Tako je ćutao Matija

Vrata ateljea vajara Matije Vukovića na Banovom brdu bila su širom otvorena za sve ljude dobre volje sve do druge polovine prošlog veka (1985) kada je definitivno bio ispustio iz ruku svoje vajarske alatke, sa senkom koja je blago prekrivala lice i preselio se u Aleju velikana na Novom beogradskom groblju. A u nevelikom dvorištu ispred ateljea ostale su da ga oplakuju njegove ogoljene skulpture “Minotaura”, “Gorgone meduze”, “Peruna”, “Wegoša”, “Majke i odojčeta”, “Ranjenika”... Nije imao roda ni poroda, a sam nije imao mogućnosti da svoja remek-dela odlije u bronzi i da ih tako “obučene” ostavi u amanet narodima, za koje je otkucavalo vreme njegovo široko srce. Mislim da je pred njegovim već tada poluzatvorenim okom odlivena jedna jedina skulptura. Gde su u to vreme bili brižnici našeg kulturnog nasleđa? Da li su razumeli zov prošlosti, vapaj žednog isposnika pored bunara iz koga neprestano izviru opomene? Kome? Utihnule su i Bahove fuge, bez kojih Matija nije mogao da stvara svet svojih svetova, da iščeprka iz praruševina krik ptice u praskozorju, na raskršću onog i ovog i onog tamo. Nažalost, ima socijalnih slučajeva. Ne kažem da nema. Ali, gde nađoše Matiju, koga je sam Bog poslao da nas obogati (ne obogalji) svojim specifičnim izrazom koji počiva na slobodnoj transpoziciji figure i svojim posebnim čulom, nedostupnim svakom smrtniku. Da li su to znali oni (a zna se ko su bili oni)? Verovatno nisu. U stvari, jesu. Ali samo jedared kada su mu 1963. godine dodelili nagradu Oktobarskog salona. I to je bilo sve. Naš velikan! A gde su mu dela? Propadaju, raštrkana po belom svetu. Kada je krajem sedamdesetih godina imao spektakularnu izložbu u Parizu, “onozemaljska država mu čak nije omogućila (nije imala novca) da transportuje njegova dela, da ih vrati narodu, već je dobar deo njegovih skulptura iz neobjašnjivih razloga ostao u nekoj tamošnjoj psihijatrijskoj ustanovi. Da bi im valjda neko ustanovio dijagnozu. Kada je, oduševljen, izašao iz Rodenovog muzeja, valjao se po opalom lišću širokih pariskih bulevara. Tražili su od njega lovatori galeristi da ga sponzorišu, da ga prisvoje. Ali ne. On na to nije pristao. Vratio se u zemlju, na svoje Banovo brdo i upisao se u spisak socijalnih slučajeva. Životario je Matija i stvarao. I ćutao. Nikada se nikome nije požalio. Jedanput sam sedeo sa Dušicom, unukom Petra Kočića, ispod rascvetale kruške u njegovom dvorištu i posmatrao sam sa kakvim zanosom dovršava neponovljivog Minotaura i kako bogobojažljivo, mitski upija slapove nagomilane tišine, a srce njegovo klesarsko samo što se ne razbije od silne radosti. Jedino živo stvorenje koje je disalo zajedno sa njim bila je njegova mačka Beatrisa, sa kojom je danima umeo da ćuti i da osluškuje dok se ne pojave njegovi učenici kojima je prenosio svoje umeće. NJegov daroviti učenik Slaviša Čeković zatekao ga je kako sa Beatrisom deli poslednju paštetu. I evo, konačno nagrnula svetlost u njegovo dvorište. Tog jutra (1980) umio je i uparadio svoju siročad, svoje skulpture da ih pokaže narodu koji je pohrlio sa svih strana. Neizgovorena reč ispred jugoslovenske televizije zapela mu je u grlu. Zauvek. Zapamtili su dobro tu njegovu neizgovorenu reč istoričari umetnosti. Znaju, ali ćute. Valjda se solidarišu sa Matijom. Onda su u njegovo dvorište banuli “klokotristi”, koji su vrbovali Branu Petrovića ali šta vredi kada se on nikada nije potrudio da izgovori tu reč. Upali su sa Kranjčevićevim stihom na usnama. “Okovi su krila da se brže leti.” Ode čovek da se pozdravi sa sobom i kaže: - Odlazim bez tebe i nemoj da me pratiš. I još kaže: ne insistiraj. Tvoja snaga je prešla u snagu kamena. Suviše si nejak i tvoja senka leluja. Onda se osvrne iza sebe. - Insistiraj. I još jednom insistiraj. Tišina u Matijinom dvorištu. Odjedared, kao pred smak sveta, pesnik Aleksandar Sekulić razbija tišinu. “A kad se čovek ipak jednom sruši kad ne bude više ni svoj ni ničiji” – urla Aca u mikrofon, razbija tišinu. “Srce, da li piše šta u tvojoj duši Ko u neizgorivoj i crnoj kutiji.” Onda su klokotristi vezali Acu. Okovali ga kamenjem. Da ne poleti. Da ostane na straži. Radoznali nahrlili sa svih strana. Matijino dvorište se napunilo. Samo što se ne preturi. Trajalo je to dešavanje ceo bogovetni dan. A sa prvim mračnim grumuljicama dvorište je počelo da se prazni. Klokotristi su skupili svoje alatke, konopce i kamenje... odjezdili. Ostade Matija sam sa svojom Beatrisom. Setio se babe br. 321 iz “Kolarca” i uzeo metlu. Čistim, čistim, čistim Bacim metlu pa mislim. Mislim, mislim, mislim uzmem metlu pa čistim.