SADAŠNJA I BIVŠA BRAĆA, ROĐACI, KUMOVI, PRIJATELJI...

PREDGOVOR Život nam prolazi - prođe, u iščekivanju da se preživi još jedan „istorijski” - presudni dan - nedelja – mesec... Od presudnog do presudnog dana, stižemo do sudnjeg, koji nas nikada neće izneveriti da neće biti onako „kao što je pisano”. U iščekivanju da prođe (još) samo Ovo, do čekanja Onoga, sa ubeđenjima (često) „dijametralno suprotnim” od bližnjih, od prijatelja, od rođaka..., prolaznost smo začinili ljutim začinima podela, svađa, mržnji..., koje traju i ubijaju polako, neosetno i sigurno. Da li Neko zna Nekoga ko se (proteklih godina) nije posvađao sa „celim svetom”, i na kraju - sa samim sobom, sve u najboljoj želji za dobro Nas i NJega - jedinog koji je spoznao „konačnu istinu” zašto nam je ovako - nikako. Iscelitelji narodnih (i ličnih) zabluda, uspeli su da nas ubede kako je život u stalnoj neizvesnosti, iščekivanju, nesigurnosti, zebnji, strahu - stresu, jedini vredan ozbiljnog postojanja - dostojan „izabranih” ljudi i naroda na ovom komadu „leteće bašte” u Vaseljeni. A kakav je život jednog „božjeg čeljadeta” na planeti Zemlji, koliko traje i kojom „merom” može da se izmeri, biće pomena u priči o dve biblioteke, izgovorenoj 24. decembra 2005. godine, u svečanoj sali Narodne biblioteke u Beogradu, a povodom „stranih izdanja - publikacija drama i knjiga” Pisca zašlog u godine da je i na njega „došao red”. AKO SE BRZO OSVRNEŠ... Sećam se, bio je septembar, sunčano, toplo jutro, 1955. godine. Obukli su me, očešljali i poveli u školu, govoreći: Eto, došao je i ovaj dan. Moraš biti pažljiv, uredan, vredan, disciplinovan, vaspitan, moraš da slušaš, pamtiš, razmišljaš samo o onome što učiteljica priča, i da se javiš ako ti nešto nije jasno... Biće vremena i za igru, ali, od danas je škola na prvom mestu, je l` tako? Naravno, dodao je Otac, ako hoćeš da budeš čovek. Pa, ti sad vidi, da ti ne pričam puno. I, tako, tog lepog, sunčanog dana, davnog septembra prošlog veka, odlučivalo se o mojoj sudbini; ili ću biti čovek, ili, po očevim rečima, „jedan od onih probisveta oko železničke stanice”. Sećam se, u školskom dvorištu su nas prozvali, razvrstali, pozdravili, čestitali, upozorili, opomenuli, skrenuli pažnju... i odveli u učionice. Na belom zidu crna tabla za pisanje belom kredom i zelena mapa Jugoslavije, a na stolu učiteljice, Natalije, globus: plav, sve plavo, i samo, tu i tamo, poneki pramen boje zemlje u moru. Bože, pomislih, gde li se mi nalazimo? Gde li je naša zemlja, i naš grad, u tom moru? Iste nedelje, po polasku u školu, otišao sam u biblioteku i upisao sam sebe, bez pratnje i saveta. Dao sam sve (skromne) podatke o ličnom identitetu, naglasivši i potvrdivši, posebno, da idem u školu... I, tako, pre pedeset godina, ili, pre pola veka, postao sam Član biblioteke. Pamtim svečanu tišinu soba za čitanje, miris knjiga, hod na prstima, šaputanja i stroga, zabrinuta lica pisaca uramljena u crne okvire po belim zidovima hola, stepeništa, čitaonice. Većina je imala bradu, brkove i naočare. I svi su bili, nekako, odsutno zamišljeni, skoro tužni, i naravno - mrtvi. Podrazumevalo se da pisac ne može da bude živ čovek. Pisac je čovek koji je nekad, davno, živeo, pisao i umro... (Ni slutio nisam da ima živih pisaca. Ne možeš biti i pisac i živ. To dvojstvo mi nije išlo zajedno. Bilo bi, činilo mi se, veoma neozbiljno.) Naravno, čuo sam da u Beogradu žive i neki živi pisci, da su, na prvi pogled, kao svi obični ljudi, ali mi je to bilo poprilično neverovatno i, u odnosu na „uramljene pisce” po zidovima biblioteke, skoro uvredljivo... LJudi, inače, svašta pričaju. Pričalo se, na primer, da i u našem malom gradu živi neki pisac, ali to niko nije shvatao ozbiljno, jer se i za mog komšiju govorilo da je jedan od najboljih sajdžija – izučio, kažu, zanat u Nemačkoj, u logoru, pa mu, ipak, niko nije davao sat na popravku. Tokom jesenjih i zimskih meseci čitao sam pozajmljene knjige iz biblioteke, a s prolećem sam izlazio iz kuće i satima gledao u nebo, prateći let mojih golubova. Oslonjen na drva (koja su preživela zimu), dugo sam posmatrao i vilinog konjica na konopu za sušenje veša. Mali, svilenkast, božji stvor, o kome se, takođe, svašta pričalo. A, ono, najstrašnije, bilo je da živi samo jedan dan. Kad sam to čuo i od ozbiljnih ljudi, pitao sam se, nebrojeno puta: kakva je to pravda, i kakvog smisla ima da jedno tako malo, bezazleno stvorenje živi samo jedan dan? Jedan jedini dan, a čovek – večnost! I, što je najgore, i taj jedan jedini dan može da bude kišovit, tmuran, hladan, bez sunca... Da proživi „ceo život” od jednog dana, i da ne vidi sunce... Ili, kao što sam imao prilike da