Hibridi i zlatna koka

Ni ubacivanje republičkih izbora u ranije rezervisan termin za lokalne izbore nije moglo da izbor gradonačelnika i Skupštine grada Beograda prebaci u drugi plan. Ima važnijih stvari ali očigledno nije nimalo nevažno ko će upravljati gradom budućnosti jugoistočne Evrope i raspoređivati tri milijarde evra, koliko se procenjuje da će biti gradski prihodi u naredne četiri godine. Za tu atraktivnu funkciju prvog među Beograđanima, srpske partije su kandidovale prvog do predsednika ili one koji će to tek postati. Tu nema dileme ako pobede na izborima za gradonačelnika Beograda. Kandidati su: Aleksandar Vučić (SRS), Dragan Đilas (DS), Aleksandar Popović (DSS), Biljana Srbljanović (LDP) i Žarko Obradović (SPS). “Uvek je mesto gradonačelnika Beograda bila stvar od najvećeg prestiža. Pa i u onoj bivšoj, znatno većoj državi gradonačelnik Beograda je morao biti među deset u partijskoj hijerarhiji. A u ovakvoj državi je to mesto pogotovo magnet. Što zbog rastućeg stepena autonomije, ugleda koje to mesto nosi, a najviše zbog toga što Beograd jeste zlatna koka. Jer, sem republičkog nema većeg budžeta od beogradskog, a s tim ide i hiljade mesta na koje gradonačelnik može da postavi svoje ljude”, kaže Zoran Stojiljković, koji na Fakultetu političkih nauka predaje političku sociologiju. Da pogledamo brojeve. Planirani budžet Beograda za 2008. godinu je 58 165 981 000 dinara ili prevedeno u evropsku valutu nešto manje od 730 miliona evra. Beograd ima 17 opština, osnivač je 11 javnih komunalnih preduzeća, devet preduzeća i jedne organizacije, 36 ustanova kulture, 27 zdravstvenih ustanova, 17 predškolskih ustanova, po tri ustanove fizičke kulture i socijalne zaštite. Svaki treći zaposleni građanin Srbije živi u Beogradu, gde se ostvaruje i trećina srpskog nacionalnog dohotka, a od sto najuspešnijih preduzeća u Srbiji, po ostvarenoj dobiti, 44 tu dobit ostvaruje opet u Beogradu. Kad se sve te cifre saberu, pomnože i podele više ne izgleda tako nelogično što drugi čovek najveće partije u Srbije zarad beogradskih izbora žrtvuje republičku kampanju svoje stranke, što bi ljudi koji su vodili važna ministarstva u vladi sada rado prešli na gradski nivo i što poznata dramska spisateljica prepravlja rodni list i iz Pariza se vraća na Dorćol. I kako stvari stoje? Kako pokušavaju pridobiti birače i kako im ide? Aleksandar Vučić je nastavio tamo gde je stao 2004, kada se Beograđanima predstavljao narandžastom bojom i šarenim balonima. I ovaj put Vučić ima atraktivne, fensi spotove, i ovaj put se zavlači u svaki ćošak Beograda, a umesto priče o Kosovu i drugim velikim temama Vučić govori o vrtićima. Kako saznajemo, istraživanja pokazuju da je među neopredeljenima u Beogradu najviše žena tridesetih i četrdesetih godina i Vučićevi osmesi u spotovima u kombinaciji sa pričom o izgradnji vrtića i borbi protiv droge u školama, školski su primer pogađanja ciljne grupe. Na drugoj strani, Dragan Đilas vodi kampanju kao graditelj, čovek koji je u poslu, u materiji. On govori o izgradnji mostova, obilaznice, metroa. Slika se pored poslovnih zgrada na Novom Beogradu, obećava najnoviji Beograd, na desnoj obali Dunava. Iako, lično nije bio u gradskoj vlasti, Đilas je jedini kandidat koji može i mora da vodi kampanju “evo šta smo uradili”. To može da bude prednost ako računa na sećanje građana na stanje iz devedesetih, ali i mana kad treba da odgovori na pitanje: koji kapitalni projekat je gradska vlast uradila u proteklih osam godina. A sve to vreme DS je bio dominantna stranka u vlasti. Uz mnogo manje trzavica nego na republičkom nivou DSS je bila gotovo sve vreme deo te vlasti. Sada, kao kandidata za gradonačelnika Koštuničina stranka ističe svoju najveću nadu Aleksandra Popovića, koji je u prethodne dve vlade bio ministar nauke i zaštite životne sredine odnosno rudarstva i energetike. Popovićeva beogradska kampanja je znatno modernija nego kampanja