Prevaga evroskeptika

Na radnom doručku sa ministrima spoljnih poslova Evropske unije, na Brdu kod Kranja, šef naše diplomatije Vuk Jeremić je izjavio da „prvi put od 5. oktobra 2000. godine evropska ideja u Srbiji zauzima odbrambeni stav”. Objasnio je da je zbog podrške većine članica EU jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova „Evropa danas u očima mnogih u Srbiji povezana sa tim nelegalnim aktom, što je dovelo do velike neizvesnosti”. Dodao je, možda strepeći da bi stvari mogle da dobiju još nepovoljniji tok, da je „srpska vlada spremna da odmah potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU”. Stvari su zapravo već ušle u nepovoljniji tok. Premijer Koštunica je na našem putu ka Evropi jedva nazreo svetlo na kraju tunela: „Što se tiče članstva u EU, ono će doći za mnogo, mnogo godina.” Još dalje je, od naših zvaničnika, otišao Velimir Ilić, ministar za infrastrukturu i predsednik Nove Srbije. Po njemu, realnije je očekivati da u EU uđemo negde oko 2015, pa „zbog toga ne treba zamajavati građane praznim pričama”. Dodao je: “Oni će nas uslovljavati na kraju da priznamo nezavisnost Kosova. To je sigurno. Ali, za pet, šest ili sedam godina, ko zna šta će se dogoditi sa EU, možda neće ni postojati, ili mi uopšte nećemo imati interes da joj pristupimo.” Dosad od članova vlade, makar ona bila i tehnička, nismo čuli ovakve izjave. Koliko su nam od koristi ankete koje pokazuju da više od 70 odsto građana Srbije želi evropsku budućnost? Ako stavovima premijera i njegova dva ministra dodamo rezervisane stavove dojučerašnje opozicije – radikala i socijalista – prema Evropi, sam od sebe se nameće zaključak da su u političkom životu Srbije prevagu odneli evroskeptici, u znatnoj meri i zbog grešaka Brisela. U predizbornoj kampanji jedni tvrde da ćemo 11. maja birati između Evrope i samoizolacije, a drugi da ćemo u Evropu ući tek kad Brisel prizna teritorijalnu celovitost Srbije. A zapravo se suočavamo sa nečim što je vidljivije i izvesnije od ishoda izbora: odnosi između Beograda i Brisela zapali su u najveću krizu od 5. oktobra 2000. godine. Ta kriza se maskira. Evropska unija, svesna da ima udela u kršenju međunarodnog prava i u nanesenoj nepravdi, laska Srbiji, ukazujući na neki njen poseban regionalni ekonomski i politički potencijal, koji mi ne uspevamo da sagledamo, ili nam maglovitim uslovima obećava šećerleme. A Srbija je teško povređena zato što Evropa, do juče obećani raj, povlađuje otimačini Kosova. Iako je podeljena, EU je, u osnovi, žrtvovala i neke svoje principe i Srbiju ne bi li s vrata skinula Ameriku. Naš međunarodni položaj izuzetno je težak, jer ne branimo samo Kosovo, nego i granice svoje zemlje i nacionalnu čast i dostojanstvo. Otuda pravci diplomatske akcije zavise od hladnog odgovora na pitanje: da li ćemo u očajanju reći moćniku da znamo da ćemo na kraju biti poraženi, ali da ćemo mu pre toga izbiti oko, ili ćemo blagovremeno osujetiti dalje umnožavanje zla? Vlada je krenula u diplomatsku ofanzivu koja ima dva cilja: da spreči puno međunarodno priznanje Kosova i da izdejstvuje podršku većine u Generalnoj skupštini UN kako bi od Međunarodnog suda pravde dobila savetodavno mišljenje o tome da li je proglašenjem nezavisnosti Kosova prekršeno međunarodno pravo ili nije. Ušli smo u akciju za koju je nužno veliko iskustvo u globalnoj diplomatiji – koje nemamo već dobre dve decenije – da bismo, ako uspemo, dobili priznanje da je Srbija država koja poštuje međunarodno pravo, a da Amerika to nije. Sada je sasvim izvesno da Kosovo nema šanse da u dogledno vreme bude međunarodno priznato. To znači da se u svetu već zna da je priznanjem nezavisnosti otcepljene srpske pokrajine teško povređeno međunarodno pravo. Ali, kad grupa najjačih industrijskih zemalja „G-7” prizna Kosovo da bi se „iz kvantiteta prešlo u kvalitet”, to znači prećutni dogovor moćnih o primeni i ekonomske, a ne samo političke i oružane sile. Pošto će diplomatska ofanziva u UN potrajati do septembra, vlada bi mogla da da prednost nečemu što je preče: da predloži Evropskoj uniji pregovore o prevazilaženju krize u našim odnosima. To će, i bez predizbornog busanja u evropske ili patriotske grudi, najbolje svedočiti o uverenju Srbije da svoju budućnost vidi u Evropi. Takvi pregovori pre podrazumevaju partnerstvo, na čemu insistira premijer Koštunica, i lakše odstranjuju moguća kasnija uslovljavanja, nego pregovori u kojima se kuka, žali, moljaka ili kamči. Briselu se može predočiti da Kosovo ulazi u kategoriju „zamrznutih konflikata”, najmanje za jednu deceniju. Može li Srbija u tom slučaju da pregovara o ulasku u Evropu po, recimo, kiparskoj formuli? Postoji i ideja o „privilegovanom partnerstvu” do kandidature za ulazak u puno članstvo. I to bi bilo nešto opipljivije od viznih povlastica.