vidim, vrabac ga uhvati i odnese u krošnju obližnje lipe, da ruča. Em živi jedan dan, em ga u „pola života”, oko podneva, uhvati vrabac, da vrapcu bude ručak. Sećam se, bila mi je tužna sudbina tog malog, dvokrilnog, „provincijskog helikoptera”, na poletnoj pisti konopa za sušenje veša. I ponovo bi došla zima, i ponovo bih krenuo u biblioteku, i svake zime pročitao, ponovo, i ponovo, priču o dečaku koji je živeo na Asteroidu B-612. Pisac te knjige je poginuo u trećem padu svog borbenog aviona u more, i bio je, naravno, mrtav, kao što je red kad je reč o velikim, ozbiljnim piscima, koji su život proživeli samo da bi pisali. (Nisam mogao da zamislim da su bilo šta drugo radili, pa čak ni da su jeli.) Ne tako davno, gledao sam na televiziji dokumentarnu emisiju – naučni program engleske televizije, o položaju i sudbini naše male, rekoše, „provincijske planete”, skrajnute izvan velikih sunčevih sistema, na periferiji kosmičkih zbivanja, daleko od moćnih galaksija. Povod je bio - zašto do sada nismo uspeli da uspostavimo bilo kakav kontakt sa nekom od (mogućih) civilizacija u nemerljivim prostranstvima svemira. I objašnjenje je bilo – ako to normalan čovek može da razume, kako su naše, ljudske, tehnološke mogućnosti „neozbiljne” za prostranstva merena eonima, odnosno, svetlosnim godinama. Pričali su kako naše najsavremenije elektronske signale neko može da čuje – ako smo ih danas poslali, tek za hiljadu, ili, sto hiljada godina, jer se udaljenost do prvog velikog sunčevog sistema meri brzinom koju svetlost pređe za godinu dana, i da naš život – ne kao čoveka, pojedinca, već kao civilizacije traje smešno malo, i da će neko od ljudi, ako ih na Zemlji uopšte bude, čuti odgovor tek za nekoliko hiljada godina, što je za ljudski vek nepojamno dugo, a za vreme u svemirskim razmerama sasvim nebitno, skoro kao tren. I da to nisu pričali engleski „svemirski obaveštajci”, čovek bi mogao i da posumnja u te podatke. I sve što sam pažljivije slušao i gledao milijarde zvezda udaljenih milijardama svetlosnih godina, naša planeta je bivala sve manja i manja, sve udaljenija od centra i sjaja svemirske civilizacije, nalik na zabito selo bez puta i struje. Pomislih, Bože moj mili i dragi, da li ću se ikad osloboditi mraka provincije? Na kojoj planeti ja to živim? Rođen u provinciji, selio se, nosio kofere, menjao vozove i gradove, i šta bi na kraju: proživeo život na „zabitoj, provincijskoj planeti”. I da to nisu pričali engleski naučnici, ja bih to odavno zaboravio i živeo normalno, opušteno. Međutim, iz već poznatog iskustva o preciznosti i ozbiljnosti engleskih obaveštajnih službi... koje su na ovim balkanskim prostorima ostavile neizbrisiv trag, čovek mora da se zamisli (i upita) zašto ovo malo života trošimo na nerviranje i ljude nedostojne tog trena postojanja među zvezdama udaljenim od naše Zemlje milijarde godina. Osećam, nepogrešivo gubim igru sa nekim „novim ljudima”, vremenom, i prostorom. Dižem ruke, mada ne volim da se predajem. Sve što sam stariji – a i to neće moći doveka, detinjstva se sećam uglavnom u slikama, ili u kratkim - dokumentarnim filmovima, sa čestim „gubljenjem prijema” - zatamnjenjima od po nekoliko godina... Postoji li još neka lepa reč za zaborav? A nekad sam mogao, kad se brzo osvrnem, da vidim naše dvorište i sve drage ljude u tom dvorištu; sve da ih vidim, i da čujem šta pričaju. Sa godinama izgubio sam brzinu osvrtanja. Pokušavao sam, ali, ne ide; ne vidim ništa. Naravno, mlađi ljudi to mogu. Dođeš, recimo, pred kapiju dvorišta u kome si odrastao, brzo se osvrneš i ugledaš sve one sa kojima si nekad živeo i koje si voleo... Međutim, ako ti se desi da nikoga ne vidiš, ostario si, okret je bio spor, ili si zastao pred pogrešnom kapijom, i zato su ljudi, koje si video, nepoznati. Danas je 24. decembar 2005. godine. Pre pedeset godina, pre pola veka, ušao sam prvi put u biblioteku, u rodnom gradu, da zadužim jednu od nebrojenih knjiga. I taj dan, tog toplog septembra polovinom prošlog veka, i ovaj dan, s početka novog milenijuma, povezuje, čini mi se, jedino konop za sušenje veša, i na konopu – vilin konjic. POGOVOR Nema pogovora. Pisac pogovora - ljut na pisca ove priče, nije predao tekst na vreme, pravdajući se „neodložnim putovanjem na skup pisaca o balkanskim podelama i pomirenjima”. Pogovor će se (naknadno) pojaviti, čim se dva pisca pomire. P. S. Podele će nam, verovatno, doći glave i (ovo malo) preostale zemlje. Kad bi, recimo, ova podela bila „tolerantnija” - bez mržnje, gorčine, pred­infarktnog besa, život bismo „trošili” na praktičnije, korisnije i pametnije poslove, ako nam je (već) suđeno da se svađamo, sekiramo i, do bola, ner­viramo.