Teškoće

Da li je psihoanaliza zastareli teorijski koncept, što je mišljenje nemalog broja teoretičara koji danas kritikuju, ili sasvim odbacuju psihoanalizu. Vrednost ogleda Petra Jevremovića, koji se bavi filozofskim aspektima psihoanalize ili jednostavnije rečeno filozofijom psihoanalize, upravo je u tome što uverljivo pokazuje da savremeno psihoanalitičko mišljenje još uvek poseduje teorijski potencijal koji omogućuje neprekidnu inovaciju izvornog Frojdovog modela. Tako je osnovna ideja ovog pristupa upravo u tome da je psihoanaliza u osnovi filozofska, a ne naučna disciplina, odnosno, striktno “naučna” disciplina. Jer upravo je ova, da tako kažem, filozofičnost psihoanalize, ili ako hoćete, njena metateoretičnost, ono što omogućuje ovo filozofsko preispitivanje ili vrednovanje psihoanalize, njeno otvaranje i aktuelizaciju. Moram da priznam, da se odavno nisam susreo sa psihoanalizom, što samo po sebi nešto govori. Nema mnogo autora koji se kod nas bave filozofijom psihoanalize, ili njenim filozofskim osnovama. Eto, više ne mogu da pronađem poznati zbornik Obrada Savića na ovu temu, Radoman Kordić koji se čitavog veka bavio Žakom Lakanom i njegovom recepcijom Frojda, ne živi više u Beogradu, još uvek deluje beogradski psihoanalitički krug, ali on nema veći uticaj na našu teorijsku misao. Utoliko je rad Petra Jevremovića značajniji. Tim pre, što je njegov stil plastičan i komunikativan. Hoću da kažem, Jevremović je i dobar pisac, što je bez sumnje bila i Frojdova karakteristika. Šta je filozofsko uporište, ili osnova Jevremovićeve recepcije i tumačenja izvorne psihoanalize? Mislim da je taj pristup, i pored izvesnih struktualističkih varijacija, da se tako izrazim, u osnovi, ontološki. Psihoanaliza je tako, prema Jevremoviću, odgovorna za poraz metafizike, odnosno, metafizičkog shvatanja bića kao zatvorene celine ili Parmenidovskog shvatanja bića kao Jednog. Najbolje stranice ovog ogleda posvećene su kritici starogrčke metafizike i njene ontologije. Sa druge strane, psihoanaliza nije biologija, ili samo jedna od grana medicine, neuropsihijatrija, na primer, nego pre svega filozofska koncepcija, u čijoj osnovi stoji ideja, strukturalističkog porekla, da naše telo ima istoriju, genealogiju, a ne tzv. “prirodu”, tako da genealogija našeg “Ja”, selfa, ličnosti, na jednom mestu Jevremović govori i “specijalnosti duše” nije “priroda” nego upravo istorija, ili ono što nema istoriju, kako je govorio Niče. Na jednom mestu Jevremović će to izraziti krajnje otvoreno, jer ne postoji “ontološki original” ljudskog bića. NJegovo poreklo prema tome nije “prirodno” ili ontičko, nego upravo ontološko. Čovekovo biće je tako ova razlika između ontičkog i ontološkog. U odsustvu prirodnog originala ono je apsolutno otvoreno za jednu istoriju, ili genealogiju. Ono nije metafizički eukukleos. To Jevremović neprekidno naglašava. Čovekovo “biće”, “ličnost” ili “Ja”, videli smo da Jevremović ne beži ni od “duše”, je zato rezultat ove interakcije između “tela”, “fantazma” i “simbola”. Ono je tvorevina ili konstrukt ove interakcije, a nekakva prirodna datost ili entetet. Ne postoji njegov “ontološki original”. Zato će na jednom mestu Delez napisati da “biti telo nema nikakvog smisla”. “Telo” jednostavno nije dovoljno, pošto ono samo nastaje kao posledica procesa ideacije, fantazma ili simbolizacije, odnosno govora. Imam utisak da ni Lakanovo “Cogito, ergo Es” nije dovoljno da objasni ovaj odnos. Zato i postoje teškoće u filozofskoj artikulaciji bića. Tako će u zaključku ove rasprave Jevremović naglasiti da otkriće nesvesnog, ovog Es, nije suština psihoanalize, nego relacija i odnos prema Drugom. Ovaj odnos prema Drugom, “na mestu Drugog”, kako će napisati Jevremović, a ne dogma o nesvesnom je ono što Frojdovu misao čini i danas aktuelnom, dakle, jedna ontologija bez “ontološkog originala”. To je ta “teškoća” ili “teškoće”, kao što sam rekao, ovo mišljenje o navodnim “granicama” našeg bića.