Na temeljima zanosa

Jugoslovensko dramsko pozorište nastalo je uredbom. Uredbu je 29. jula 1947, na predlog Komiteta za kulturu i umetnost Vlade Federativne Narodne Republike Jugoslavije, potpisao Josip Broz Tito, predsednik Vlade, ministar narodne odbrane i maršal Jugoslavije. Tito se – svedoči Jovan Ćirilov, koji je u Jugoslovenskom dramskom proveo 26 godina, od tog 14 kao upravnik – odazivao na pozive iz pozorišta da prisustvuje nekim predstavama i, sa suprugom Jovankom, sedeo bi u prvom redu prve galerije. (“Jovanka je volela pozorište. Tito ga očigledno nije mrzeo.”) Osim potpisom na osnivačkom aktu, Titovo ime je vezano i za jedan prelomni događaj u istoriji Jugoslovenskog dramskog pozorišta. U oktobru 1969, posle govora u Zrenjaninu, kada je Tito, u okviru razmatranja problema u poljoprivredi, u negativnom kontekstu pomenuo “kazališne neke tikvice”, sa repertoara je zanavek skinuta odlična predstava “Kad su cvetale tikve”, koju je, prema tekstu Dragoslava Mihailovića, režirao Boro Drašković. Bio je to udarac u živo tkivo teatra i trebalo je vremena da se kuća na Cvetnom trgu od njega oporavi. Deluje ironično podatak da je nepuna dva meseca posle neformalne zabrane “Ti-kava” Jugoslovenskom dra-mskom pozorištu uručen Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, na osnovu odluke Josipa Broza Tita. Udar, ali fizički, desio se 17. oktobra 1997: u zoru toga dana izgorela je zgrada pozorišta. Nova kuća, podignuta na zgarištu, otvorena je pet i po godina kasnije: 23. maja 2003. Ali, vratimo se (lepšim) počecima. Jugoslovenskom dramskom pozorištu je, čitamo u novinama iz onog vremena, “stavljeno u zadatak da bude najbolje u našoj zemlji, da bude pozorište koje će od samog početka ostvarivati realističku liniju u režiji i glumi, koje će se oslanjati na realističke tradicije srpskog, hrvatskog i slovenačkog pozorišta, te najbolje tekovine savremene svetske realističke scene”. Milan Đoković, jedan od docnijih upravnika ovog pozorišta, pisao je tada da “JDP imaće da izgradi umetnički stil koji odgovara težnjama našeg novog vremena i da u tom stilu postigne umetnički nivo koji će odgovarati našem kulturnom preobražaju”. U praksi, sav posao i svu odgovornost za stvaranje novog, reprezentativnog teatra preuzeo je na sebe Bojan Stupica koji je, kao umetnički rukovodilac, jezgro ansambla sastavio od glumaca iz jugoslovenskih pozorišnih centara. Probe počinju u jesen 1947. u neosvećenoj Evangelističkoj crkvi na Bajlonijevoj pijaci (danas Bitef teatar), pošto je pozorište još u izgradnji. Duh zajedništva (umetnički kolektivizam) u novom pozorištu nove Jugoslavije prati atmosferu zanosa, naročito među mlađim članovima. U ritualu vremena obnove i izgradnje, svakoga jutra tačno u devet, svi oblače radnu odeću: žene duge tamne suknje od kepera i sive bluze od platna, a muškarci odela od istog sivog materijala. U ritmičkim vežbama, bez poštede, učestvuju i oni najstariji, kao već šezdesettrogodišnja Ana Paranos koja je na pozorišnu scenu stupila još 1900. Zajednički se u ritam jezika uvode glumci kojima je jezik stran ili drugačiji. Tomislav Tanhofer čita odlomke dramskog teksta, a oni ih zatim uglas ponavljaju. Trebalo je, osim toga, dovesti u kreativni sklad glumce po mnogo čemu različite. Došli su iz različitih kultura, različitih pozorišnih škola, različitog su obrazovanja, neki su zanat pekli u predratnim putujućim trupama. Probe su se završavale tako što bi svi posedali po podu i gotovo pobožno slušali klasičnu muziku. Živeli smo, kaže Marija Crnobori, kao da izvan našeg posla, naših proba i naše crkve na kugli zemaljskoj ništa ne postoji. Mira Stupica pamti da su, što se elegancije tiče, svi bili poprilično dronjavi, osim Sonje Hlebš, Ivice Tanhofer, Mire Glišić, Save Severove, Karla Bulića i Bojana. Najviše su se mučili sa cipelama. Jednom su glasanjem odlučili da bon