Kome Evropa pomaže?

Havijer Solana, visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost sa velikim entuzijazmom radi na slanju signala Srbiji. Ti signali treba da stignu do srpskog glasačkog tela što pre, jer do izbora je ostalo nešto manje od mesec dana, a za to kratko vreme “srpskom narodu moramo da damo do znanja da nam je stalo do njega”. To bi se najbolje učinilo ako bi pre 11. maja bio potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, objasnio je visoki predstavnik. On je apelovao i na Evropski parlament i na holandski parlament, kome je izložio koji je pravi put do ostvarenja holandske želje da se Ratko Mladić nađe u Hagu: “Mnogi od nas koji žele saradnju sa haškim sudom, koji bi želeli da se Mladiću sudi, vrlo dobro znaju da se to nikada neće dogoditi ako Tomislav Nikolić pobedi na izborima”. Ove prijateljske reči nisu naišle na najtopliji prijem u Beogradu, i “antievropski nacionalisti” i “proevropske snage” ostale su malo zatečene tolikom brigom Brisela. Razloga za zabrinutost ima mnogo i ovde, a naročito kada se Zapad tako nevešto obraća srpskom glasačkom telu čiji su živci već prilično istanjeni. Ali kratka istorija savremenog srpskog višestranačkog života beleži više pokušaja zapadnih prijatelja da pomognu, objasne i osveste Srbe, koji nikako da shvate kada je za njihovo dobro potrebno “suočavanje sa prošlošću”, kada treba da se “zaboravi na prošlost i okrene budućnosti”, a kada je neophodno i jedno malo bombardovanje, da bi svima bilo lepše. Pre devet godina sa Zapada su poručivali da će “ove zime biti veoma hladno u Beogradu”, čime se želelo reći da Milošević posle bombardovanja neće još dugo ostati na vlasti. Ispostavilo se, međutim da je prošla i ta zima i proleće i leto, pre nego što je tadašnja opozicija uspela da dođe na vlast. Te snage koje su tada morale da se bore sa ogromnom državnom medijskom mašinerijom koja ih je žigosala kao izdajnike i plaćenike, morale su da objašnjavaju i zapadnim predstavnicima da izjave, poput one koju je Madlen Olbrajt dala o desetinama miliona dolara pomoći koju primaju, nisu ni od kakve koristi njima, već upravo tadašnjem režimu. Maja 2000. godine na opozicionim demonstracijama zbog gušenja nezavisnih medija, nespretni organizatori dozvolili su da se pred Skupštinom grada pročita pismo podrške Havijera Solane – bila je to prava poslastica za državne medije, a za učesnike demonstracija iritantno, koliko ono što su poručivali ti mediji, toliko i sama podrška. Ni tada, u trenutku kada se stvarala kritična masa koja će podržati opoziciju, Srbi ipak nisu mogli da povežu bombardovanje sa demokratijom. U međuvremenu nade da će nas Evropa prihvatiti onog časa kada Milošević ode sa vlasti sasvim su iščilele, jer se na kraju ispostavilo da račun, kao u svakoj kafani, mora da plati onaj ko je poslednji ostao za stolom. Pa je tako ispalo da je nova demokratska vlast morala da istrpi sve udarce koji su zasluženi pre nego što je mogla i da pomisli da će ikada biti vlast. Sada iz Brisela poručuju da Srbija ima kapacitete, institucije i kadrove, da nastavi pregovore koji treba da je dovedu do statusa kandidata za članstvo u EU, samo pre toga mora da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji ne može da potpiše zbog Haga, mada sa Hagom, slažu se svi, dobro sarađuje, ali ne sarađuje dovoljno. A ako i ne sarađuje dovoljno, mogla bi da potpiše Sporazum, ako je to neophodno za izbore. I na toj vrtešci ispada da najbrži put ka EU za Srbiju vodi kroz podele, ako bi se “proevropske snage” i “antievropski nacionalisti” još malo posvađali, još žešće razdelili, Srbija bi mogla da dobije još ko zna kakve ponude. Tu su najviše mašte pokazali Holanđani – oni bi pustili Srbiju da potpiše Sporazum, kada je već situacija tako složena, ali nikako ne bi dozvolili da se sporazum i primenjuje. Jer sporazum je jedno, a predizborna gurka nešto sasvim drugo. Tako se došlo i do obećavajućih olakšica viznog režima koje idu u paketu sa isporučivanjem Mladića. Ta kombinacija nikako nije ispala srećno. Srbi su nedavno mogli da vide i kako Ramuš Haradinaj zadovoljno napušta haški sud, čiji je autoritet već ozbiljno poljuljan svađama među bivšim predstavnicima tužilaštva, koji na konferencijama za štampu i u svojim knjigama otkrivaju “šta se zapravo događalo”, ali tek pošto su napustili tu instituciju koja je trebalo da nam svima pomogne da shvatimo “šta se zapravo događalo”. Ako će nam tu istinu reći tek neka buduća generacija istoričara, ono što se sad događa ne zahteva ni toliko vremena, ni toliko stručnosti. Poslednja akcija evropskih dobronamernika koji objašnjavaju da je moguće spojiti pretnju i nagradu, suočavanje i zaborav, u stvari je najnesrećnije sročena poruka upravo za onaj deo biračkog tela koji se najlakše odlučuje da apstinira, a koji po pravilu u stvari rešava rezultat izbora. Već prilično umorni od stalnih obećanja garniranih pretnjama, Srbi su postali dosta osetljivi na brzopotezne ustupke kakav bi trebalo da bude ponuda za Sporazum, koji će se onda realizovati ukoliko glasači budu dobri i poslušni. Tako je Brisel uspeo ono što se činilo nemogućim – da još više podeli srpsko glasačko telo, a pretendente na buduće mandate učini još agresivnijim u međusobnim optužbama. Ako Srbija zaista nije u stanju da dobro rastumači te dimne signale kojima je zasipaju, možda bi bilo najbolje da je evropski prijatelji poštede svojih dobrih namera, za koje se već zna kakav put popločavaju. Ali na srpskoj strani nije moć, a već je davno rečeno da “jaki čine ono što mogu da čine, a slabi trpe ono što moraju”.