DSS-a na republičkom nivou, ne izgleda kao poziv na protestni skup srpske emigracije u Beču, već su poruke mnogo lepše upakovane. Slogan je: “Za ceo Beograd”, kojim se kao prvi cilj ističe ravnomerni razvoj grada. Što nije loša meta, ako znamo da je, na primer, Rakovica šest puta nerazvijenija od Savskog venca. Kao bivši atletičar Aleksandar Popović mnogo govori i o sportu, ali zanimljivo ne i o onom vrhunskom, iako u gradski budžet kao slamku spasa gleda mnogo uspešnih sportskih klubova, uključujući i najuspešnijeg reprezenta Srbije u Evropi ove godine – Košarkaški klub “Partizan”. Dramska spisateljica i kandidatkinja LDP-a Biljana Srbljanović kao temu kampanje izabrala je departizaciju grada i gradskih preduzeća, a najveću oštricu usmerila je ka aktuelnoj gradskoj vlasti DS-a što je i logično budući da teško može da očekuje da otme glasače radikalima ili DSS-u. Za razliku od kandidatkinje stranke Čede Jovanovića, koja birače traži prevashodno u centralnim gradskim opštinama, kandidat SPS-a Žarko Obradović više može da se nada glasovima u prigradskim opštinama, pa u kampanji najviše vremena provodi na obodima Beograda, gde govori o potrebi ravnomernog razvoja grada i organizovanju ambulantne službe po selima beogradskog atara. Inače, Obradović se kandidovao i pre četiri godine i osvojio je 18 hiljada glasova, što je tada bilo oko 3,6 odsto. Da bi sada uveo SPS u gradsku skupštinu potrebno je malo više, pa sa Obradovićem Beograd obilazi i Milutin Mrkonjić. Istraživanja – kakvi su trenutni rejtinzi stranaka i kandidata u Beogradu – zasada se uglavnom interno rade; do trenutka zaključenja ovog broja nijedna agencija nije izašla sa procenama rezultata. Ipak, kako saznajemo iz jedne ugledne prestoničke agencije rezultati u Beogradu ne razlikuju se mnogo od rezultata u Srbiji. S tim što je LDP nešto jači, a SPS nešto slabiji nego na republičkom nivou. Naš istraživač kaže i da je izbor Aleksandra Popovića za kandidata i to što su prvi počeli kampanju dovelo do skoka DSS sa 10 koliko su imali na početku kampanje, na više od 14 procenata, da bi sada kad se zahuktavaju i kampanje drugih kandidata, rezultat DSS-a počeo da pada i sada je negde na oko 13 odsto, koliko prosečno imaju i u republici. Međutim, ono što ove izbore čini dodatno zanimljivim je to što ovaj put onaj ko osvoji najviše glasova ne mora i da postane gradonačelnik. Naime, pre manje od pola godine promenjen je dosadašnji direktan način izbora gradonačelnika u gradovima, pa će se gradonačelnik birati u Skupštini grada od strane vladajuće većine. A pri tom mu nisu smanjena ovlašćena već je napravljen čudan hibrid. Jer, u predsedničkom sistemu autoritet i velika ovlašćenja predsednika potiču od direktne podrške građana, a u parlamentarnom najviša vlast je u Skupštini odnosno vladi, koju građani biraju dok predsednik ima protokolarna ovlašćenja. A sad je na gradskom nivou napravljen sistem po kome u parlamentarnom sistemu predsednik (u ovom slučaju gradonačelnik) ima ovlašćenja kao da je biran po predsedničkom sistemu. Tako može da se desi da ako SRS i DSS formiraju vlast, dve godine bude gradonačelnik Vučić pa dve Popović. Ili stranke koje formiraju većinu mogu da izaberu za gradonačelnika bilo koga sa liste, na primer DS-u može da padne na pamet da gradonačelnik bude Edip Šerifov, a DSS-u da to bude glavom i tetovažama Nebojša Bakarec. Mislite da bi to bilo neozbiljno? Da, ali ništa manje nego što je neozbiljno menjati način izbora pet meseci pre izbora, iako su dotadašnji sistem podržali pri donošenju Ustava, i pravljenje nekakvog novog hibridnog sistema. Takođe, ovaj novi sistem pogotovo u situaciji kad se istog dana održavaju i parlamentarni izbori, idealan je za političke nagodbe. Pa je veoma realno da mesto gradonačelnika bude jedna od (jačih) karata u trgovini na nivou Srbije. Tako mogu Vučić i Đilas odnosno SRS i DS osvojiti najviše glasova, a da zbog republičke