Samit nervoznih saveznika

Pre nešto više od 60 godina državni sekretar DŽordž Maršal pozvao je američki narod da doprinese izgradnji nove Evrope “ujedinjene u slobodi, miru i prosperitetu”. Generacije Amerikanaca podržavale su Maršalovu viziju, a najznačajniji izraz te podrške bio je NATO. Alijansa jeste u tom dobu ostvarila svoju izvornu misiju, osujetila je moguće napade Varšavskog pakta, ali, evo posle pola veka, došlo je vreme da se mnogi na Zapadu zapitaju: koja je, zapravo, prava misija NATO-a? Samit Alijanse u Bukureštu protekao je upravo u toj vrsti rasprave. Proširenje NATO-a na Istok, bilo je čak i spominjanja eventualnog dosezanja do Australije i Novog Zelanda, i ulazak novih članica – nije bila jedina tema o budućnosti Saveza. Istina, pitanje svrhe Alijanse nije mnogo potezano u raznim diskusijama. Na neki način to su, ipak, pokrenuli Amerikanci zatraživši od evropskih saveznika, šta drugo nego više vojnika za Avganistan. Ideju i spoznaju da se u Avganistanu odigrava pravi rat – u kojem se gine – Evropa je dugo potiskivala. Sada im je ta surova činjenica bačena u lice, jer Vašingtonu nedostaje vojnika. Ako Evropljani krenu da se povlače iz Avganistana to bi mogao da bude i kraj NATO-a i kraj cele te ideje o “humanitarnim vojnim misijama” širom sveta. Zato je u Bukurešt pozvan i avganistanski predsednik Hamid Karzai, koji jedva da kontroliše prostor od svoje rezidencije u Kabulu do Ribljeg jezera na oko 20 kilometara od centra grada. U Bukureštu neki američki saveznici kažu da Amerikanci moraju sada da kusaju čorbu koju su sami zakuvali. Ali ta čorba je, izgleda, zakuvana svima u NATO-u. Sa svoje strane, Evropljani su se u Bukureštu iscrpljivali u raspravama oko novih članica NATO-a, Albanije, Hrvatske i Makedonije i šta uraditi da se Alijansi u budućnosti što više približe Ukrajina i Gruzija. Predsednik Gruzije Mihael Šakašvili skoro da se rasplakao nad sudbinom svoje zemlje, koju, eto, NATO nikako da primi u svoje redove, jer se boji reakcije Rusije. Gruzijski predsednik prozvao je Nemačku, koja je u Bukureštu zastupala oprezan pristup oko prijema Ukrajine i Gruzije u Savez. Šakašvili je napadao Nemce da su Rusima dali u ruke veto oko članstva u NATO-u, a uopšte ne treba strahovati šta bi Moskva mogla da uradi ako Gruzija uđe u NATO jer – “Rusija ništa nije učinila ni kada je Kosovo u pitanju”. “Šta se dogodilo posle proglašenja nezavisnosti Kosova”, upitao je Šakašvili auditorij NATO-a u Bukureštu. Evropa je nastojala da na samitu pokaže solidarnost sa Grčkom, ali to Amerikance nije mnogo impresioniralo. Oni su ultimativno zatražili od evropskih saveznika da prilagode vojnu strategiju današnjoj realnosti: opasnost po bezbednost evropskih članica Alijanse ne potiče prevashodno od potencijalne agresije na njihovu zajedničku teritoriju, već postoji pretnja njihovim kolektivnim interesima izvan te teritorije. Pomeranje težišta sa odbrane teritorije članica na odbranu zajedničkih interesa predstavlja za SAD strateški imperativ kojeg su one pokušale i da promovišu na samitu u Bukureštu. Te pretnje, po Amerikancima, obuhvataju širenje oružja za masovno razaranje, prekid protoka nafte, terorizam, genocidno nasilje i agresivni ratovi u drugim regionima. Da bi se suočile sa svim tim izazovima, članice NATO-a moraju da budu spremne da brzo formiraju vojne koalicije koje mogu da obavljaju zadatke izvan teritorije država NATO-a. To je “koalicija voljnih” i to i nije neka novost, jer datira od početka američke invazije na Irak 2003. godine. Terorizam i islamski ekstremizam ne dovode u egzistencijalnu opasnost Zapad u celini, ekonomska i tehnološka baza ovog protivnika je smešno slaba, pa stvarni izazov o kojem skoro da nije bilo reči, raste u Aziji – Kina i Tajvan. U Bukureštu je donekle smanjena razlika u obavezama između članica Alijanse i država iz procesa Partnerstvo za mir tako da će u budućnosti biti manje razlika između punopravnog članstva i partnerstva. I onda sledi pitanje: