Tranzicija je prohujala

U glasu mladog čoveka bilo je i rezignacije i besa. Kad je kao student sa svojim profesorom učestvovao u pisanju Zakona o javnom informisanju, govorili su mu da to društvo u tranziciji čeka. Kad je društvo dobilo zakone, slušao je kako u tranziciji treba vreme da oni zažive. Sada, kao mlad advokat, sedeo je na skupu gde se raspravljalo o „lošim presudama” koje po tim zakonima donose neke sudije u sudstvu u tranziciji ... Prekipelo mu: Ne, ne možemo stalno da se pokrivamo tranzicijom! Ovo je realan život. Te sudije, naši sudovi, ova država, naši klijenti – svi mi tu radimo i tu zarađujemo za život. Skup je bio malo začuđen. Ko nam to dira tranziciju? A, u stvari, zaista je smisleno da jedno društvo – koje već deceniju i po svoje stanje opisuje privremenošću – taj eufemizam, zamenu za pravi život, baci na smetlište istorije. Tranzicija (od lat. transire – preći, a znači prelaz) reč je izmišljena da u paklu, u trenu pretećeg raspadanja društva, širi – optimizam (bez pokrića). Da zvuči kao profana uteha – baklja u „smutnom vremenu” koja osvetljava stazu – ka zlatnom dobu u bliskoj budućnosti. Ali do danas se i ta skromna uteha istrošila i ofucala. Ovo nije čekaonica. A nazad se i nema kud. Svi mostovi su spaljeni. Socijalizam (samoupravni) je javno bačen na lomaču. Istok je prezren i okrenuli smo se da sačekamo sunce sa Zapada. Novi život je stigao. Ovo je to. Ništa savršeno. Uopšte ne liči na plamena obećanja govornika sa Terazijske česme jednog davnog marta, niti na sliku koju smo imali u srcu kad smo prvi put slobodno zaokruživali neko već odavno zaboravljeno ime kandidata za višestranački parlament. Za ovo smo se borili! Da, Novi život jeste stalni rizik, borba neprestana, i pad i let, uspon i gubitak, „ko bi gori sad je doli”, Panta rhei; liči na rulet, ponekad i na ruski (rulet); da, njegova pravila, bez obzira na uzvišene parole i velika obećanja ne znače jednakost; jeste, načelo „ni po babu, ni po stričevima” ostalo je i dalje u narodnim pesmama... Još jedna „svetla budućnost” je prizemljena! Da smo sačuvali onu požutelu knjigu u izdanju „Novog pokolenja” sa jarkocrvenom zvezdom na sivim koricama pri dnu naslovne strane mogli smo – u prevodu Moše Pijade – da pročitamo opis stvarnosti za koju smo se romantičarski borili. Prvi tom „Kapitala” – suština kapitalizma. Tu nema ničeg proročkog, samo prošlost koja nam je vaskrsla kroz tranziciju. Ne, definitivno, ovo više nije tranzicija. Nigde nismo stigli, ali se nemamo gde vratiti. Ni iza brda sa zapadne strane, to sad svi znamo, nema ničeg sličnog raju. Samo tvrda zemlja koja čeka naš znoj. Tranzicije, u stvari, nije nikad ni bilo. Kao što su ‘45 oni koji su se uselili na Dedinje obećavali kako će jednog (skorog) dana svi radnici, seljaci i poštena inteligencija u svojim toplim domovima nedeljni ručak jesti zlatnim kašikama i viljuškama, tako je „mlada buržoazija” kao opravdanje za preko noći stečeno bogatstvo obećavala punu zaposlenost, švedski standard, široku srednju klasu, dva automobila po prosečnoj porodici, veličinu stana po potrebi savremenog čoveka, 300 litara ”koka-kole” i 35 šteka „marlbora” po glavi stanovnika godišnje, daleka putovanja, „bos” odela, „šanel” parfeme... Nema više. Ko nije spalio iluzije – vreme je. „Mlada buržoazija” se društveno etablirala. Pravde jeste manje nego što se očekivalo, ali vreme je za „vladavinu zakona”. Onog međuvremena će se još jedino sećati političari dok u preizbornu klin-čorbu ubacuju i „dostignuća tranzicije” ili sociolozi koji kuju nove termine koji će im omogućiti da latentnu sirotinju odvoje od nove kategorije tzv. „tranzicionih gubitnika. Tlo će se polako sleći. Uostalom, zna se, otkako je sveta i veka, kako se dolazi do kapitala. Ni Adam Smit i David Rikardo nisu uz tu imenicu stavljali „pošteno”. „Tranzicioni dobitnici” neće se naprezati da objavljuju – dobitak. Oni se diskretno povlače u senku. Sebe radije zovu – poslovni ljudi. A, ruku na srce, privremenost nikom više nije od koristi. Ni gubitnicima tranzicije. Wima ostaje da lepe reči, slatki optimizam i olaka obećanja bace niz reku i da se oštro bore za svoje mesto u društvu: ograničiti privatne vlasnike, krnjiti njihove profite, naterati državne činovnike da sprovode usvojena pravila, a političare i partije da za glasove učine da se društvo humanizuje. Svaki izbori, pa i ovi, prilika su za to. Očekivanja ne treba da su prevelika, ali samo zbog istrajnih zahteva i neprekidnih pritisaka neko će obratiti pažnju i na „sirotinju raju”. Nije povoljno vreme za slabe i nemoćne. Izgleda da je globalni kapitalizam, koji Robert Rajh naziva „superkapitalizmom”, viši stadij kapitalizma i od „imperijalizma” koga je Lenjin pre jednog veka smatrao vrhom vrhova. Sindikalni pokret je u krizi od Majnca do Čikaga, od Šangaja do Sankt Peterburga. Pokretljivi kapital, kome državne granice i bukvalno ne predstavljaju nikakva ograničenja i prepreke, radnu snagu celog sveta čini sve jeftinijom. Na listama najbogatijih cifre koje idu uz imena postaju iz godine u godinu sve veće. Nikad rov između bogatih i siromašnih nije bio dublji. Šta god mi mislili „kuda ide Srbija” i na koju god izbornu kampanju pristajali, ove činjenice su aksiomi globalne stvarnosti koja je jača od naših malih želja i naše male zemlje. Na Volstritu teku dani „koji su promenili kapitalizam”, u Bukureštu svetska vojna sila zvecka oružjem i zateže odnose s Rusijom, na Tibetu se iskušava stvarna moć zahuktale Kine, na Kosovu se testiraju pravila za nove međunarodne odnose. Zato jeste vreme da prestanemo da se krijemo iza izbledelog i pocepanog „smokvinog lista” tranzicije. Samo kao odrasli ljudi i zrelo društvo možemo da se efikasno uključimo u veliki bitku u kojoj se ne može očekivati milost ni od koga. Jer, ako nam je za utehu, danas niko nije ni u prilici da bude široke ruke.