GRAĐANI I SELJACI - BEOGRAĐANI I (OSTALI) PROVINCIJALCI

IME: Beo PREZIME: Grad (od 878. - Bjelgrad) DATUM ROĐENJA: IV i III vek pre n. ere; naselje Tračana i Kelta MESTO ROĐENJA: Singidunum – oduvek, gde je i danas PROFESIJA: Žrtva razaranja (svih vrsta) KRATKA ISTORIJA - DUGOG TRPLJENJA Svojim položajem - „na razmeđu Istoka i Zapada”, budući Grad je (dve hiljade godina) odolevao satiranju svih mogućih evropskih (i azijskih) plemena, hordi, vojni, trupa, armija..., što sa zemlje - druma, što sa vode - reka, što iz vazduha - od vidljivih i „nevidljivih” eroplana. Zidan - rušen, građen - spaljivan, naseljen pa raseljen, osvajan i oslobađan od iste vojske po nekoliko puta, egzotično mesto putopisaca, trgovaca, avanturista..., između rušenja i paljevina, kad plamenom privlači nove osvajače i zidare, jer se na ruševinama - kažu, zidaju lepši i stariji gradovi. I, tako - Jedni su ga rušili da bi ga os­lobodili od Drugih, a Drugi bi se - kad se saberu i oporave od poraza - vraćali i spaljivali ga isterujući Prve, dok su Treći sve to posmatrali sa strane, čekajući priliku da se dočepaju Grada (kad se Prvi i Drugi u borbama potamane). Naravno, Četvrti su računali da Treći „neće dugo”, i da će se iz grada povući kad-tad bez borbe, što je radovalo Pete, znajući da su Četvrti nesposobni da opstanu u Tvrđavi duže od proleća... Srbi su (prvi put) zagospodarili Gradom za vreme kralja Dragutina, a tek sa obnovom u doba despota Stefana Lazarevića (Grad) dobija utvrđeni zamak, predgrađe i pristanište ukopano s dunavske strane. A posle smrti despota Stefana, Beograd postaje mesto „viteških borbi” Mađara, Turaka i Austrijanaca, koji su se „smenjivali” shodno vremenima i imperijalnoj moći, do dana današnjeg, kad je (Grad) ponovo na granici imperije - Evropske unije, (ne)ostvarenog sna Imperijalne Nemačke. To je to - što se tiče osvajača „sa strane”; armija „prosvećenih”, ili hordi na konjima skrivenih prašinom. Istorija Beograda ne bi bila (tako) zanimljiva da nije imala svoje „domaće osvajače”; „provincijalce” odevene u raznorazne uniforme, pod raznobojnim zastavama i sa istovetnim podsmehom - iskonskim prezirom prema svemu onome što ih je tako zaumno privlačilo da ga „oslobode” od „dekadentne gospode”. Poslednje veliko „oružano oslobođenje” Grada desilo se pod komandom austrougarskog kaplara (avanzovalog u Maršala - J. B. Tita) nakon pojave sa belim konjem. (On je bio na konju.) Taj „događaj” je jednom prilikom - u prošlom veku, ovako zapisan. OSLOBODIOCI Na kraju Drugog svetskog rata Dojahaše oslobodioci na konjima Mazgama mulama i magarcima Goneći koze ovce i marvu rogatu Repatu grlatu i sakatu Praćeni jatima vrana i buljina S krilatim miševima u perčinima Podvriskujući pevajući I pucajući Okićeni vencima luka i paprike Nakrivljenih kapa na glavama (Bez vrata) U cokulama s belim pertlama I sedam kora blata Ogrnuti kožama jarca Koji se još uvek dere (Drali su ga juče) Pogleda mutnih uprtih u tuđe kuće Upadoše preko ograda i kapija Provališe na zadnja vrata (U ratu svikli da uvek s leđa dolaze) Upadoše bez pomoz Bog Bez dobar dan Upadoše kape pobacaše Cokule cokulama poskidaše Košulje do učkura raskopčaše Pa počeše da se češu o vrata O zidove