za cipele dobije onaj ko najviše trči – Bojan. Bojan se, međutim, dara odrekao u korist Viktora Starčića kome su prsti virili iz cipela. Trećeg aprila 1948. novo, Jugoslovensko dramsko pozorište, u novoj zgradi, otvara se premijerom “Kralja Betajnove” Ivana Cankara. Tri dana kasnije prikazuje se Čehovljev “Ujka Vanja”, a već 10. aprila Goldonijeve “Ribarske svađe”. Sve tri predstave režira Bojan Stupica i Beograd ih doživljava kao pravo pozorišno slavlje ili, kako je zabeleženo u jednom sećanju, raskošni pozorišni vatromet. Pred blagajnom se, i danju i noću, otežu dugi redovi za karte. Dogodilo se nešto novo! Ako to novo nisu razumeli ili ako su ga na svoj dogmatski način tumačili, partijski ideolozi nisu oklevali da ga izlože žestokoj kritici. Optužba za “formalizam”, koji je istaknut kao preteći barjak ideološkog skretanja, sručila se na završetku sezone 1947/48. na režije Bojana Stupice. Organizovana je neka vrsta javnog suđenja. Među sudijama su se našla ugledna imena u kulturi i politici, a stenografske beleške rasprave, objavljene u “Književnim novinama” 13. jula 1948, sadrže primere “analize” koji ulaze u istoriju neverovatnih, iracionalnih, a za ono vreme opasnih, ideoloških lekcija. Pamfletsko u njima dodatno je podržavalo besprizivne osude. Eli Finci će, povodom “Ujka Vanje”, reći kako su u toj predstavi “Čehovljevoj veri u čoveka, u bolji i pravedniji život, podrezana krila.” Bojanove režije, po mišljenju Miroslav Belovića, našle su se na udaru dogmatske kritike i zbog toga što su “bile prožete realizmom, ali realizmom u kome nije bilo sivila, scenske dosade i žanrovske bezličnosti”. Kontrolnu probu “Qubovi Jarovaje” Konstantina Trenjova, takođe u Stupičinoj režiji, u decembru 1948. između ostalih gledaju glavni partijski ideolozi Radovan Zogović i Stefan Mitrović. Traže da se obustavi rad na predstavi. Primedbe su, svedoči Miroslav Belović, Bojanov asistent, “neznalačke, primitivne i neteatarske”. Odluka se, ipak, odlaže do prve generalne. Ideološki čistunci tada nalaze da neke stvari treba izmeniti, čak i u mizanscenu. Na primer, klavir koji je stajao na levoj strani pozornice mora se premestiti na desnu, kako “taj buržoaski instrument ne bi kvario čistotu levice”. Glumac, poznat u tim danima po svom bespoštednom partijskom aktivizmu, ocenio je da su neka ostvarenja slaba zbog toga što “glumcima nije dovoljno rastumačena istorija boljševičke revolucije”. Belović u sećanjima na probe “Qubovi Jarovaje” piše kako su svi u pozorištu, srećni i ponositi, ušli u Stupičinu avanturu duha i sledili ga sa punom verom: “Rađalo se nešto novo u našem pozorištu, nešto što nije doslovno preslikavanje života, nešto što odiše poezijom teatra, što poštuje uslovnost scene, što traga za istinom kroz žanr i stil i zamamne likove.” Slobodan Selenić smatra da svesti o značaju pozorišta i veri u njega, čak nekoj vrsti idolopokloničkog odnosa prema pozorišnom hramu, što obeležava početke ali i kasnije godine Jugoslovenskog dramskog, treba zahvaliti što agitpropovska intervencija, na samom startu, nije ozbiljnije ugrozila kulturni i stvaralački kurs pozorišta. Jugoslovensko dramsko pozorište se, uostalom, od svojih početaka postavlja i doživljava kao pozorište misije, visokih zahteva i visokih dometa. Sistem Stanislavskog se poštuje, ali se ne primenjuje dogmatski. Ili, kako kaže Velibor Gligorić: “Reditelji JDP upoznati su sa sistemom, proučavaju ga, no nisu u njegovoj vlasti, nisu poslušni vernici, ni đaci.” Bojan Stupica: “Koliko god vredno čeprkali po teoriji, nismo izgubili kompas – teorija je sredstvo, ne smisao u našem radu.” Žan-Žak Gotje, ugledni kritičar lista “Figaro”, piše povodom gostovanja pozorišta u Parizu 1955: “Ja nisam u stanju da sudim o vrednosti samog dela. Ali način na koji je Jugoslovensko dramsko pozorište iz Beograda postavilo ‘Jegora Buličova’ dostojan je