dana kasnije počeo sam da prevodim Klarkovu romanesknu verziju “Odiseje”. Moj samouki engleski tada je bio sasvim oskudan, a tek mi je predstojalo da se izveštim da i na srpskom valjano oblikujem misli. Ali zanos koji nije jenjavao nagonio me je napred. Naporni meseci ponajpre su mi podarili nauk da nema prečice ako nešto ozbiljno želite da postignete, ali i da muku stvaralačkog rada prati neuporediva vrsta radosti. Rad i radost, uostalom, imaju isti koren. Prevod se pojavio 1975. u BIGZ-ovoj ediciji “Festovi romani”, a ja sam, po neumitnoj inerciji, nastavio da prevodim. Kada sam, tačno trideset godina kasnije, zaključio da sam se za jedan ljudski vek dovoljno bavio tim dičnim, ali tako potcenjenim poslom, iza mene je stajala bibliografija od preko sedamdeset naslova. Brojka možda ne izgleda velika, iako se iza nje kriju hiljade i hiljade strana. Ali zapitajte se koliko danas ima žitelja Srbije koji mogu da se pohvale time da su samo pročitali sedamdeset knjiga. Da nije bilo Klarka, sasvim je moguće da uopšte ne bi bilo ni mog prevodilačkog opusa. Klark me je prvi put doveo i u NIN. Pročitavši sjajan prikaz (“Odiseja, naš život”) Kjubrikovog filma iz pera Žike Bogdanovića, tadašnjeg urednika za kulturu, odvažio sam se da, bez ikakve preporuke ili najave, onako “s ulice”, banem u redakciju. Nisam imao ništa konkretnije na umu osim da mu kažem da osećam isto oduševljenje. Sve se moglo završiti na kratkom susretu, sličnih poseta redakcijama ima mnoštvo svakoga dana, ali nije. Bio je to početak doživotnog prijateljstva nad kojim je, poput nekog sveca zaštitnika, ostala nadvijena Klarkova senka. Žika mi je ponudio da sarađujem u NIN-u, što je po počasti bilo ravno pozivu da zaigram u prvom timu “Crvene zvezde”. I uistinu, kada mi je 1972. izišao prvi tekst, na gotovo celoj strani, u ušima kao da mi je danima grmeo huk sa “Marakane”. Žika me je doveo u vezu s Gavrilom Vučkovićem koji je upravo tada pokrenuo časopis za popularizaciju nauke “Galaksija”. Tokom narednih dvadeset godina u ovom sjajnom mesečniku objavio sam, pored ostalog, na desetine Klarkovih priča i mnoštvo njegovih naučnih tekstova. Godine 1976. Žika je napustio NIN i postao direktor “Izdavačkog zavoda Jugoslavija”. Tu je već izlazila uzorna naučnofantastička edicija “Kentaur” koju je on odmah obogatio kompletima odabranih dela velikih majstora žanra. U brzom nizu izišla su tri kompleta, počev od Klarkovog koji je obuhvatio šest ranije neobjavljenih dela velikog majstora. Uložio sam godinu i po dana težačkog rada da prevedem pet od šest tih knjiga. Ova posvemašnja uronjenost u Klarka – prevođenje je, po definiciji, najpomnije čitanje – urodila je jednim neočekivanim plodom. Razabrao sam da Klarkova dela s motivom prvog kontakta pružaju izvanredan podsticaj za temeljno književno pretresanje. U to vreme završio sam postdiplomske studije i trebalo je da počnem rad na tezi. Nisam imao mnogo vere u uspeh kada sam svom mentoru i profesoru Nikoli Miloševiću ustručljivo predložio da predmet magistarskog rada bude razmatranje jednog vida Klarkovog opusa. Filološki fakultet oduvek je bio konzervativna ustanova u kojoj se nije blagonaklono gledalo na egzotične novotarije. Ako je iko tamo i imao neku predstavu o naučnoj fantastici, to je u najboljem slučaju bila kakva predrasuda. Ali potcenio sam profesora Miloševića. NJegovom autoritetu i snazi argumenata niko se na veću fakulteta nije suprotstavio i teza je odobrena. Doživeo sam to kao mali lokalni trijumf. Tek bezmalo četvrt veka kasnije razabrao sam da su razmere onoga što je moj mentor izdejstvovao bile ni manje ni više nego globalne. U proleće 1979. odbranio sam magistarski rad pod naslovom “Antropomorfizam i motiv prvog kontakta u SF delima Artura Klarka”. Događaj je, kako to i priliči, bio krajnje neupadljiv. Pored kandidata i tri člana komisije, odbrani je prisustvovala još samo kandidatova supruga. Lilo je kao iz kabla tog prohladnog prepodneva. Teza je 1985. objavljena u knjizi “Prvi kontakt”, zajedno sa četiri Klarkove novele koje sam izučavao. Šesnaest godina kasnije pojavila se i na engleskom, u jednom njujorškom glasilu za izučavanje naučne fantastike. Bio je to poseban broj upriličen povodom 2001. godine. Tada se ispostavilo da je posredi prvi akademski rad na svetu o prozi engleskog pisca. On sam sročio je kratku opasku u kojoj je postideo svoje sunarodnike zato što ih je pretekao izučavalac iz krajnje neočekivanog