Rođena je nova svetska supersila – Kina

Svuda se govori da će XXI vek pripasti Kini. Ta priča zvuči više kao upozorenje, a manje kao radosna vest, i vodećim svetskim silama je jasno da ukoliko ne nađu odgovore na kineske izazove, naći će se u gigantskoj senci Narodne Republike Kine. Površno gledanje na ovaj problem ne vodi nikuda. Kina je ponosna država sa burnom istorijom i ne krije ambicije. Ona je, sasvim izvesno, već danas ozbiljan takmac u borbi za resurse, a kineska žeđ za naftom stvara paniku na berzama gde se zna kako ona utiče na cene i privredna kretanja u svetu. Ali, ta velika i raznolika zemlja više je nego takmac. Bez kineske jeftine robe, ogromnih investicija koje tamo odlaze i talentovane kineske radne snage, svetska ekonomija bila bi u ozbiljnim nevoljama. U doba globalizacije Kina je, takođe, partner, a to je razlog da svet na vreme shvati izazove. Kina je suočena sa ogromnim društvenim, političkim i ekološkim problemima, a ono što je problem za Kinu, po definiciji je problem za ceo ostali svet. U bogatim zapadnim zemljama danas svi brinu zbog higijenski neispravne kineske hrane za kućne ljubimce i igračaka čije šarene boje sadrže toksično olovo. Sutra će razlog brige biti globalno otopljavanje podstaknuto kineskim nezajažljivim korišćenjem energije i oslobađanjem ugljen-dioksida u atmosferu. Kineski lideri nisu budale. Najveći broj starijih članova centralne vlade završio je studije inženjerstva, najpraktičnije od svih tehničkih disciplina. Oni znaju da sadašnji tempo nacionalnog razvoja nije održiv. Ukoliko Kina nastavi s ovako ekstremnim razvojem, mora se transformisati od izvoznika jeftine i ručno proizvedene robe - na osnovu američkih nacrta - u “inovativnu naciju” koja će dalji rast zasnivati na domaćoj ingenioznosti. To je razlog što se u Kini već sad ogroman novac usmerava u nauku, naročito u polja primenjene nauke, u nanotehnologiju i obnovljive vrste energije, kao što je solarna i energija vetra. Kineski troškovi na istraživanje i razvoj više su se nego udvostručili za pet godina, a zvanični planovi traže dalji rast - od 1,34 odsto BDP-a u 2005. na 2,5 odsto u 2020. godini. Ukoliko plan donese plodove, novotarije potrebne da bi se rešili globalni problemi planete, po svoj će prilici doći iz Kine. Vrhunski kineski stručnjaci i istraživači, obučavani i specijalizovani u inostranstvu, vraćaju se u maticu u neočekivano velikom broju. Oni su složni u jednoj želji: da Kina, kao ravnopravan partner, stane rame uz rame sa SAD i ostalim vodećim svetskim nacijama. Da li će Kina postati tehnološka supersila? Da li će ruralni delovi ostati zapostavljeni, a urbano stanovništvo prigrabiti sve pogodnosti ekonomskog rasta? Ili će kinesko ekonomsko čudo, možda, kolabirati? Da li Komunistička partija Kine može održati moć i da li će Kina na kraju prihvatiti demokratiju kakva se praktikuje na Zapadu? Kad se na ovo traži odgovor i kad se razgovara sa nekom osobom iz zapadnih zemalja, koja dugo živi u Kini, obično se čuje refren: “Što sam tamo duže, to više shvatam da ništa ne razumem.” “Demografsko slatko polje” je izraz kojim se označava ogromna radno sposobna populacija, koja ekonomski (p)održava relativno mali broj starih, dece i mladih raznih uzrasta, što je sve pomoglo nastanku kineske ekonomske eksplozije. Kinesko “demografsko slatko polje” rezultat je decenijskog socijalnog inženjeringa. Krajem 50-ih Mao Cedung je promovisao velike