Manje od očekivanog

Imajući u vidu Savinove dosadašnje uspele, delikatne interpretacije klasičnih komada, ali i to što je za tumača glavne uloge uzeo jednog od naših trenutno najboljih glumaca, čija je sposobnost za transformacije izuzetna, od nove postavke “Tartifa” u pozorištu na Cvetnom trgu očekivali smo mnogo više od onoga što smo naposletku dobili. Savin nije nastojao da Molijerovu komediju grubo aktualizuje, da je na silu prenese iz doba kad je nastala u današnje vreme. Umesto toga, on je težio, zanemarujući Molijerov makar i indirektan obračun s Crkvom, da naglasi njenu univerzalnu suštinu, da pokaže da odvajkada, pa i danas, u svetu vladaju podlost i prevara, koji truju i razaraju i porodični i društveni život. U to je znalački uključio i scenografa Miodraga Tabačkog i kostimografkinju Jelenu Stokuću, uz čiju je pomoć, između ostalog, i korenito izmenio kraj Molijerovog komada. On je radnju komedije postavio na blago iskošenu, plavičastu, trapezoidnu scenu, ispred okruglog stola, prekrivenog skupocenim brokatskim stolnjakom s kićankama, okruženog tonet bistro stolicama, što je sugeriralo da su se prikazani događaji mogli odigrati i krajem pretprošlog, i početkom prošlog veka, i posle dve stotine godine otkako ih je Molijer opisao. Sličnu funkciju su imali i kostimi s detaljima preuzetim iz odeće s konca XIX stoleća. U isto vreme, Savin je tezu o večitom trijumfu podlaca u ljudskom društvu ovaplotio u završnom prizoru predstava, koga nema kod Molijera, kad se s visine na pod pozornice spušta pano sa slikom fasade raskošne, gospodske palate, s čijeg se najvišeg prozora Tartif oholo obraća Ogonu, koji se smrzava na ulici, ogrnut siromaškim jorganom, poslednjim ostatkom svog nekadašnjeg bogatstva. Ali, uprkos rediteljevim pretenzijama, na sceni se odigravala samo priča o pometnji u porodici u koju se ušunjao jedan socijalni parazit, koja je isuviše bukvalna, nema karakteristike višeznačajne parabole, prvenstveno zato što Tartif, u tumačenju Dragana Mićanovića, nije bio jedno od velikih molijerovskih komičnih čudovišta, već je isključivo predstavljan kao sitan prevarant bez ičeg demonskog u sebi. Zbog toga, tu predstavu nisu mogli da podignu na viši nivo ni odlična gluma Anite Mančić, koja je, u ulozi Dorine, u zbivanja ubrizgavala autentičnu životnost, ni kreacija Svetlane Bojković, čija je Gospođa Parnel imala odlike koloritne, ekscentrične osobe, ni uspeo nastup Borisa Isakovića, koji je u Orgona ugrađivao i ponešto što je dolazilo iz joneskovskog pozorišta. A još manje su to mogli da učine mnogobrojni epizodni likovi, svi odreda bledunjavi i malokrvni, sasvim beznačajni. Tako je “Tartif” prenesen na pozornicu u verziji iz koje je izostavljena Molijerova gorčina, njegovo ruganje i ljudskoj prirodi i društvenim institucijama, u kojoj glumci, s izuzetkom troje već navedenih, nisu u dovoljnoj meri podsticali uobrazilju gledaoca, niti su ga preobražavali u aktivnog i produktivnog saradnika i pisca i reditelja.