dela sveta. Na novoj “klarkovskoj” prekretnici našao sam se 1982. Radio sam u to vreme kao urednik u “Izdavačkom zavodu Jugoslavija”. Bio sam već u prepisci s Klarkom, tako da sam došao u priliku da u rukopisu dobijem delo koje je, ne bez razloga, najavljivano kao “najnestrpljivije očekivani nastavak u istoriji naučne fantastike”. Posredi je bio roman “2010: Druga odiseja”. Izgledalo je najprirodnije da knjigu uvrstim u “Kentaur” koji sam uređivao. To sam i predložio redakciji, ali uz jedan dodatak. Bili smo u prilici da načinimo podvig i prvi na svetu objavimo knjigu. Uz zamašan trud, koji bi uglavnom pao na moja pleća, “2010.” mogla se pojaviti petnaestak dana pre izvornog izdanja na engleskom. Nažalost, pred ovim su se isprečile prepreke visoko birokratizovanog samoupravnog izdavaštva: već popunjen plan za tu godinu, neophodnost sazivanja vanredne sednice programskog saveta, zauzetost tehničke redakcije... Mogao sam da od svega dignem ruke ili da preduzmem nešto krajnje neuobičajeno. Danas bih možda pomirljivije postupio. Onda sam dopustio da prkos nadjača sve obzire. “2010.” izišla je iz štampe šest dana pre američkog izdanja, a vest o tome doneo je čak i “NJujork tajms”. Objavio sam je u vidu “samostalnog autorskoprevodilačkog izdanja”, jedine “rupe” u tadašnjem krutom republičkom zakonu o izdavaštvu koja je dopuštala nezavisno izdavanje knjiga. (Zanimljivo je da je ta rupa postojala jedino u srpskom zakonu...) Očekivao sam da će se izdavačka kuća u kojoj sam radio u najmanju ruku narogušiti, ali dočekalo me je pritvorno neobraćanje pažnje, iako je cela stvar dobila zamašan publicitet. Odziv čitalaca bio je daleko iznad svih očekivanja. Samo u pretplati prodao sam više od sedam hiljada “Druge odiseje”. Kao što je bilo svojevremeno s prevođenjem, inercija je i ovde odredila tok događaja. Iako nisam imao nikakvu stratešku zamisao da se posvetim privatnom izdavaštvu, Klark me je neumoljivo postavio na taj kolosek. Zadovoljni čitaoci počeli su da me obasipaju zahtevima da nastavim objavljivanje knjiga u “Polarisu” – “kum” edicije bio je Žika koji je kratko bio i moj partner u poslu – i nazad se nije moglo. Nekoliko godina bio sam urednik istovremeno i “Kentaura” i “Polarisa”, da bih se onda, zbog sve upadljivijeg sukoba interesa, posvetio samo svojoj privatnoj SF ediciji. Kako tu nije bilo nikakvih birokratskih prepreka, mogao sam da pravim izdavačke parade kad god bi se za to ukazala prilika. Tako su još dva Klarkova dela doživela svetsku premijeru u Beogradu. Najpre je 1997. to bila “3001: Konačna odiseja”, a zatim, 2000, “Svetlost drugih dana”. Na promociji “3001.” u dvorani Kinoteke prikazan je snimak Klarkovog ekskluzivnog obraćanja čitaocima u Srbiji, dok je uistinu glamurozno predstavljanje “Svetlosti drugih dana” u prostorijama beogradske “Informatike” prenošeno preko Interneta. Klark mi je potvrdio da je s pažnjom pratio prenos, iako nije mogao ni reč da razume. Kada sam, osamnaest godina po osnivanju, odlučio da ga najzad ugasim, “Polaris” je sadržao bezmalo dve stotine knjiga naučne i epske fantastike i popularne nauke. Prestao sam da se bavim izdavaštvom naprosto zato što sam ušao u godine kada više nije moguće voziti paralelni slalom. Nedostajala mi je nekadašnja naizgled neiscrpna radna energija da bih mogao istovremeno da budem i izdavač i pisac. Morao sam da dam prvenstvo jednome od toga dvoga i odabrao sam potonje. Prvi put nije bilo Klarka da mi na jednoj velikoj raskrsnici pokaže put. Sva je prilika da bi me uputio ka naučnoj fantastici, ali ja sam ipak krenuo na drugu stranu. Moja proza nikako ne spada u naučnu fantastiku, iako me kao SF pisca vide mnogi, a naročito oni koji, iz raznih razloga, nisu pročitali ni redak od onoga što sam napisao. Kako sada stoje stvari, bojim se da će se još dugo od takmičara u raznim TV kvizovima očekivati da kažu moje ime kao odgovor na pitanje: “Ko je naš najveći pisac naučne fantastike?” Jedan od razloga – svakako ne najvažniji – što ne pišem naučnu fantastiku jeste moje uverenje da je njeno vreme minulo. Procvetala kao književni odgovor na početak druge renesanse, presahnula je s njenim okončanjem u naše vreme. Sada se čak može utvrditi i dan kliničke smrti SF žanra: 19. mart 2008. Čas kada nas je napustio njegov verovatno najveći neimar, moderni Leonardo. Nema nam druge nego da bez Odiseja nastavimo odiseju u postrenesansnom vremenu koje tek treba da nađe svoju fantastiku.