porodice kako bi realizovao ekonomsku viziju, poznatu kao “Veliki skok napred”, tako da je 1976. populacija skoro udvostručena. Ovo je dovelo do uvođenja nacionalnog planiranja porodice i restrikcije broja dece koje bi imao bračni par. Kineski plan redukcije stope rasta stanovništva poznat je kao “jedna porodica, jedno dete”. Sa nekim modifikacijama ova politika je još na snazi. Ona je uvedena kao prepreka na putu porasta broja stanovnika i siromaštva. Plan je delovao, tako da je danas 72 odsto kineskog stanovništva u godinama kad se radi i stvara. Međutim, to je dovelo do brzog starenja nacije. Nešto slično događa se i u Evropi i delovima Azije, gde manji broj novorođene dece povećava prosečnu starost populacije. U nedavno završenoj studiji austrijskih demografa na Institutu za primenjenu analizu sistema u Luksemburgu, predviđa se da će u Kini odnos osoba starijih od 65 godina prema onima između 15 i 65 godina, biti utrostručen između 2010. i 2035. što znači da će na osobu stariju od 65 godina dolaziti tri radno sposobne osobe, a danas ih ima 10. (Viena Yearbook of Population Research 2007). Da li bi Kina morala odustati od “politike jednog deteta” - ili je malo omekšati - kako bi izbegla ekonomski slom? Neki demografi misle da je kinesko planiranje porodice na mestu jer je sigurna prevencija još većeg porasta populacije i veće potražnje za energetskim resursima. Sadašnje regulisanje veličine porodice zasniva se na strogim kaznama koje se razlikuju od regiona do regiona. U slučajevima nepoštovanja odredbi koja je zadala država, ranije je bilo uobičajeno prisilno prekidanje trudnoće i kastracija oba bračna druga. Danas je upadljivo javno obrazovanje kojim se bračni parovi upoznaju sa prednostima porodice sa jednim detetom. Međutim, uprkos kaznama, u mnogim zabačenim predelima pravila se ne poštuju, jer stari roditelji očekuju pomoć od dece, naročito sinova. Ukupni broj “neregistrovanih beba” nije poznat, tako da postoje velike razlike u procenama nataliteta. U 30 skorašnjih publikacija koje se bave 2000. godinom, najniži nacionalni cenzus je u Kini i iznosi 1,22 dete po jednoj ženi. Ovo je ispod potrebnog nivoa za obnavljanje nacije, tako da u to niko ne veruje. Koristeći različite kriterijume za korekciju broja “neregistrovanih beba”, neki stručnjaci procenjuju da bi cenzus mogao ići i do 2,3 deteta po ženi. Međutim, na Pekinškom univerzitetu, na Institutu za istraživanje populacije, smatraju da je stopa rađanja između 1,6 i 1,7 što je jako malo i što se ne bi smelo nastaviti narednih 20 ili 30 godina. Interesantne su procene o odnosu dečaka i devojčica, što može imati uticaj na buduću stopu rasta stanovništva. Prirodni odnos polova u ljudskoj populaciji iznosi od 103 do 107 dečaka na 100 devojčica. U Kini ovaj odnos varira od 106 do 130, zavisno ko se bavi računanjem i procenom. Zahvaljujući selekciji pola, u slučajevima prekida trudnoće, povećao se deficit devojčica, tako da se u 2025. godini može računati na manjak od 30 miliona žena između 20. i 40. godine života, dok će ovaj manjak u 2050. biti oko 47 miliona. Zbog toga je 2003. napravljen projekt “Briga za devojčice”, što je dovelo da broj novorođenih dečaka u odnosu na devojčice padne sa više od 130 na 120. U mnogim područjima Kine vlada je donela odluku da parovi koji već imaju dete mogu dobiti i drugo. Ali, kako je stanovništvo u međuvremenu postalo urbanizovanije, obrazovanije i bolje shvata