koalicije gradonačelnik bude Aleksandar Popović. Ili da LDP, ako od njegove podrške bude zavisila vladajuća evropska većina u Republici za tu podršku traži i dobije da gradonačelnica bude Biljana Srbljanović. Ili Čeda Jovanović. Iako će lista LDP zauzeti tek četvrto mesto u gradu. I da zabuna bude potpuna, nakon što je promenjen sistem neposrednog izbora gradonačelnika, stranke se ponašaju kao da je stari sistem i sve vode kampanju za gradonačelnika, kojeg građani zapravo i ne biraju odnosno čine to tek posredno. Pa će nemali broj Beograđana verovatno biti iznenađen kad tek na svom biračkom mestu shvati da ne može da glasa direktno za Dragana Đilasa već za “Listu za evropski Beograd – Boris Tadić” ili već u zavisnosti za kog se kandidata i izbornu listu opredeli. Zbog čega onda personalizovana kampanja? Zoran Stojiljković kaže da je guranje ličnosti u prvi plan specifikum lokalnih izbora. “Za nekoga ko se posebno ne razume u socijalnu, obrazovnu ili razvojnu politiku, dakle za prosečnog građanina koji je sluđen predizbornim porukama političara potrebna je neka identifikacija. U prvom nivou to je stranački dres, a u drugom sama ličnost koja se ističe kao simbol određene politike. I onda građanin bira na osnovu stranke i na osnovu toga koja mu ličnost uliva poverenje”, kaže Stojiljković. Borba ovih pet kandidata nije borba samo za fotelju gradonačelnika. Setićemo se, da je npr. na prošlim beogradskim izborima nakon brodoloma sa predsedničkim kandidatom Draganom Maršićaninom Zoran Drakulić solidnim rezultatom zaustavio trend pada rejtinga DSS-a. Tako i sada, eventualna velika odstupanja, na gore ili dole, od republičkog proseka bi se odrazila na poziciju unutar stranke Vučića i Đilasa, dok bi Popovića i treće mesto ali sa rezultatom iznad 15 odsto moglo već sada ustoličiti kao drugog čoveka DSS-a. A ko dobije premiju pa postane prvi čovek Beograda imaće sve preduslove da računa da će moći u dogledno vreme da preuzme i vođstvo svoje stranke i naše države. ALEKSANDAR VUČIĆ, KANDIDAT SRS ZA GRADONAČELNIKA BEOGRADA Beograd, jedina ambicija Zbog čega je vama interesantno baš mesto gradonačelnika Beograda? Da li smatrate da je to treća najbitnija funkcija u Srbiji? - Svakako da je to veoma bitna funkcija, ali mislim da nije toliko visoko u hijerarhiji. Ali nevezano za to, ja sebe vidim baš u toj ulozi i to pre svega zato jer mislim da tu mogu najviše da pružim, jer na ovom mestu energija, znanje, marljivost i sposobnost rešavanja problema najbolje mogu doći do izražaja. To sam mislio i pre četiri godine, a sada sam uveren u to i zato je moja ambicija vezana isključivo za Beograd. I da vam, na primer, ponude da u novoj vladi Srbije vodite ministarstvo policije ili neko drugo važno ministarstvo, vi ne biste prihvatili? - Ne bih prihvatio da budem ministar policije. Posle izbora mogu da budem samo gradonačelnik Beograda. Šta će da bude vaš najvažniji posao ako zaista postanete gradonačelnik? - Imaću tri najvažnija posla: brigu za ljude, borbu protiv korupcije i završetak mosta preko Save. Što se tiče ostalih kandidata za gradonačelnika, koga biste najradije voleli da vidite u svom timu, a s kim nikad ne biste mogli da sarađujete? - Ne bih imao ništa protiv da radim zajedno sa Aleksandrom Popovićem ili Žarkom Obradovićem, budući da ih veoma cenim i poštujem. Dok mislim da saradnja sa Biljanom Srbljanović i Draganom Đilasom nije realna. DRAGAN ĐILAS, KANDIDAT DS ZA GRADONAČELNIKA BEOGRADA Otvoreni za DSS i LDP Šta Beograd čini tako privlačnim; kada ste spremni da iz ministarske fotelje na republičkom nivou “siđete” na funkciju gradonačelnika? Da li smatrate da je gradonačelnik Beograda treća najbitnija funkcija u zemlji? - U politiku nisam ušao zbog fotelje ili funkcije, pa život ne podređujem nekim “silascima” ili “prelascima” sa funkcije. Beograd je motor Srbije, glavni pokretač pravca u kome ide naša zemlja. To je i glavni razlog zbog