“Zabluda o Bogu”

U jesen 1993. kad sam se, po povratku iz Kanade, nakratko obreo u Americi, tamo se, bar za nas Evropljane, dogodilo neobično ubistvo: velečasni Pol Hil pucao je i ubio doktora, ginekologa DŽona Britona i njegovog vozača i telohranitelja DŽejmsa Bareta dok je gospođa Baret, supruga poginulog DŽejmsa, ostala nepovređena. Odmah potom, sećam se, pojavio se i proglas “Božje armije”, radikalne organizacije zaokupljene borbom protiv prekida trudnoće, koja se, pored ostalog, zalagala za nasilna sredstva, uključujući ubistva lekara i paljenja svih ginekoloških klinika i bolnica u kojima se praktikuju abortusi. Tekst proglasa glasio je otprilike ovako: “Mi dolepotpisani vojnici 'Božje armije', izjavljujemo da je neophodno preduzeti sve neophodne bogougodne mere, uključujući silu, kako bismo odbranili nevini ljudski život (rođeni i nerođeni). Mi tvrdimo da koja god je sila legitimna za odbranu života rođenog deteta, legitimna je i za odbranu života nerođenog deteta. Mi odobravamo postupak Pola Hila jer je njegova akcija moralno opravdana... Zbog tih okolnosti Pol Hil bi morao biti oslobođen svih optužbi koje ga terete.” U Evropi se u to doba znalo za antiaborcionistički pokret u Americi i za pretnje spaljivanja 170 bolnica u desetak američkih država. Ali to je bilo nešto egzotično što nikoga, naročito ovde, u bivšoj Jugoslaviji, nije uzbuđivalo, pošto su prekidi trudnoće, manje-više, po ovdašnjim klinikama i bolnicama obavljani legalno, posle jednostavnog komisijskog pregleda i poštovanja nekoliko osnovnih principa, koji se tiču zdravlja zatrudnele osobe, njenog socijalnog statusa i nekih medicinskih razloga koji su se lako nalazili da bi se stvar brzo obavila. Deset godina kasnije, 2003, Hil je pogubljen zbog ubistva doktora Britona i njegovog pomagača i telohranitelja. U svojoj poslednjoj reči kazao je da bi ponovo uradio to isto kako bi spasao nerođenu decu, dodavši da se iskreno raduje što će umreti za svoju ideju. Očigledno je da shvatanje te stvari u Americi podseća na shvatanje zagriženih islamista i talibana, a da su Evropljani sa njihovih stanovišta, u tom pogledu, pravi bezbožnici. O tom događaju pisao sam po povratku kući, ali mu se nisam vraćao, osim jedanput, 2001, kad su paketići sa antraksom u prahu bili otposlati na adrese 170 prokaženih američkih bolnica. Ali, to je svima poznato, jer su mediji danima izveštavali o tome, iako je ovde bilo mnogi značajnijih stvari. U vreme egzekucije prečasnog Hila, guverner Floride bio je DŽef V. Buš, a u vreme “afere antraks” predsednik SAD bio je DŽordž V. Buš, njegov stariji i daleko religiozniji brat (član Metodističke crkve) koga bije glas religioznog fundamentaliste. Ko zna kad bih ponovo prevrtao po svojoj arhivi da bih se prisetio tog vremena, da mi nije došla do ruke tek izašla knjiga “Zabluda o Bogu”, mog heroja iz mlađih dana Ričarda Dokinsa (R.Danjkins), profesora sa Oksforda, evolucionog biologa i filozofa nauke, u kojoj se, između ostalog, iznose detalji o svešteniku-ubici i o atmosferi u delu religiozno zagrižene Amerike. Dokinsov prvi bestseler “Sebični gen” čitao sam u Beogradu, kasnih sedamdesetih. Tu knjigu pamtim i po tome što je bila ovde prevedena, daleko pre nego u mnogim zemljama sadašnje Evropske unije. Za “Sebični gen” mnogi misle da je najznačajnija knjiga sa naučnom tematikom, objavljena u 20. veku. Dokins, o kome sam često pisao u svojoj kolumni u NIN-u, oličenje je ateiste, skeptika i beskompromisnog borca protiv postmodernizma u nauci. “Zabludu o Bogu” čitao sam u izdanju smederevske(!) mlade i poletne izdavačke kuće “Heliks”, u fantastičnom prevodu tri dame (Aleksandra Stojanović, Katarina i Ana Ješić) koje u “fusnotama”, kao svoj poklon čitaocu, često daju objašnjenja manje poznatih pojmova. Čitanje je trajalo dva dana i noć između, neprekidno, kao kad sam, svojevremeno, u gimnazijskim danima čitao Tolstojevu “Anu Karenjinu”. Ne možete se odvojiti od knjige jer vidite da vas evolucionista Dokins zadivljuje svojim shvatanjem čoveka kao spomenika evolucije koji hoda, misli i govori, a uz to u svojim genima ima ispisanu istoriju razvoja života, od najjednostavnijih bakterija, preko riba, majmuna i hominida. Wegov čovek je katkad iracionalna epska priča koja je evoluciono gledano na neki način ostala nepoznata javnosti, ukoliko se izuzme ona dilema o majmunu kao čovekovom pretku. Srećom, on i mnogi drugi evolucionisti, mahom ateisti, uspeli su da svojim spisateljskim darom privuku pažnju obrazovane javnosti. Centralna tema knjige je, naravno, Bog, ali je pitanje njegovog postojanja ili nepostojanja za našu pretežno sekularu sredinu, iako se ona u anketama prikazuje religioznom, od manjeg interesa. Uostalom, to pitanje je za najveći broj obrazovanih ljudi odavno rešeno. Ostalo je nerešeno pitanje razloga verovanja u nešto što možda mislimo da ne postoji. U svetlu Dokinsove “Zablude o Bogu” treba gledati i najnovije događaje u Italiji kao domovini katoličanstva na čijem se delu teritorije nalazi i jedna strana država – Vatikan. U januaru, prilikom započinjanja nove akademske godine na čuvenom univezitetu La Sapienza, fizičari koji na njemu rade usprotivili su se dolasku pape i njegovom predviđenom govoru. Razlozi protesta su što „univerzitet uči studente da kritički rezonuju, da sumnjaju u ono što uče i da odbace sve predrasude, jer nije moguće pomiriti dogmatsko učenje Crkve sa fenomenologijom na kojoj se zasniva naučno istraživanje”. Papa nije došao. Wegov govor je pročitan. U zaključku govora stajalo je: „Nauka ne može postići nikakvu istinu bez vere.”