cenu gajenja više dece, stopa rađanja dece pada sama od sebe. Savremena Kina je nacija koju vode tehnokrati. Današnju generaciju lidera čine ljudi koji su diplomirali na kineskim univerzitetima i to uglavnom posle studiranja prirodnih nauka i inženjerstva. Do nedavnog XVII nacionalnog kongresa Komunističke partije Kine, koji je završen 22. oktobra, svi članovi centralnog bastiona moći, tj. Politbiroa, bili su diplomirani inženjeri. Predsednik Hu Jincao diplomirao je na pekinškom Cingua univerzitetu koji slovi za kineski MIT, dok je vicepremijer Van Jiabao završio geologiju. U poređenju sa Amerikom i Evropom, kojima u političkom establišmentu dominiraju pravnici i ekonomisti, Kina je pravi kontrast. Mnogi od današnjih članova tehnokratske elite dobili su obrazovanje u uskim i specijalizovanim inženjerskim poljima, tokom 50-ih i 60-ih. NJihove studije je trebalo da proizvedu novu vrstu intelektualaca koji su istovremeno i “crveni” i “stručni”. Ali u vremenu u kome su završavali škole, politički radikalizam je već kulminirao Kulturnom revolucijom, postavši neprijateljski raspoložen prema obrazovanim ljudima. Mnogi od “crvenih eksperata” koji čine današnje liderstvo u Kini, bili su primorani da rade na selu što im je dalo priliku da iz prve ruke vide kinesko siromaštvo i nerazvijenost. Ovo iskustvo im je pomoglo da oblikuju pogled na svet i primene najprikladnije načine upravljanja zemljom. Uspon aktuelnog vođstva započeo je reformama Deng Hsijaopinga krajem 70-ih. Dengove “četiri modernizacije” uključivale su agrikulturu, industriju i nacionalnu odbranu, kao i nauku i tehnologiju. Nauka i tehnologija su smatrane kritičnim za modernizaciju prethodna tri područja, a težnje ka regrutovanju ljudi sa tehničkim obrazovanjem u rukovodstvo, počele su ozbiljno u ranim 80-im. Zbog toga nisu iznenađenje ozbiljne investicije u tehnologiju i ogromna ulaganja u infrastrukturu u poslednje dve decenije. Najviše je uloženo u inženjerske projekte kao što je onaj o prevođenju vode sa juga na sever, kad je skretanjem toka Jangcea trebalo rešiti problem oskudice vode u gusto naseljenoj severnoj Kini. Tehnokratska orijentacija kineskih lidera vidi su i preko širokog pristupa tehničkim i političkim odlukama, kao i preko respekta ekspertskim rasuđivanjima. Upadljivo je i čvrsto oslanjanje na kvantitativne indikatore u procenjivanju ishoda nekih političkih odluka. Kineski politički lideri artikulišu i moralnu viziju, pri čemu pokušavaju da spoje tradicionalne vrednosti konfučijanizma sa modernim profesionalnim pristupom upravljanju državom. Sve više se razmatraju mnogobrojne negativne konsekvence neuravnoteženog ekonomskog rasta, uključujući raširenu korupciju, porast socijalne nejednakosti, neracionalno korišćenje energije i brzo degradiranje čovekove okoline, ali i sve češće nepoštovanje ugovora sa strancima koji investiraju u Kinu i u njene projekte, kako u privatnom, tako i u društvenom sektoru. Izveštavajući sa poslednjeg XVII kongresa Kineske komunističke partije, oktobra ove godine, mnogi novinari su javljali o odlukama kojima se cenzuriše blog, suspenduju veb stranice, pa, čak, i ukidaju kompletne internet-usluge nekih provajdera. Sve je bilo varka. Kad se danas uđe u neki “vang ba” ili internet-kafe, mladi ljudi sede u nizovima, jedni pored drugih, nagnuti ispred bleštavih ekrana i izgledaju kao da tu sede već danima. Oni su uronili u virtuelni svet, “surfujući” mrežom