Izborni računi

Glasanje za predsednika Srbije 3. februara ove godine bilo je dobra prilika da se vidi suštinsko uverenje stanovnika Srbije u to šta je za njih (za Srbiju?) najbolje. Neću reći ništa novo ako kažem da zahvaljujući mnoštvu raznih “demokratskih opcija” u poslednjih sedam godina, postaje sve jasnije da odluku o tome ne donose Srbi. Ja ću u ovom kratkom pismu pokušati sve to samo „kvantifikovati” i utvrditi precizno zakonitost koja vlada u tome. Nemam podatke za celu Srbiju, pa ću se poslužiti podacima opštine Sombor kao uzorkom /100 hiljada stanovnika, 16 naseljenih mesta). Metod kojim se u ovakvim situacijama služimo je regresiona i korelaciona analiza. Regresiona jednačina gde je X procent nesrba za Tomislava Nikolića glasi: Y = 79,185 – 0,733 * X Y = 20,815 + 0,733 * X Iz ovih jednačina zaključujemo da bi u slučaju da su u Srbiji sve Srbi, za Tomislava Nikolića glasalo 79,2 odsto glasača, a za Borisa Tadića 20,8 odsto. Dalje zaključujemo da na svakih 10 procentnih poena nesrba broj glasača za T. Nikolića opada za 7,3 odsto, a za B. Tadića raste za 7,3 odsto. „Ravnotežna tačka” je 39,8 odsto. To znači da pri cirka 40 odsto nesrba Boris Tadić prelazi u vođstvo. Iz svega zaključujemo da je za Tomislava Nikolića dobro da Srba bude što više, a za Borisa Tadića da Srba bude što manje... Mr Slavomir Dedić, Sombor