“Iznajmljeni termin” u Nemanjinoj

Nekako s proleća, već drugu godinu zaredom probude se sukobi Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije. Prošle godine ipak je, uprkos postizbornim nesuglasicama, nekako napravljena vlada; ove godine predizborne optužbe udaljavaju dve demokratske stranke jednu od druge toliko da nekakva nova vlada dveju demokratskih stranaka već deluje nemoguće. A do izbora je još čitavih mesec dana. Jer, trenutna tehnička vlada Srbije postala je poligon za predizbornu kampanju a ne najviši organ izvršne vlasti. Odjednom su, nakon raspisivanja izbora, svi poslove počeli da gledaju kroz izborne naočari. Iako bi, da nije bilo kosovskih iskušenja, koalicioni partneri verovatno i dalje radili zajedno i odluke donosili konsenzusom, sada se ispostavilo da o svemu imaju različita mišljenja. Više se ne slažu ni oko energetskog sporazuma sa Rusima, ni oko koncesije za put Horgoš – Požega, a ni u stavu prema privatizaciji borskog kompleksa nemaju jednake pozicije. Faktički, došli smo u situaciju da u Nemanjinoj postoje dve vlade, jedna DS-a i G17 plus i druga DSS-a i Nove Srbije. I sada je jedino logično postaviti pitanje kako je to tamo, ikada, i funkcionisalo kao celina. “Da nema izbora, da je ova vlada tehnička iz nekog drugog razloga, lako bi se usaglasila oko 80 odsto odluka i normalno bi funkcionisala. Ovako, vlada je postala poprište kampanje i samim tim razlike se prave i tamo gde ih realno nema. To su, po mom sudu, uglavnom isforsirane razlike”, kaže Milan Nikolić, sociolog, direktor Centra za proučavanje alternativa. Iako se programi DS-a i DSS-a ne razlikuju toliko, istorija njihovih odnosa je više istorija optužbi i sukoba nego saradnje. Prošlog proleća trebalo je samo podeliti mesta prvog i ostalih ministara pa su se oko toga DS i DSS nadgornjavali čitava tri meseca da bi vladu formirali tek u poslednjem času, i to posle kratkog flerta DSS-a sa radikalima. Nakon tog političkog cirkusa u kome su dokazali svoju neodgovornost, DS i DSS prihvatili su se nagomilanog državnog posla i prvi meseci vlade su i periodi najveće idile u odnosima dveju stranaka. Pola u šali, ali pola i u zbilji počelo je da se govori i o ponovnom ujedinjenju dveju demokratskih stranaka. Čak su se i Dragan Đilas i Velja Ilić smeškali jedan drugom. Ali, usledila su sve veća kosovska iskušenja a nacionalno pitanje je ono zbog kojeg se DSS i izdvojio iz DS. I kao što 1992. godine Vojislav Koštunica nije verovao u iskrenu nacionalnu politiku Mićunovićevog i Đinđićevog DS-a, tako ni sada ne veruje da Tadićev DS iskreno brani Kosovo. “Nije slučajno Tadić izabrao Čanka i G17 da mu budu garanti prazne parole da Kosovo nikad neće biti priznato”, rekao je nedavno Koštunica. E sad, da li je uopšte i trebalo sastaviti vladu prošlog maja u poslednjim minutima zakonskog roka, imajući u vidu da je nekoliko dana pre toga Vojislav Koštunica poručio Tomislavu Nikoliću da je “Srbiji potreban patriota na čelu Skupštine”, što znači da predsednik DSS-a ni tada nije verovao u iskreni patriotizam DS-a. Ali, kada su se već sastavili, DS i DSS su morali i zbog građana i zbog zajedničkih protivnika iz opozicije da deluju kao jedan tim. A kako se sada taj tim nepovratno raspada, tako se i u vladi otvara put ka novim koalicionim partnerima. Pa se, tako, nekako približavaju do sada različiti stavovi Čanka i DS-a kad je reč o pitanju koncesije Horgoš – Požega, a na drugoj strani o istom pitanju odjednom ista mišljenja imaju “narodnjaci” i radikali. Stoga su, kako saznajemo, i sednice vlade pune međusobnih peckanja. Na primer: “Jedva čekam da umesto tebe tu sedi Jorgovanka Tabaković, sve će da bude lakše”, ili: “Javi se za reč, iskoristi priliku da nešto kažeš, još malo dok si u vladi, ko zna da li ćeš više ikada ući u ovu zgradu.” Kako obični građani, birači, gledaju na to neprirodno stanje da pola vlade ide drumom, druga polovina šumom? Da i dalje sede za istim stolom i primaju platu na istom mestu a da jedni o drugima pričaju sve najgore. “Šta birač može da pomisli? Ili ste neozbiljni pa sada pričate ono što ne mislite zbog izborne kampanje, ili, ako to mislite, onda ste bili neiskreni kad ste sastavljali tu vladu i kad ste sedeli u njoj godinu dana. I to onda znači da su tu radile druge vrste koalicionog lepka a ne ostvarivanje programa i interes građana”, kaže Milan Jovanović, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Međutim, specifikum ove vlade, koja se ovako slavno raspada u izbornoj kampanji, bio je i taj što je ovo bila prva postpetooktobarska vlada koja se mogla nazvati partnerskom. Jer, prvo smo imali vladu u kojoj je dominirao DS, pa vladu u kojoj je dominirao DSS, da bi sada ušli da podjednakom snagom. Istina, različitom. DS je u vladu uneo više glasova, DSS je izdigao veliki koalicioni kapacitet. Milan Nikolić kaže da su baš ti različiti elementi snage dovodili do stalnih trzavica i problema u vladi: “DS se više trudio da održi