ili kupujući onlajn neke sitnice. Scena nije ni u kakvoj saglasnosti sa popularnom percepcijom Kine kao zemlje u kojoj je bezobzirno ukinuta sloboda Interneta. I zaista, u Kini je 162 miliona korisnika Interneta. Iako je ovaj broj u Americi i u Evropi, proporcionalno, znatno veći, kineski mladići provode pred ekranom 14 do 19 sati nedeljno, upoređeno sa 7-10 sati u Americi. Ipak, postoje jasne kulturne razlike koje su oblikovale kinesku mrežu. Korisnici su znatno mlađi nego na Zapadu, pretežno urbani, tako da se, uglavnom, bave socijalnim komunikacijama i zabavnim sajtovima. Kockanje onlajn je mnogo raširenije nego na Zapadu, a razmena MP3 i filmova je neverovatna po obimu, jer se ne poštuju niti zakonski regulišu copyrights. Narednih godina očekuje se “logovanje” mnogih iz ruralnih predela (oko 700 miliona stanovnika). Mnoga sela, pa čak i najudaljenija, već imaju najmanje po jedan internet-kafe. Kako se nositi sa digitalnim podelama širom ogromne zemlje, jeste ozbiljan problem i u ekonomiji i u tehnologiji, i o tome ima različitih mišljenja na različitim nivoima u kineskoj vladi. Ono oko čega se svi slažu, jeste da Internet osvaja Kinu. Da li će biti dva Interneta efektivno razdvojena jezikom i kulturom, ili će Kina otvoriti granice i integrisati se sa ostatkom sveta na planeti? U svakom slučaju, bilo kakav da je uticaj Interneta na njenu kulturu i politiku, Kina je otišla tako daleko da je malo verovatno da će se odreći prednosti Interneta i veza koje on obezbeđuje sa ostalim svetom. U maju prošle godine izbio je međudržavni skandal kad je nemačka vlada objavila napad kineskih hakera na Nemačku. Potpredsednik Centra za odbranu od špijunaže Hans Elmar Remberg obavestio jer vladu o kompjuterskim napadima koji svakodnevno dolaze iz Lanzhoua u severnoj Kini, iz kantona na jugu i iz Pekinga. Napadi su kamuflirani u ponudi Powerpoint - predavanja ili nekih podataka za Word. Čim bi neko «kliknuo» u želji da vidi o čemu se radi, inficirao bi kompjuter virusom. Od tog trenutka hakeri bi radili šta su hteli. Digitalnu armiju napadača čine “Trojanci”, što je naziv za mnoštvo nevidljivog računarskog špijunskog programa. Potpredsednik Remberg je na sednici nemačke vlade tvrdio da iza svega stoji kineska tehnokratska vlada i grupa hakera kao i jedna ispostava u Južnoj Koreji koja samo prikriva poreklo i izvor stvarne špijunske aktivnosti. Zbog toga su nemačka Savezna kancelarija za zaštitu ustavnog poretka i Kancelarija za sigurnost informacija započele opsežnu digitalnu odbrambenu bitku. U mnogim ministarstvima, lica zadužena za bezbednost pročešljavaju sve računare, uključuju se u računarski sistem i proveravaju koji podaci ulaze, a pre svega, gledaju koliko je podataka otišlo iz vlade. Odbrambena akcija je i danas u toku. Smatra se da je sprečen odlazak oko 160 gigabajta na Daleki istok. Kineski špijunski programi nađeni su u kancelarkinim službama, u Ministarstvu privrede i u Ministarstvu nauke i istraživanja. Količina izvučenih i prebačenih podataka u Kinu nije poznata. Ono što niko ne zna, jeste broj neprepoznatih “Trojanaca” koje su Kinezi ubacili u računare nemačke vlade i računare mnogih velikih firmi čiji su im proizvodi od interesa. Napad iz Kine na kancelarije nemačke vlade i ministarstva manje je problem sigurnosti koliko razočaranja. Ranije su se kancelar Gerhard Šreder i njegova naslednica Angela Merkel veoma trudili kako bi zadobili kinesko