o prozore i o brave Pa počeše kao i obično Da se šale ružno nedolično Pa navališe da se dozivaju Dovikuju i po plećima udaraju Pa povadiše ljute sireve I po glavi flašu rakije Pa nagrnuše da nazdravljaju Da razmenjuju sir i flaše Da se nadmeću ko više pije Pa počeše govore da drže (Zdravicu za zdravicom da zbore do zore) Kao da su dobrodošli Kao da ih je iko zvao Kao da im se iko ikad obradovao OSVAJANJE TERAZIJA (USILJENIM MARŠOM) KANJONOM BALKANSKE ULICE Svetlosti velegrada - Beograd je stasavao u lep, zgodan, šarmantan, naočit grad - ne mnogo visok, ali širokih ramena, privlačile su (uglavnom) mlađe ljude željne uspeha u „prestonici Srbije”; ko nije uspeo u Beogradu, ili - još tačnije - koga Beograd nije priznao „ za Nekog i Nešto”, taj (jednostavno) nije postojao, nije Ga bilo, i jedino je mogao da se žali majci, ili - što se češće dešavalo, da Prestonici prezire, vređa i mrzi, sve u nadi da će ga Beograd ipak, kad–tad, pozvati, ponuditi da sedne, potapšati po ramenu i, reći: Dete moje, nevaljalo, ti, ipak, nisi tako loš, kao što mi se učinilo kad si se popeo kanjonom Balkanske ulice do „Moskve”, gde te je udario trolejbus zagledanog u najviši sprat „Albanije”. Radio si, mučio se, pendžetirao cipele svake godine od trošenja asfalta, ali, evo, na kraju, mogu ti reći: Im’o si se rašta i roditi I na svetu ovom postojati... U Beograd se stiže (obično) vozom, ili autobusom, sa jednom tašnom (ili koferom) u ruci koja je tek prestala da raste, i izgubljenim pogledom iz raščupane glave od provirivanja kroz prozor tokom putovanja iz dalekog Zavičaja... (Za vreme Slobinih kontramitinga, kad su ljudi dovoženi u Beograd iz duboke provincije, jedan premoreni čovek rekao je posle deset sati putovanja: Bože, kako je ovaj Beograd zabačen grad!) Novi, „sveži”, budući stanovnici Prestonice dolaze, uglavnom, iz krajeva gde se (još uvek) voda pije iz reke, a hrana „čuva” po dvorištima, štalama, pojatama, oborima, kokošinjcima, čardacima, ambarima... sveža - bez zamrzavanja, gde se snaga kali i meri preoranim njivama, isplaštenim poljima, pokošenim livadama, preskočenim potocima, raskrčenim šumama, prosečenim planinama... Jednom rečju, dolaze „Boce sveže krvi za transfuziju” velikog grada - Metropole. Te „Boce sveže krvi” penju se do Terazija, zveckajući od uzbuđenja i zdravlja, i stidljive najave da su stigli, i da (od danas) valja računati i na njih - sa novom pucajućom snagom i idejama koje će konačno, promeniti učmali, pospani, dežmekasti, izumirući svet „gospode” sa leptir mašnama i stomačićima ispod tesnih prsluka ukrašenih lancem sata koji (odavno) ne radi kako valja i kako bi „narodski” trebalo. Časovnici (im) kasne, idu sporo, prilagođavaju se „evropskom vremenu”: čas sat ide „napred”, čas „nazad”, pristaju da ih maltretiraju i ponižavaju, jer su i sami navijeni kako se drugima hoće, umesto da se s radom počinje kad sviće, i da se leže kad smrkne, a ne da cele noći svetle prozori. (Red bi bio da spava svako ko sutra ima nameru da radi.) Došljaci, provincijalci - „Boce sveže krvi” prazne se kap po kap, neosetno, neprimetno, zavarani komforom teško stečene garsonjere, potkrovlja, suterena - posle kuća i dvorišta u Zavičaju, i - tokom godina, polako posustaju, sve su zadihaniji, umorniji, bezvoljniji, ne primećujući da im je Grad (svojom energijom) uzeo „planinsku krv”, da su „ispražnjeni”, i da će se (uskoro) vratiti u Zavičaj, ali sad u crnim kolima, na mesto gde ih čekaju preci, vekovima. Nije On umro; samo se Boca ispraznila. I u tu „praznu Bocu”, negde, tamo, gde (još uvek) ptice bude narod, naliće se nova, „sveža krv”, i Boca će (ponovo) krenuti put Velikog Grada, da ga osvoji i da se - isprazni, kap po kap. Firmom „Krstić” i danas su stigli novi stanovnici Beograda. Na ulasku u grad, tamo negde kod Bubanj potoka, mimoišli su se sa firmom „Dugo konačište”, familije Topalović, koja je iz Grada u Zavičaj upriličila odvoženje jednog od rođaka tek pristiglog Don Kihota. (Mimoišli su se uz pozdrav vozača - Miška i Lakija, sviklih da voze pune i prazne Boce, tur - retur.) Ko je to rekao da se boji za „vitalitet Beograda”? I ko je to „posumnjao” da će (Boce) poseljačiti Grad? PRIPITOMLJAVANJE GORŠTAKA Na osnovu popisa, demografski razvoj Beograda je izgledao ovako: 1910. godine, stanovnika 89 876; 1921: 111 739; 1931: 266 849; 1948: 367 816; 1953: 443 083; 1961: 598 356... Poslednji popisi govore da je Beograd (sa okolinom) „blizu” dva miliona; tačni podaci se (verovatno) nikad neće ni ustanoviti (kao u „ono vreme”, kad je bio popisan svaki stanovnik u svakoj udžerici na periferiji Grada, jer je Vlast morala da zna gde joj ko, i zašto živi). Šta, zapravo, govori „demografski razvoj Beograda” tokom jednog veka? Prvo, najstariji Beograđani su („seljaci”) došli pre stotinak godina - uz dužno poštovanje nekoliko familija preteklih iz XIX veka. Drugo, već treća generacija građana grada Beograda, s puno prava sebe naziva - starosedeocima. I, treće: ako je Beograd 1910. godine imao 89.876 stanovnika, a danas (blizu) dva miliona, koliko li će imati 2050. godine? I da li će se Beograđani (tad) „deliti” po starosti familija, ili krajeva - kvartova? (Ko je mogao da pretpostavi da će Novi Beograd izrasti u Grad sa skoro - pola miliona stanovnika, i sa bulevarima gde su najpoznatije svetske kompanije - finansijski centar Srbije; banke, osiguravajuća društva, megašopovi, poslovni centri... , a počelo je sa barakama i gorštacima u njima, koji su zidali grad na pesku. I uprkos svim ovim podacima, jedan stariji građanin - ozbiljan Gospodin, ostao je pri svom predlogu da se kod Bubanj potoka sagradi bazen, a da se sa zapada - kod Geneksovih kula, postavi klavir. Bazen i klavir bi bili obavezna „propusnica” za sve koji dolaze u Beograd. Onaj ko ne zna da pliva, i onaj ko ne zna da odsvira bar jednu pesmicu, morao bi da se vrati u Zavičaj na „elementarno kultivisanje za život u Gradu”. Kakva je situacija (danas) - što se tiče „borbe za prevlast” u Beogradu i Srbiji; ko je mnogoljudniji, moćniji: Građani ili Seljaci? Sve ćemo (verovatno) znati do rođendana J. B. Tita. P. S. Podele će nam, verovatno, doći glave i (ovo malo) preostale zemlje. Kad bi, recimo, ova podela bila „tolerantnija” - bez mržnje, gorčine, pred­infarktnog besa, život bismo „trošili” na praktičnije, korisnije i pametnije poslove, ako nam je (već) suđeno da se svađamo, sekiramo i, do bola, ner­viramo.