čega sam prihvatio predlog DS da budem kandidat za gradonačelnika. Gradonačelnik ima veliku odgovornost, ali o tom mestu ne razmišljam kao simbolu moći, već mogućnosti da nešto konkretno uradim za dobrobit svih nas. Beograd je moj izbor, odabrao sam da kao rođeni Beograđanin u njemu živim, ovde žive moja deca, moji prijatelji. To je za mene najvažnije mesto na svetu. Za razliku od republičkog nivou koalicija DS–DSS je funkcionisala u gradu bez sukoba. Kako to komentarišete? I da li ponovo vidite tu koaliciju u gradu bez obzira na raspored u Republici? - I kada Demokratska stranka nije bila na vlasti na parlamentarnom nivou, uspevali smo da sa DSS u Beogradu zajedničkim radom ostvarujemo dobre rezultate. Biće mi žao ako se DSS zbog pakta sa Šešeljom na republičkom nivou opredeli da radikalima preda Beograd. Mi smo otvoreni za saradnju sa DSS, a takođe i sa LDP koji ima kao i mi interes da Beograd bude evropski grad. Provincija je ljuta zbog neravnomernog regionalnog razvoja. Da li očekujete da će se i u budućnosti taj jaz Beograd – ostatak Srbije samo povećavati? - Kao ministar za NIP trudio sam se da gde god je moguće podržim projekte koji bi ljudima u unutrašnjosti pokazali da i njihova mesta imaju budućnosti i da nema razloga da se iseljavaju. Baš zato što tvrdim da je Beograd motor Srbije iskreno se nadam da će na izborima pobediti “Koalicija za evropsku Srbiju” i da će Srbija kao što je to u proteklih osam godina bilo u glavnom gradu, imati odgovornu evropsku vladu koja će poboljšati uslove za život u svakom delu Srbije. ALEKSANDAR POPOVIĆ, KANDIDAT DSS-a ZA GRADONAČELNIKA Beograd nije samo centar Šta Beograd čini tako privlačnim, kada ste spremni da iz ministarske fotelje na republičkom nivou “siđete” na funkciju gradonačelnika? Da li smatrate da je gradonačelnik Beograda treća najbitnija funkcija u zemlji? - Ovako postavljeno pitanje sugeriše da je zapravo reč o udobnim i relaksirajućim funkcijama za koje se borite, a to nije tako. Vođenje ministarstva, naročito energetike je sve samo ne udobna pozicija. I ne radi se ni o kakvoj “lagodnoj šetnji” kroz određene funkcije, već o velikim i važnim zadacima, kojima ste, prema mišljenju ljudi koji vas za njih kandiduju, dorasli. To predstavlja čast, ali i ogromnu odgovornost. Rangiranje tih funkcija je gotovo uvek subjektivan stav, koji nema baš mnogo veze sa odgovornim obavljanjem posla. To važi i za funkciju gradonačelnika Beograda, složenu i važnu, kakav je i sam Beograd. Za razliku od republičkog nivoa, koalicija DS–DSS je funkcionisala u gradu bez sporova. Kako to komentarišete? I da li ponovo vidite tu koaliciju u gradu bez obzira na raspored u Republici? - Koalicija je na lokalnom nivou funkcionisala solidno, ali daleko od toga da nije bilo neslaganja. Dva najveća neslaganja su oko toga kakav metro je Beogradu potreban i da li je potreban preskupi most preko Ade, su, uostalom, dospela u javnost. Nezavisno od ovih i drugih neslaganja, mislim da je od 2004. godine u mnogim aspektima učinjeno dosta u vezi s pitanjem ogromnih i iz prošlosti nasleđenih problema koji se decenijama pre toga nisu rešavali. Što se tiče budućih koalicija, DSS o njima uvek razgovara nakon što se građani izjasne na izborima. Provincija je ljuta zbog neravnomernog regionalnog razvoja. Da li očekujete da će se i u budućnosti taj jaz Beograd – ostatak Srbije samo povećavati? - Verujem da je, nakon očuvanja državnog suvereniteta, drugi najvažniji problem Srbije njena demetropolizacija, odnosno ravnomerni razvoj. I mislim da od rešavanja ova dva problema zavisi dugoročna sudbina zemlje. Kao čovek koji Srbiju voli, verujem da će se stepen njene metropolizacije vremenom smanjivati, a ja ću, ako budem izabran na mesto gradonačelnika, učiniti sve što mogu da Beograd bude što je moguće više ravnomerno razvijen, a da obdaništa, škole, sportski objekti, dobra infrastruktura budu prisutni i u centru i van njega.