Osramoćeni i poniženi

Dvanaestog aprila 2008. u Srpskoj Atini oko podne osramoćene su mnoge njene najplemenitije vrednosti. Skoro istovremeno, oko 12.30, u najstrožem centru grada potukli su se navijači “Vojvodine” i “Partizana”. Neki su dospeli u bolnicu, a neki u apsanu. Kasnije se na utakmici okupilo oko 7.000 gledalaca (Večernje novosti), ili 8.000 (Dnevnik) ili 9.000 (Politika). Moralo ih je biti manje. Bar polovina se okupila da se bije, ne da uživa u majstorijama igre, kao što je nekad uživala u igri Toze Veselinovića, dvojice Krstića, Rajkova i još mnogih. Takvih je sve manje. Skoro istovremeno upalo je četrdesetak ljudi u Maticu srpsku da je osramoti i ponizi. Wih nije interesovao golem, i po obimu i po značaju, Matičin rad. Došli su da ruše, a da ih uopšte nije bilo briga što će osramotiti i poniziti Maticu i njene radilice. Najmanje ih je brinulo to što će se jednom urušeno teško popraviti. Da ruše – znali su. I mogli su. (Ko im je to dozvolio? Ona tišina i ne/reakcija svih prisutnih?!) Davno im je predvodnik u Dnevniku započinjao rušenje, a nastavio u komitetima. Kerberi su oduvek bili potrebni. Takvima je Matica uvek bila na meti; bila im je uvek pri ruci. A u njoj je oduvek bilo radilica, a one su bogom dane da im se zamere. Smetali su mu pomeni ustaških uništavanja fruškogorskih manastira u II svetskom ratu, smetalo mu je i uništeno i ono što je bilo predmet izučavanja; smetao im je i pomen da je posle rata sprečeno da se Patrijaršijska biblioteka vrati iz Zagreba u Sremske Karlovce. Bili su srećni i on i oni za koje je pisao da je mnogo uništeno kako oni ne bi morali da uništavaju. Onda je došlo vreme da trutovi, u novim političkim prilikama, postanu predvodnici. Organizator ataka na Maticu 12. aprila o. g. progurao se i na balkon Narodnog pozorišta. Grlio je onde i Mihiza. Starom opozicionaru Mihizu nije tad ostalo ništa drugo nego da se povuče u samoću, u mrak, da dočeka kraj, do srca ojađen i razočaran. Osnovao je političku stranku i bio je bojkotovan. U međuvremenu, grabio je visoke položaje u kulturi (sad je direktor Muzeja grada), a da ništa nije bio učinio ni za kulturu niti za ljude u njoj. Znao je da u Matici ne može, da mu nema mesta među radilicama. Otišao je na skupštinu znajući da neće imati podršku za sebe, ali je izračunao da može da ruši. To mu je bilo i te kako važno za biografiju. Matica srpska ima nekoliko hiljada članova saradnika. U njoj nema trutova, mesta imaju samo pčele radilice. Ona je morala biti osnovana. Trebalo je sprečiti da se ugasi Letopis i trebalo je objavljivati knjige. Matica to čini već više od 182 godine. U vreme ratova i buna nije ih objavljivala. Delila je sudbinu naroda. Tokom poslednjeg bombardovanja, ipak, štampala je i Letopis i knjige. Za svoju skupštinu 12. aprila objavila je na 500 (!) strana izveštaj o svom četvorogodišnjem radu. Osnivači Matice nisu bili samo austrijski Srbi. Među njima bio je i jedan Dalmatinac, a Petar Rajić, rođen u Kovačici, poreklom je iz Srbije; roditelji su mu bili izbeglice. Prvi veliki donator Matičin bio je 1826. godine knez Miloš, a te godine njeni članovi postali su i arhimandrit Gerasim Zelić, Dalmatinac, i Jevrem Obrenović. Članovi Matice bili su i knez Aleksandar Obrenović i knez Mihajlo Obrenović i vladika Petar II Petrović Wegoš. Dalje, uistinu, ne treba nabrajati. Ipak, da se zna, valja reći da je iza pokretanja Letopisa stajao upravo Pavel Jozef Šafarik. Granice nikad nisu bile valjan saveznik raskolnicima. Sima Milutinović i Laza Kostić radili su i u Crnoj Gori i u Srbiji. Dositej, Sterija, Jovan Hadžić, Đura Jakšić, Dimitrije Davidović, Dimitrije Tirol i koliko još, ostavili su značajan trag u Kneževini Srbiji. Đuro Daničić radio je i u Beogradu i u Zagrebu. U Beogradu su, od početka HH