A između krajnosti – strah

Građanska Srbija nije imala mnogo sreće sa vođama. Najslabija tačka civilnog društva su bili glavni promoteri. Iako je među njima bilo hrabrih, odlučnih i sposobnih, vremenom su primat preuzimali lideri kojima je građanska Srbija bila na dnu liste prioriteta oblikovanih osvetoljubivošću, samoživošću ili nobelovskim ambicijama. Nije bilo lako delovati u tom kutku srpske političke scene. Udarali su po njemu i prodavci patriotske magle i “milosrdni anđeli”. Civilno društvo je, ipak, nekako odolevalo i unutrašnjim i spoljnim neprijateljima. Ali, osam godina posle slobodnih izbora glave mu nisu došli brojni dušmani. Vođe i ideolozi pokreta, ljudi koji su se nametnuli kao zastupnici ove preko potrebne ideje, izvršili su političko samoubistvo građanske platforme. Oni su civilnost, borbu za pristojnost i poštovanje procedure, svesno zamenili jednim ružnim, i često pretećim, ultranacionalizmom. NJihova izborna retorika je danas nabijena uvredama, militantnim govorom mržnje i dehumanizacije, i predstavlja izraz nečega što bismo mogli nazvati evropskim šovinizmom. Serija događaja od proglašenja nezavisnosti Kosova nokautirala je politički centar. Podela na dve Srbije nikada nije bila ni izraženija, ni besmislenija. Na političkoj sceni vlada negrađanski diskurs koji neistomišljenika žigoše kao neprijatelja koji ne zaslužuje da mu se prizna pravo na lični stav, grešku ili integritet. Naše stranke liče na srednjovekovne crkve čiji se lideri obraćaju samo pravovernima. Svi su sigurni da su u pravu, i veruju da to znači da svi drugi nisu u pravu. Sve se češće može čuti pitanje da li će biti građanskog rata. U paralisanoj državi, sa institucijama pretvorenim u stranačke karikature, ova zabrinutost predstavlja odraz nepomirljivosti i fundamentalističkog fatalizma koji odjekuju političkim prostorom. Nije reč ovde samo o (na sreću verbalnom) sukobu srpskih Srba i evropskih Srba. Ono što zbunjuje, i što mnoge građane tera da pomišljaju na rat, jeste utisak da se među Srbima nisu formirala samo dva nacionalizma, već, na neki način, dve nacije koje žive u dva, sve autističnija i odvojenija, sveta. Nacionalizmi na kojima se zasnivaju dve Srbije su izgrađeni oko ignorisanja realnosti i dogmi, upakovanih kao vrednosti oko kojih kompromis nije moguć. Takve zajednice u ovom delu sveta imaju tendenciju da se zakrve. Otud fatamorgana rata koja se, kako se približavaju izbori, useljava u sve više zbunjenih i rezigniranih mozgova. Građani su suočeni sa dva ultranacionalistička fronta koje ujedinjuje mentalitet opsade, shvatanje da su svi zaverili protiv pravednika, vera da su oni ovde jedini borci protiv mračne sile koja ne poštuje nikakva pravila. Zato, uz dehumanizaciju drugih Srba (na sreću, manjine su ovaj put uglavnom pošteđene), slušamo o politici bez alternative, sudbonosnim odlukama, ludilu, širenju, propasti... Jedni kažu da ćemo bez Kosova nestati. Drugi tvrde da nam, ako ne uđemo u EU, sledi uključivanje u zajednicu koju je Yordž Buš nazvao “osovina zla”. Ali, države ne nestaju lako. Van granica bogate Evrope, i njenog hrvatskog prilepka, ne žive samo kandidati za članstvo u Al kaidi. Lideri, u čijim glavama caruju dve mržnjom i teorijama zavere obojene slike sveta, ne mogu drugačije gledati ni na Srbiju. Čak i stranka koja ponekad pokušava da se izdigne iznad fatalističkog blata brzo poklekne – nije lako uspraviti se pod teretom tranzicionih dragulja u džepovima. Ovdašnji evropski ultranacionalisti ne preziru samo pravu i izmišljenu srpsku tradiciju, već sve ono što ne postoji u njihovoj majušnoj, mentalnoj Evropi. Turbofolk je tu opasniji od napalma. Srpska salata je suviše zdrava, pa mora da promeni ime. “Zatucanost, teror, fašizam”, to je ono što se, po mišljenju jednog od ideologa evropomorfne inkarnacije šovinizma u Srbiji, “valja iza znamenja (srpske) nacije”. Ovaj gospodin se hvali i da je već etnički očistio salatu – zove je “šopska bez sira”. S druge starne su razni srpski šovinisti čiji su se redovi opasno uvećali prethodnih meseci. Jedni bi, umeste salate i fašista, da čiste Srbiju od “kurvi” i “izdajnika”. Drugi bi da ispred šengenskog bedema naprave svoj, još viši i besmisleniji zid. Ako nam je to neka uteha, jedinstvene okolnosti rađaju jedinstvene situacije. Nove, evropske ultranacionaliste u Srbiji možemo razumeti kao balkansku dijasporu “EU nacije”. Može se ispostaviti, kako piše sociolog Antoni Smit, da je identitet briselske unije samo “veća verzija nacionalnog identiteta” i da kao takav, slično srpskom ili francuskom, ima svete, nebeske korene. Ideja “izabranog naroda” je po Smitu temelj svih evropskih nacionalizama. Britanski stručnjak tvrdi i da se nacionalni identiteti doživljavaju kao “istovremeno i jaki i krhki”. Ovaj paradoks pomaže da se razume priroda današnje polarizacije Srbije. Pitanje njenog trajanja je pitanje protraćenog vremena, količine zaborava i broja “istorijskih” izbora koji su neophodni pre nego što se ugase dva jalova nacionalistička plamena podgrevana frustracijama i besom. Razmišljanje o ratu će se tu javljati kao refleks ljudi koje su zmije ujedale. Ali, to ne znači da nećemo ostajati bez stvari koje su nam preko potrebne. Za početak je u mišju rupu saterano civilno društvo – ono pravo, kome Srbija ne služi isključivo kao jedno od uverenja za šengensku vizu ili američku donaciju. Sve dok amnezija konačno ne sahrani današnje strasti, Srbija će biti osuđena da baulja bez političkog oslonca, vođena ćoravom i histeričnom elitom, opozicijom koja predstavlja sliku vlasti u ogledalu. Ukoliko izlaznost na majskim izborima bude velika, onda će to biti odgovor na zaglušujući zov kosovskog ili briselskog zaveta. Tu će se birati jedna od sasvim negrađanskih, ideoloških, političkih, ili geografskih iluzija.