prijateljstvo i pored mnogih primedbi koje su imali na poštovanje ljudski prava u Kini. Poslednja poseta kancelarke Kini, početkom septembra prošle godine, proticala je u znaku poboljšanja odnosa dve zemlje. Nemačka u Kinu investira milijarde i uvozi iz nje u milijardama evra. Ima negativan trgovinski bilans. Utoliko teže je pao pokušaj kineske tajne službe da navodnog prijatelja temeljno špijunira. Kinezi ne pribavljaju za sebe samo poverljive dokumente nemačke vlade već i najveće nemačko blago: Know–How. To je jedina sirovina kojom Nemačka može dominirati u međunarodnoj konkurenciji. Napad je pokazao, čak i najdobronamernijim zastupnicima nemačko-kineskih odnosa, da fantastičan uspon dalekoistočne zemlje i zauzimanje pozicije četvrte ekonomske sile sveta, nisu praćeni nikakvim obzirima niti osećanjima za bilateralne odnose, niti za poštovanje međunarodnih ugovora. Već pet godina Kinezi su u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (WTO), ali se ta zemlja ponaša kao da je na rubu sistema, žali se komesar za trgovinu Evropske unije Piter Mendelson. Suprotno očekivanjima, Kinezi se u inostranstvu ponašaju neobično, a pri tom je, pre svega, čudna česta krađa laptopova sa evropskih sajmova i podataka iz firmi u kojima oni gostuju. Oni kopiraju ne samo pakovanja, nego i kompletna postrojenja u kojima se obavlja pakovanje. Smatrajući to normalnim, oni sistematski kradu intelektualnu svojinu Evropljana, što je preraslo u rat sa velikim ulogom i visokom cenom jer se radi o planiranoj dominaciji na svetskom tržištu visoke tehnologije. Prošla su vremena u kojima su kineske firme izbacivale samo jeftine proizvode na svetsko tržište. Već danas se borba vodi oko bazičnih istraživanja i ključnih tehnika u elektronici, kao i oko softvera – od nano do giga. Pošto se svi štite, do važnih podataka se na regularan način teško dolazi, tako da je krađa najjednostavniji i najjeftiniji način. Uostalom, sve industrijske zemlje se bave privrednom špijunažom, ali ne na tako direktan način kao Kinezi. Privredna špijunaža za kinesku tajnu službu nije specijalno, već standardno oružje u borbi za Know–How. Od svega što se događa u svetskoj privrednoj špijunaži, na Kineze otpada 60 odsto, tvrdi se u nemačkim službama za odbranu poretka. Jedan od ljudi koji je dosta vremena proveo u Kini i koji mnogo zna o načinu krađe i osvajanju tržišta proizvodima koji su perfektna kopija originala, jeste Eginhard Fic, 66-godišnji glavni menadžer grupe Fitz iz Hanovera, sa 200 zaposlenih. Krajem sedamdesetih godina Fic je držao predavanja o tehnici varenja naftovodnih cevi pred 3.000 slušalaca u jednom od centara kineske petrohemije, u Irimki. Priseća se kako ga je jednom prilikom primio i Deng Hsijaoping, patrijarh Kineske komunističke partije, koji je posle mnogo godina kineske izolacije pod Mao Cedungom, poveo kinesku privredu na put ka svetskom vrhu. Bilo je tu i poslovnih ručkova tokom kojih su živim majmunima posebnim čekićima otvarane lobanje, kao bi se kašičicom mogao vaditi topli mozak. Fic sebe smatra dobrim poznavaocem Kine i nije mogao ni pomisliti da će jednog dana biti izigran na prost način, nezamisliv u evropskom svetu. Kad mu je 2003. veliki kineski koncern u stopostotnom državnom vlasništvu ponudio posao u Kini, u kome bi svoje mašine proizvodio u blizini Pekinga u preduzeću sa zajedničkim kapitalom, Fic je pomislio da je dobio posao života. Jeftinom zajedničkom