Vrelo kestenje Ban Ki Muna

U toku svoje posete Moskvi generalni sekretar UN Ban Ki Mun odao je priznanje odlazećem ruskom predsedniku Vladimiru Putinu što je „povećao ulogu, prisustvo i profil Rusije u međunarodnoj zajednici”. Sa novim predsednikom Dmitrijem Medvedevom, koji je rekao da su UN i dalje nezamenljive u rešavanju svetskih problema, on se saglasio: „U pravu ste da nijedna zemlja, makar koliko bila moćna i sposobna, ne može sama da reši sve probleme.” A Rusiju je okvalifikovao kao jednu od najvažnijih članica UN čije „čvrsto partnerstvo” veoma ceni. Bili su to laskavi, ali uverljivi, dometi Banove „ofanzive šarma”, koji je Moskvu posetio prvi put otkako je, u januaru prošle godine, preuzeo dužnost generalnog sekretara svetske organizacije. Na mesec dana pre ovog puta u Rusiju Ban je rekao američkom predsedniku Bušu: „Ujedinjene nacije nemaju većeg prijatelja od Amerike.” Pričao je još kako je od detinjstva bio „ponesen Amerikom i njenom plemenitim idealima” i kako su mu „američki vojnici spasli zemlju od komunističke agresije”. Rusija je, dakle, „čvrst partner”, a Amerika „najveći prijatelj” Ujedinjenih nacija, u vreme kad Moskva veruje da je svetska organizacija nezamenljiva, a kad Vašington – posle agresije na Jugoslaviju 1999, oružane invazije na Irak 2003. i podrške nedavnom jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova – akumulira značajno iskustvo u zaobilaženju Saveta bezbednosti. Zbog podvojenosti velikih sila u Savetu bezbednosti oko ključnih svetskih pitanja, položaj generalnog sekretara UN je jedan od najtežih i najdelikatnijih u međunarodnoj diplomatiji. Taj položaj zahteva mnogo takta, umešnosti, strpljenja, prilagođavanja sagovorniku i okolnostima i, neminovno, spretnosti i ubedljivosti u laskanju. Od Daga Hamaršelda do Ban Ki Muna nije bilo generalnog sekretara UN koji nije morao da balansira na tankoj žici i da strpljivo traži kompromise između sukobljenih zahteva i interesa velikih sila, vodeći istovremeno računa o raspoloženju većine članstva. U celom tom periodu, dugom više od šest decenija, bila je stvarana, a potom ostala duboko ukorenjena, svest među zemljama članicama da je uloga Ujedinjenih nacija u rešavanju međunarodnih kriza nezamenljiva. Kofi Anan je bio prvi generalni sekretar UN koji se bez pogovora priklonio zahtevu najjače svetske sile da se unutrašnji problemi u jednoj suverenoj zemlji rešavaju uz pomoć oružane sile jednog regionalnog vojnog saveza, mimo mandata Saveta bezbednosti. Ban Ki Mun je nasledio to vrelo kestenje. Ali je i on u nečemu prvi: nije se, kao generalni sekretar UN, ni oglasio kad su jednoj članici, mimo Povelje UN, moćne zapadne sile otele deo teritorije u nastojanju da na njemu naprave državu pod nadzorom istog onog regionalnog vojnog saveza koji je, osam godina pre toga, izvršio agresiju na tu suverenu zemlju. I kao što Anan nije osudio agresiju NATO-a, tako ni Ban nije osudio otcepljenje i samovoljno proglašenje nezavisnosti Kosova. Tvrdio je da je priznanje novih država u nadležnosti postojećih država, a ne u nadležnosti generalnog sekretara UN. Nije, međutim, dozvolio da se, bez prethodne odluke Saveta bezbednosti, ovlašćenja UNMIK-a olako prenesu na Euleks i institucije samoproklamovane države. Smatra, kao i zapadne sile, da je Kosovo „jedinstven slučaj”, iza kojeg neće uslediti „parada” novih samoproklamovanih država, ali insistira da se Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti primenjuje kao „legalni okvir”. Dodaje da će UNMIK, suočen sa novim izazovima, „nastaviti da deluje na realan i praktičan način, u svetlu novonastalih okolnosti”. U ovoj poslednjoj rečenici leži enigma: kako će, i dokle, UNMIK istrajati na svojim ovlašćenjima – možda i posle roka od 120 dana, sa kojim se spekuliše – a da se Ban Ki Mun, koji je u Moskvi pomenuo čak „povratak Ujedinjenih nacija multipolarizmu”, ne zameri ni Americi ni Evropskoj uniji? Ako je verovati bivšem Ahtisarijevom zameniku Albrehtu Roanu, UNMIK „ne dobija nikakve instrukcije iz Wujorka o predaji ovlašćenja” misiji EU. Londonski „Tajms” je, na osnovu Ban Ki Munovih osmeha i srdačnog rukovanja u Kremlju, najavio obnovu pregovora između Beograda i Prištine uz posredovanje UN. Vest je demantovana, ali nagađanja nisu prestala. Šef slovenačke diplomatije Dimitrij Rupel je izjavio da Ban Ki Mun, posle posete Moskvi, ima „nove ideje” o tome kako da UNMIK deluje u „svetlu novonastalih okolnosti”. Želi li možda da deo svojih ovlašćenja prenese na misiju EU uz prethodnu saglasnost Beograda? Stiče se utisak da Mun nije razuverio Kremlj da je bio „prećutno saglasan” sa davanjem nezavisnosti Kosovu i da je ostao „neutralan” na strani velikih zapadnih sila. Ali je bio ubedljiv u tvrdnji da rešenja nema bez „kolektivne saglasnosti”.