veka, radili Stanoje Stanojević, Jovan Đorđević, Stevan Sremac, Jovan Radonić, Isidora Sekulić, Veljko Petrović – kud bi odvelo ređanje! Posle rata u Beogradu su stvarali Vasko Popa, Stevan Raičković, Mihiz, Vasa Popović i – koliko još! Još tužnije jeste pozivati se na nacionalno poreklo velikih i malih stvaralaca. Otac Šandora Petefija, na primer, bio je Srbin, a mati Slovakinja. Sterija i Nušić bili su cincarskog porekla. Oskar Davičo, Ivan Ivanji i David Albahari jesu jevrejskog porekla. Danilo Kiš i Aleksandar Tišma imali su po jednog roditelja Jevrejina. Svi su oni srpski pisci! Kandidatu za predsednika Matice srpske 12. aprila o.g. zamerali su mnogi nacionalno poreklo. Na stranu što je on odredio kud pripada njegovo stvaralaštvo, on ga je ostvario u Somboru i Novom Sadu. Predvodnik rušilačke Matice zamerio mu je i godine provedene na čelu Biblioteke Matice srpske. Wega se ne tiče to što su te godine u nesrazmeri sa onim što je učinio u dve decenije. Predvodnik rušenja ne bi mogao toliko da učini i da je u njoj proveo 20h20 godina. Ono što je on mogao da učini, i što je učinio, to je da za nekoliko dana organizuje skandal i da za manje od pola sata osramoti Maticu, a da na tu sramotu niko ne reaguje. Ako već nije mogao, a nije!, da u njoj preuzme vlast, morao je da pravi nered. Morao je da organizuje rusvaj. I uspeo je u tom. Osramotio je i ponizio – radilice. Zadovoljio je svoje najniže želje. Nije mu dosta što je laureat Banatskog udruženja književnika u čijem časopisu objavljuje prvi banatski bukvar od 29 slova?! Morao bi provokator imati na umu i ovo: takvi kakav je on učinili su premnogo zla srpskom narodu. Isključili su iz njega Srbe muslimane, Srbe katolike i pounijaćene Srbe. U Dalmaciji u Žumberku, i u Beloj Krajini, pounijaćeni Srbi već su davno izbrisani iz korpusa srpskog naroda zahvaljujući upravo – sektašima! Ovom prilikom, i ovo: gospođe i gospodo iz Ćirilice, morali biste da odgovorite i šta vam je trebalo da učestvujete u skandalu u Matici koja vam je uvek otvarala vrata. Matičino pismo, zaboravljate, uvek je bilo – ćiriličko. U godini Vukove smrti Matica je i u Letopis uvela ćirilicu. U to doba Svetozar Miletić odbio je, čak, da bude predsednik Književnog odeljenja kako ne bi pružio priliku vlastima da progone Maticu. A upravo je on uticao da naša nacionalna ustanova prihvati 1864. godine ćirilicu. Biće da su razlozi za posrtanje ćirilice na drugom mestu! Predstoji izbor predsednika Matice srpske. Najlepše molimo organizatore izbora da provere kome su sve poslati pozivi za skupštinu i da se spreči učešće provokatora u našoj kući, kako ne bismo donosili pištaljke, čegrtaljke, lonce i druge bunilačke predmete. To ne doliči Matici. Naš je predlog da Matica svesrdno podrži izbor gospodina Mira Vuksanovića za predsednika, ne samo da bismo mu s duše skinuli bol i uvrede, nego, ponajviše, jer je potreban Matici. Wegov rad to jasno pokazuje. Laza Čurčić, Marija Čurčić, Đorđe Tub P.S. S ovim mišljenjem i reakcijom saglasna je i prof. dr Mirjana D. Stefanović, član novoizabranog Upravnog odbora Matice srpske, koja je, ne slažući se sa skupštinskim glasovima razjedinjavanja i unižavanja, podnela neopozivu ostavku na mesto člana Upravnog odbora MS, kuće koja je uvek negovala ideju tolerancije i tako učvršćivala svoj identitet, pokazujući, istovremeno, kako se na ovaj način brišu granice među velikim i malim kulturama. Neopozivu ostavku podnela je i na mesto glavnog urednika Leksikona pisaca Jugoslavije, koji je, uz velike otpore jedne grupe ljudi, i uz sramno mala materijalna sredstva, uspela da privodi kraju, bar peti tom (pisci pod slovima O-P). Sudbina Leksikona, baš kao i nekih od velikih projekata Matičinih, sad je uistinu u rukama opake tišine izborne skupštine od 12. aprila o.g.