proizvodnjom u Kini, zajedno ćemo pokoriti svet, govorili su kineski partneri. U istoj godini, potpisan je ugovor, a u januaru 2004. počela je proizvodnja u ogromnoj industrijskoj oblasti glavnog grada. Posle dva meseca, Fic se čudio što u pogonu stalno sreće nove saradnike. Pošto je Nemac bio tipičan primer šefa koji je sam sebe stvorio, i koji zbog toga samo sebi veruje, objavio je posle sastanka sa saradnicima da ide na put, kući. U stvari, iznajmio je automobil, uzeo durbin u ruke i iz zasede, nedaleko od proizvodne hale, posmatrao šta se događa. Oko podneva pristigao je autobus iz koga je izašlo osam Kineza i odmah ušlo u halu, a potom je iz hale izašlo drugih osam i ušlo u autobus. Autobus se okrenuo i nastavio u suprotnom smeru. Fic je svojim automobilom krenuo za autobusom i vozeći iza njega stigao do mesta udaljenog deset kilometara, gde je autobus stao pred industrijskom halom. Fic nije mogao verovati svojim očima. Hala je bila potpuna ista kao ona u kojoj je sa kineskim partnerima proizvodio specijalne mašine. Kad je osam Kineza ušlo u halu, Fic se provukao kroz jedna nezaključana vrata, ušao unutra i na svoje zaprepašćenje video je ogromnu prostoriju koja je kao slika u ogledalu odgovarala unutrašnjosti njegove hale. Raspored alatki i opreme, pozicije radnika i pomoćnika nisu se ni za dlaku razlikovali od slike koja se mogla videti u njegovoj hali. Bila je to apsolutna kopija. Kineski inženjeri su se menjali radeći pola vremena kod njega, a pola na mestu gde se sad nalazio. Bio je to najbolji način obuke, sticanja i prenošenja znanja. Naravno, priča ide dalje. Menadžer njegovih partnera više nije imao vremena za razgovor sa her Ficom. U međuvremenu, Fic saznaje da je njegov tek postavljeni inženjer preneo sve podatke iz računara firme u svoj laptop. Posle prijave, policija se oglasila nenadležnom. Potpuno sluđen, Fic istog meseca prekida poslove u zajedničkoj firmi. Ne zadugo, pojavile su se mašine njegove konstrukcije u Sudanu, Brazilu, Alžiru i Indoneziji ali kineske proizvodnje, a jedino što ih je razlikovalo od Ficovih mašina iz Hanovera, bili su motori britanskog “Perkinsa”. Te motore Kinezi su kopirali, tako da su oni posle nekoliko meseci rada propadali. Siroti Fic je u zajedničkom poslu izgubio 2,5 miliona evra. Danas tvrdi da se radilo o državnoj krađi i da se tako nešto ne može dogoditi bez odobrenja odozgo i bez metoda koje koriste tajne službe. Samo u Evropi registrovano je industrijskih plagijata čija vrednost prelazi 10 milijardi evra, pri čemu je najveći “učinak” Kine. Poznata i prosperitetna fabrika autobusa “Neoplan” koja je imala zajedničku proizvodnju sa Kinezima, danas više ne može da proda nijedno vozilo jer Kinezi odavno proizvode kopiju koja se, osim po nazivu proizvođača - sad je zonda - i po znatno nižoj ceni, ni po čemu ne razlikuje od originala. Ali i pored anegdotskih primera kineske prakse, najveći broj investitora i proizvođača iz ostatka sveta, smatra Kinu zemljom beskrajnih mogućnosti, koja je još od 1980. postigla godišnji privredni rast, u proseku, od devet odsto. Kineskih 400.000.000 radnika, plaćenih 30-35 puta manje nego radnici istih profila u Evropi, postaralo se da, po svoj prilici, već ove godine, na mesto najvećeg svetskog izvoznika, tj. Nemačke, stane Narodna Republika Kina. Osim toga, 1,3 milijarda potrošača u samoj Kini predstavljaju tržište kome ne može odoleti nijedan svetski koncern. Računa se