Šta NATO da čini sa Rusima? Evolucija savezničke strategije od odbrane teritorije na odbranu zajedničkih interesa pokušaj je slanja signala ruskim skepticima da je NATO prevazišao prvobitni zadatak suzbijanja uticaja Moskve. Ali, naravno, ruski generali teško da to mogu tako da “progutaju”, jer se bitka oko ulaska Ukrajine i Gruzije i na samitu u Bukureštu tumači upravo kao borba za interese u postsovjetskom prostoru. U tonu koji je dao predsednik Buš pričom kako će biti srećne zemlje koje će graničiti s Alijansom koja, u stvari, širi demokratiju, NATO je u Bukureštu predstavljan kao čuvar mira i progresa na Balkanu i u području Crnog mora, naglašena je potreba boljeg dijaloga sa Srbijom, Crnom Gorom i BiH; ali bilo je i neprijatnijih priča: Španija je odbila da pošalje svoje ljude u misiju Euleks na Kosmet, Nemci su osudili neke kriterije za članstvo u Alijansi rečima “da po njima Nemačka nikada ne bi ni bila u NATO-u”, od baltičkih članica Saveza zatraženo je stručno mišljenje kako bi Rusija reagovala ako Ukrajina i Gruzija budu pozvane da se priključe Savezu. Odnosno, kako to uraditi da se Rusi previše ne pobune, ili da sve to ne shvate kao nanošenje strateške štete njihovim interesima? Politika “sve, ili ništa”, ipak, nije imala mnogo zagovornika. Nemci su bili najviše protiv teze “ili, ili”. Eventualni novi modus oko ugovora o strateškoj redukciji nuklearnog naoružanja START-3 samo je ovlaš spomenut, Rumunija je postavila pitanje članstva Moldavije u NATO-u. Poneko je spomenuo i predstojeće izbore u Srbiji, a izneta je i teza da je Kosovo već ušlo u NATO. Zbog Bondstila. Predsednik SAD DŽordž Buš izjavio je u Bukureštu da će SAD i Rusija strateški sarađivati oko izgradnje američkog sistema ABM u Poljskoj i Češkoj, da ruska ideja oko zajedničkog korišćenja već postojećih ruskih radarskih stanica u Azerbejdžanu i nije tako loša, ali da taj predlog Moskve ne može da zameni američke raketne lokacije u Poljskoj i radarske u Češkoj. Evropljani su na tom planu uzdržani i kao da svi pomalo žale Poljake i Čehe. Američko razmišljanje da je moguće izgraditi raketnu odbranu u Evropi i ublažiti sve veću konfrontaciju sa Rusima kao da ne deli većina američkih saveznika i svi se pribojavaju novog doba nuklearne bezbednosti. Ideja novog hladnog rata kao da je provejavala ovih dana glavnim gradom Rumunije, kao da se vratila u političku diskusiju i političku stvarnost. I to najviše zahvaljujući nekadašnjim sovjetskim republikama, sada nezavisnim državama, koje svoj novi identitet grčevito traže u konfrontaciji sa Rusijom. Tako motiv hladnog rata postaje opšti i kao takav polako počinje da se nudi kao ideja za razumevanje svetske situacije. Neke evropske članice NATO-a na to su, istina, vrlo stidljivo upozorile, ali od buke hvalospeva odlazećem američkom predsedniku to kao da se i nije čulo. Neke su delegacije izrazile velika očekivanja od novog ruskog predsednika, u stilu “da će on imati više sluha za Zapad”. Drugi su to odbacili, jer finansijski i vojno konsolidovana Rusija polako preuzima nekadašnje pozicije Sovjetskog Saveza. Niko, naravno, ne očekuje otvoreni sukob između Rusije i NATO-a. Ali, atmosfera nije dobra, i jedni i drugi vrebaju greške i poteze one druge strane. Upravo to i jeste sadašnja velika dilema Evrope. Woj konfrontacija sa Rusijom ne odgovara, a SAD ne odustaju od širenja Alijanse na Istok i postavljanja antibalističkog raketnog štita u Evropi. Gde tu Evropa da pronađe balans i da li je to uopšte moguće. Da li je u Bukureštu započeo hladni rat 21. veka? I da li su Evropljani u Bukureštu upravo zbog toga bili tako nervozni? U Bukureštu ovih dana pisci špijunskih priča ne moraju da brinu za nove zaplete. Amerika uvek ima neprijatelje, američke tajne moraju da se čuvaju, a pretnje kojima su SAD danas izložene mnogo su raznovrsnije i manje predvidljive nego ikada. Skoro svaki dripac u Bukureštu ovih dana imao je onu slušalicu sa providnim gajtanom iza uveta. I bio je strašno važan.