mir u toj vladi, ali ga je DSS doveo do crvene linije. A ta crvena linija bila je odnos prema EU posle proglašenja nezavisnosti Kosova.” Setićemo se, kada je u svojoj kosovskoj bici DSS krenuo u anti–NATO kampanju, DS je, istina nevoljno, prihvatio razdvajanje evropskog i atlantskog dela puta, iako možemo da naslutimo da, bar za ovaj deo sveta, nema tog razdvajanja, već samo jedan evroatlantski put. Ne govore li o tome i Rumunija, i Bugarska, sada i Hrvatska? Ali, kada je zbog Kosova DSS udario i na Evropsku uniju, to je DS-u postalo previše. I tu je nastao razlaz. Dojučerašnji šef ministrima iz DS-a i G17 plus odjednom je postao izolacionista, čovek koji će zarad borbe za teritoriju koja je već izgubljena žrtvovati sve, dok su sa druge strane ministri iz DS-a za “narodnjake” postali zapadni vazali koji bi zarad nesigurnog puta ka Evropskoj uniji žrtvovati kolevku svoje kulture i 15 odsto teritorije. Da li je, onda, to što sad gledamo – kampanja u Vladi Srbije – zapravo nusprodukt demokratije? Ili konkretno, proporcionalnog izbornog sistema sa Srbijom kao jednom izbornom jedinicom? Pošto takav sistem nužno upućuje na koalicije. “Nije to greška sistema; izborni sistem ne proizvodi razlike – on ih samo može prigušiti ili pojačavati. Proporcionalni sistem omogućava koalicije koje nekad biračima deluju nelogično i to jeste njegova mana. Ali, ne mislim da je problem u koalicijama već u velikim podelama koje nisu programskog karaktera nego potiču od liderskih sujeta. Pa sada imamo višak političkih partija a manjak razlikovanja u realnom programu. Jer, razlike između stranaka uglavnom se prave na dnevnopolitičkim a ne na suštinskim pitanjima”, objašnjava profesor Jovanović. Ali, iako se naširoko govori o ukrupnjavanju političke scene, ovoga puta ne samo da će verovatno sve stranke iz prošlogodišnjeg saziva preći cenzus, nego će se izvesno tu naći i najmanje dve nove: SPO i PUPS. I opet će nekakva buduća vlada imati prvi zadatak da zadovolji sve apetite stranaka koje ih čine. Pogledajte, na primer, ovu moguću vladu: DS, G17 plus, SDP, SPO, LSV, LDP, SDU, DHSS, SPS, PUPS, JS, SVM, DZVM, DSVM, SDA, URS. Milan Jovanović kaže da su za ovakvu situaciju krive velike stranke, pre svega DS, koje sa sobom iz često vrlo nejasnih razloga šlepuju manje partije, čime potpuno poništavaju dejstvo izbornog praga od pet odsto. Zbog toga, on predlaže uvođenje stepenovanog izbornog praga, u kome bi za koalicije važio nešto veći izborni prag. Profesor Jovanović podseća na primer Poljske u kojoj je u jednom trenutku u parlament ušlo 30 partija i u tom sazivu čak trojica mandatara su vraćali mandat za sastavljanje vlade jer nisu uspeli da sakupe skupštinsku većinu. Šta bi nam doneo drugačiji sistem? Samo podela na nekoliko izbornih jedinica smanjila bi proporcionalnost a povećala reprezentativnost, što znači da bi sigurne bile neke regionalne partije dok neke, sada sigurne, pitanje je da li bi i gde prešle cenzus. A šta ako bismo sasvim prešli na većinski sistem izbora poslanika? Da podsetimo, prvi višestranački izbori 1990. godine održani su po većinskom sistemu i tada je formirana stabilna jednostranačka vlada. Da li bismo i sada tako mogli da dobijemo stabilnu vladu? “Ako težite stabilnim, jednopartijskim vladama, onda treba težiti i većinskom izbornom sistemu. Ali, ako me pitate da li bismo u ovom trenutku to odmah dobili, moj odgovor je – ne. Opet bi bio potreban koalicioni partner. Istina, manji partner, ali partner koji bi opet imao ucenjivački kapacitet”, kaže Milan Jovanović. Ali, tako bismo možda konačno došli do političkog tržišta. Da stranka može da građaninu–biraču obeća nešto, on je izglasa i onda kontroliše ispunjenje obećanog. Za sledeće izbore ne može ponovo da nudi isto. A proporcionalni izborni sistem je izuzetno pogodan za jedan od omiljenih srpskih sportova: prebacivanje krivice na drugoga. Tako političari sada mogu da objasne da obećanje nisu ispunili zato što su morali da naprave kompromis sa koalicionim partnerom, a ono drugo nisu jer je bilo u direktnoj nadležnosti trećeg koalicionog partnera. A sada, ako opet budete glasali za njega, možda će moći da ispuni obećanje jer sada sigurno neće ići u koaliciju sa tim partnerom već ima bolje saveznike. I zato, pre svakih izbora, ponavljaju s kim ovaj put sigurno neće ući u koaliciju. Nekada je za DSS, pored Čankove LSV, apsolutno neprihvatljiva bila SDA Sulejmana Ugljanina. DS i G17 su kao neprihvatljive isticali SPS i SRS. Da bi, danas, Ugljaninovi poslanici govorili da je njihova prva opcija vlada Vojislava Koštunice, pa makar i radikali sedeli u njoj, a DS i G17 se nadali da bi možda samo sa manjinama i SPS-om mogli do većine u Skupštini, da ne uključuju Čedu i LDP u koaliciju ako već ne moraju. I tako, dok nekog sledećeg proleća, pred kraj neke sledeće vlade, jedna od vladajućih stranaka ne “iznajmi termin” u zgradi vlade u Nemanjinoj da objasni sve grehe svojih koalicionih partnera.