da će za dve godine samo “Adidas” napraviti u Kini obrt od milijardu dolara. Zbog toga svetski investitori ni u jednu zemlju ne unose toliko novca kao u Kinu, jer žele da budu tamo gde se događa privredno čudo. Ali Kinezi su radoznali, dinamični i raznovrsni tako da ih ima u svakom svetskom kutku. Mnogo Kineza studira u Evropi i Americi, neki rade u važnim naučnim i istraživačkim kućama i po perfektnim sposobnostima i odlikama postaju cenjeni istraživači, a po potrebi i špijuni. Samo u Nemačkoj studira 27.390 Kineza dok ih u raznim institucijama radi 75.737. U naučnim institutima razvijenih zemalja, oko 70 odsto zaposlenih naučnih radnika je iz inostranstva, najviše iz Kine. Istraživački instituti se finansiraju do tri četvrtine iz fondova jake industrije, koja nije uvek locirana u zemlji u kojoj je institut. To je ono što se naziva globalizacijom. Ima beskrajno mnogo primera iz kojih se vidi da Kinezi koriste svaku priliku da u svoje laptopove prekopiraju što je moguće više podataka od interesa za kinesku nauku i privredu. Kinezi u inostranstvu imaju osećaj izrazitog patriotizma i zahvalnosti domovini koja im je dozvolila da otputuju na Zapad. Činjenica je da kineska vlada poboljšava zakone kojima se štiti inostrani Know-How. U međuvremenu, zakoni su dostigli nivo razvijenih evropskih zemalja, što priznaju i nemački pravnici iz savezne vlade, zemlje čija se vladine kancelarije smatraju napadnutim iz Kine. Ukoliko se primene zakoni koji su u Kini doneti tokom 2007, u toj zemlji se ubuduće neće proizvesti ni kopija jedne obične letnje majice. Kineska agencija Sipo, koja se stara o patentima, i koja zapošljava 4.000 ljudi, sprovodi razne akcije kako bi se na sajmovima registrovali proizvodi nastali kao posledica krađe tuđih patenata, sprečilo kopiranje video i muzičkih materijala, kao i drugih produkata koji su najčešći rezultati piraterije. Opšte je mišljenje da Kina uspehe postiže sopstvenim naporima. U naučnim krugovima se veruje da za 20 godina Kina neće imati potrebe za bilo kakvom pomoći sa Zapada, a u najmanju ruku, ne preko krađe intelektualnih dobara. Kad se pogleda koliko mladih ljudi studira u Kini i u inostranstvu i šta sve postižu, može se predvideti da će se iz Evrope gledati u Kinu da bi se videlo šta ima novog u nauci. Uzmimo za primer Jian Vei Pana iz generacije mladih kineskih istraživača koji se vratio u Kinu pošto je u naučnom svetu napravio ime. On je završio postdiplomske studije u Austriji u prestižnoj grupi Antona Celingera, a potom je otvorio laboratoriju na Hajdelberškom univerzitetu. Početkom ove godine, vratio se zauvek u Kinu. NJegov povratak plod je strategije kineske vlade koja sve čini da iz inostranstva vrati afirmisane ljude. Značajan naučnik na polju kompjutera Endru Jao i nobelovac Čen Ning Jang kome je danas 80 godina, vratili su se u Kinu u poslednje tri godine. Jao je dobitnik Turingove nagrade za 2000. godinu (ekvivalent Nobelovoj nagradi u računarstvu). Obojica imaju laboratorije na Univerzitetu Tcinhua u Pekingu. U 1996, Kineska akademija nauka započela je program “Stotine talenata” nudeći lukrativne istraživačke grantove (novac za finansiranje projekata) kako bi privukla vrhunske profesionalce iz svih naučnih oblasti. Prema podacima Ministarstva nauke i tehnologije, u proteklih 10 godina, u zemlju se vratilo 20.000 istaknutih istraživača. Kako mladi kineski postdiplomci rade za svega 200 dolara mesečno, što je