najvećih pohvala. Pre svega, imali smo zaista pred sobom trupu, istinsku trupu, homogenu i zaobljenu, u kojoj vlada kolektivni duh, koja radi sa velikom savesnošću i odiše dostojanstvom.” Vrata sveta Jugoslovensko dramsko pozorište otvara godinu dana ranije, takođe u Parizu, sa “Dundom Marojem” koji predstavlja Jugoslaviju na prvom Međunarodnom festivalu dramske umetnosti. “Dundo Maroje” i “Jegor Buličov” trijumfuju na sovjetskoj turneji (Moskva, Kijev, Lenjingrad, Gorki), 1956. Homogenost, kolektivni duh, savesnost, dostojanstvo, to su neke osobine koje odlikuju duh igre Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Repertoarski njegovi temelji su, pak, u velikoj pozorišnoj literaturi, na velikim imenima. Magistralna linija svetske dramske književnosti može se pratiti kroz sezone pozorišta. Ona ide od Plauta, Euripida, Eshila, Sofokla, Šekspira, Lope de Vege, Rasina, Korneja, Molijera, Goldonija, Kalderona, Marivoa, preko Šilera, Bihnera, Getea, Ostrovskog, Turgenjeva, Gorkog, Ibzena, Lorke, Pirandela, Strindberga, Gogolja, Fejdoa, Vajlda, O’Kejsija, Brehta, Direnmata, Anuja, O’Nila, Babelja, Bulgakova, Fon Horvata, Vedekinda, Andrejeva, Sartra, do Vilijamsa, Ženea, Joneska, Beketa, Olbija, Mrožeka, Milera, Stoparda, Bonda, Šeparda, Ortona, Razumovske, Sare Kejn, Hera. U domaćoj klasici preovlađuju Nušić i Sterija. Tu su zatim Marin Držić, Wegoš, Đura Jakšić, Stefan Stefanović, Laza Kostić, Ivo Vojnović, Vojislav Jovanović Marambo, Milivoj Predić. Prvi savremeni domaći tekst pozorište prikazuje tek u svojoj šestoj sezoni: dramu Marijana Matkovića “Na kraju puta”. Na toj domaćoj (jugoslovenskoj) liniji su, između ostalih, Miroslav Krleža, Miloš Crnjanski, Ranko Marinković, Vladan Desnica, Andrej Hing, Dobrica Ćosić, Aleksandar Popović, Jovan Hristić, Borislav Mihajlović Mihiz, Velimir Lukić, Slobodan Selenić, Dragoslav Mihailović, Qubomir Simović, Dušan Kovačević, Milica Novković, Vida Ognjenović, Slobodan Šnajder, Nenad Prokić, Dejan Dukovski, Biljana Srbljanović, Milena Marković, Uglješa Šajtinac. Prvo razdoblje Jugoslovenskog dramskog pozorišta obeležavaju reditelji Bojan Stupica, Mata Milošević, Tomislav Tanhofer i Miroslav Belović, scenograf Milenko Šerban i kostimografkinja Mira Glišić. Uspostavljaju se i u režiji visoki standardi koje potvrđuju i učvršćuju, između ostalih, Branko Gavela, Kosta Spaić, Arsa Jovanović, Predrag Bajčetić, Boro Drašković, Milenko Maričić, Dimitrije Jovanović, Paolo Mađeli, Ježi Jarocki, Dejan Mijač, Slobodan Unkovski, Egon Savin, Alisa Stojanović, Nikita Milivojević, Gorčin Stojanović, Jagoš Marković – do najmlađih: Ive Milošević, Marka Manojlovića, Qubiše Matića, Miloša Lolića. Najzad, a zapravo na početku – glumci. Istorija Jugoslovenskog dramskog pozorišta, to je istorija velike glume, snažnih individualnosti, impresivnih kreacija. Ostanimo kod te konstatacije, pošto bi svaki nepotpun spisak rizikovao s ogrešenjima. Istorija Jugoslovenskog dramskog pozorišta, to je i istorija njegovih upravničkih kriza. Ali, to je za drugu priču. Veče uoči požara 1997. igran je Molijerov “Mizantrop”. Alsest je bio Dragan Mićanović. Trećeg aprila 2008. premijerno se prikazuje “Tartif” (375. premijera). Opet Molijer i ponovo Dragan Mićanović u glavnoj ulozi. Ko traži simboliku, eto prilike. Svi upravnici Eli Finci 1947-1949. Velibor Gligorić 1949-1959. Milan Dedinac 1959-1962. Miroslav Belović 1963-1966. Eli Finci 1966-1967. Joža Rutić v. d. upravnika 1968. Bojan Stupica 1968-1970. Marijan Lovrić v. d. upravnika 1970. Milan Đoković 1970-1974. Milosav Mirković 1974-1977. Marko Todorović v. d. upravnika 1977. Petar Volk 1978-1981. Vojislav Brajović v. d. upravnika 1981-1982. Janez Šenk 1983-1985. Jovan Ćirilov 1985-1999. Vladimir Jevtović v. d. upravnika 1999-2000. Gorčin Stojanović 2001-2002. Branko Cvejić v. d. upravnika 2002. Branko Cvejić 2003-