samo 10 odsto sume kojom bi bili plaćeni u Evropi i Americi, novim kineskim laboratorijama je dosta lako da angažuju više mladih i da uhvate korak sa svetskim kretanjima. Jan Vei Pen ima laboratoriju na Univerzitetu za nauku i tehnologiju u Hefei. Ako sve bude išlo po planu, prvi kvantni kompjuter biće konstruisan u Hefei, malom gradu poznatom po tradicionalnom tofu i kolačima od susama. “Bude li kvantni računar ikad napravljen, nadmašiće snagu svih današnjih računara. S tim ciljem na umu, veliki broj stručnjaka širom sveta u trci je za primat. Penov pristup se razlikuje od pristupa ostalih, jer on kombinuje kvantnu memoriju sa tzv. stanjima grupisanja podataka (claster states). Pen misli da bi njegov metod mogao biti podešen za izvođenje korisnih kalkulacija sa više pouzdanosti i lakoće, u poređenju sa drugim šemama koje su dosad proveravane. „U svetskim okvirima, Penova grupa je vodeća u razvoju kvantne tehnologije”, kaže fizičar Časlav Brukner sa Bečkog univerziteta. Kao ideja, kvantno računanje se pojavilo u ranim 80-im. Ovo računanje trebalo bi da iskoristi čudne osobine kvantne mehanike i da uradi one zadatke koji su u razumnom vremenu nerešivi za običan računar. To se pre svega odnosi na ogromne količine podatka i pretvaranje u faktore onih glomaznih brojeva koji su u osnovi današnjih, najsigurnijih kodova. Snaga kvantnih kompjutera polazi od činjenice da kvantni partikl može egzistirati u više nego samo jednom stanju u istom vremenu. Za razliku od podatka, bita, u običnom kompjuteru, koji može biti ili O ili 1, kvantni bit ima istovremeno vrednosti 0,1 ili bilo koju superpoziciju (ona se događa kad bilo koji objekt ima simultano dve ili više vrednosti za opservirani kvantitet, tj. energetsko stanje jedne čestice). Kad računate i koristite kvante, onda možete izvesti ogroman broj računanja, po vremenu i ceni koji važe za samo jedno. Stvari postaju mnogo interesantnije kad se ima u vidu kvantni fenomen poznat kao upletenost (entanglement), koji spaja više kvanta. Kad bi se međusobno uplelo samo nekoliko stotina kvanta, moglo bi se, u principu, reprezentovati više brojeva nego što ima atoma u svemiru. Međutim, sadašnje mogućnosti kvantnih kompjutera u smislu matematičkih sposobnosti nisu bolje od običnih računara starih i preko deset godina. Krajnji cilj Pena i saradnika jeste stvaranje i korišćenje mogućnosti upletenosti 100 ili više kvanta, što bi bilo dovoljno za praktičnu primenu kvantnog kompjutera. Ne treba očekivati da će se to desiti sutra. Pen upozorava da će proći možda i 10 godina pre nego što se postignu korisni rezultati. Kad neko, za deset ili dvadeset godina, bude raspakivao novi kompjuter, videće da on možda neće ličiti na “pisi”, osim male sitnice: oznake na kojoj će pisati “Made in China” Kina je zemlja sa najvećim deviznim rezervama, iznose 1.330 milijardi dolara i – spremne su za investicije. Niko ne zna kada će Kinezi početi sa kupovinom velikih firmi po svetu, poput kompletnog programa laptop-personalnih kompjutera, koji je umesto u IBM-ovom, sada u vlasništvu kineskog koncerna Lenovo. To što Kinezi uspevaju da na razne načine dođu do plodova koje su Evropljani postigli radom više generacija, jeste teško rešiv problem i sličan je problemima koji postoje otkad je sveta. Špijunaža nikad neće prestati, jer je ona deo želje za uspehom - do koga se dolazi prečicom. New Scientist Der Spiegel Priredio i preveo Momčilo B. Đorđević