Karla u kampanji

Tek što je Karla del Ponte imenovana na mesto švajcarskog ambasadora u Argentini, a Srbi pomislili da ih od nje sada deli okean dovoljno prostran da obezbedi da je više nikada ne vide, bivša tužiteljica haškog tribunala vratila se pravo u centar srpske političke scene i to upravo u trenutku kada nas od izbora deli samo nekoliko nedelja. Knjiga “osobe sa najmanje diplomatskog u sebi od svih bivših tužilaca Haškog tribunala”, kako je naziva Gardijan, servirala je ovdašnjoj javnosti još materijala za raspravu, predstavljajući detaljno svaki sastanak i svaku reč koju je u četiri oka razmenila sa srpskim političarima. Švajcarske vlasti zatražile su od svoje ambasadorke da do daljnjeg o ovoj temi ne progovara, a izjave date u knjizi “Lov: ja i ratni zločinci” okarakterisala kao “neprimerene jednom, vrlo je moguće, uskoro bivšem diplomatskom predstavniku švajcarske vlade”, ali je za Srbiju ova opomena stigla prekasno. Zapad su svakako više zabrinule informacije koje su iznete o radu suda, susretima sa međunarodnim predstavnicima i zločinima koje su vršili pripadnici UČK, koje nisu stigle u najsrećnijem trenutku po projekat nezavisnog Kosova, a manje podaci o srpskom političkom vrhu koji od 2000. godine pokušava da stane na noge i usaglasi zahteve Zapada sa potrebama svojih glasača. Veliki publicitet u zapadnim medijima dobila je priča o trgovini organima čije su žrtve bili oteti Srbi; Rusi su je, iz svojih razloga, jedva dočekali pa su već i podneli rezoluciju Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, a stvar je dodatno pogoršala oslobađajuća presuda za Ramuša Haradinaja. Srbija se, međutim, ponovo našla zaglavljena u starim razmiricama – ko se i zašto našao u Hagu, ko je i kako pregovarao sa Hagom i, najzad, ko će od haških optužnica i načina na koji je bivša tužiteljica opisala svoje susrete profitirati na izborima. Prilika da javno pročita izvode iz knjige ukazala se Vojislavu Šešelju koji je četiri godine čekao na početak suđenja na kome je rešen, kako da obori optužnicu, u čemu mu svojom nesposobnošću nesebično pomaže tužilaštvo, tako i da povrati mesto na srpskoj političkoj sceni, zbog čega izbegava da se bavi temama koje bi zahtevale zatvorene sednice, a koristi svaku mogućnost da se obrati i srpskom glasačkom telu. Čitajući delove koji se odnose na njegovo hapšenje, Šešelj se izvesno nije obraćao u prvom redu sudu (mada je napomenuo sudiji Bonomiju da ga bivša koleginica spominje) već srpskoj javnosti, interpretirajući razgovor autorke knjige sa Zoranom Đinđićem kao dokaz da je optužnica protiv njega pisana na zahtev tadašnjih vlasti. Pokojnog premijera nazvao je “mafijašem”, što se nije prvi put čulo u sudnici, tu konstrukciju iskoristio je već, spominjući, onako usput da je reč o “mafijaškom premijeru”, ali ovoga puta na dušu mu je stavio i odluke o tome protiv koga će se podizati optužnice. Bio je to pun pogodak za povratak pravo u centar predizborne kampanje i to u trenutku kada je izgledalo da ništa ne može biti gore od bitke oko Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Vladajuće stranke upale su u oštar okršaj, premijer je optužen da je direktno organizovao Šešeljev nastup u nameri da diskredituje kako pokojnog premijera tako i njegovu stranku, a DSS je pozvao zagovornike ove teze da objave volšebni sporazum sa radikalima i zaključio da iza svega stoji “NATO marinac”, tj. ministar odbrane. Karla del Ponte stavila je Zoranu Đinđiću u usta rečenicu: “Vodi ga i nemoj više da nam ga vraćaš“, koju joj je navodno pokojni premijer izgovorio krajem februara 2003. godine, nekoliko dana pre nego što će Šešelj dobrovoljno otići u Hag, u razgovoru u kome se tužiteljica raspitivala o sudbini “begunaca koje traži Tribunal”, kako je opisala temu tog razgovora. Šešelj je iz ovoga, na svoje veliko zadovoljstvo, izvukao zaključak da su se vlasti posle 2000. godine radovale hapšenjima i koristile Hag za obračun sa političkim protivnicima. Osoba od čije reči je zavisio odnos Zapada prema Srbiji, makar to bilo korišćeno i samo kao izgovor, a čiji su izveštaji godinama služili da zaustave ili dopuste približavanje EU, ovoga puta pružila je detaljan uvid u ono “što se u stvari događalo”. Tako smo saznali za susrete na aerodromima, za tajne posete Hagu, za sve razgovore u kojima su srpski lideri pokušavali da ometu njene planove ili, kako to vidi tužiteljica, da “prenose poruke filovane izrazima poput “zajednička pomoć”, “zajednički interes” i “saradnja”, što nikako nije bilo ono što je ona sama želela. Pokojni premijer, kao i tadašnji ministri Svilanović i Mihajlović stalno su je ometali molbama da uzme u obzir situaciju u Srbiji, da zbog ukupnog konteksta povuče ili makar odloži “kosovske optužnice” protiv generala policije i vojske. Dok se ona borila za pravdu, oni su govorili da je Kosovo veliki problem za zemlju i da međunarodna zajednica planovima sa južnom pokrajinom gura Srbiju u rupu iz koje je pomislila da je izašla 5. oktobra 2000. godine. Dušan Mihajlović, tadašnji ministar policije, koji nije ostavio dobar utisak na Karlu del Ponte, te mu stoga nije mnogo verovala, za NIN iznosi svoje viđenje interakcije sa nekadašnjom glavnom tužiteljkom: “Suština razgovora koji smo Svilanović i ja imali sa Karlom u Hagu u okviru tajne misije po zadatku DOS-a bila je u našoj poruci: da aktuelna vladajuća koalicija i vlada neće prihvatiti nove optužnice protiv generala vojske i policije. NJen odgovor je bio da ona radi svoj posao i da joj je on važniji od posledica koje će nastupiti u Srbiji. Karlina neverica potiče verovatno od prvog kontakta kada sam tražio da se Miloševiću sudi u zemlji iz poznatih razloga, a ona je dodatno uvećana mojim predlogom da zajedno odemo kod Mladića na neku od adresa koje nam je stalno dostavljala.” Kako tada, tako i danas, odnosi u trouglu Beograd-Brisel-Hag ostaju isti. Najmanje je važno kakve će posledice nastupiti u Srbiji posle haškog izveštaja na osnovu koga će Brisel zauzeti dalji kurs prema našoj zemlji. Ono što se sada stvarno događa možda ćemo čitati u nekoj budućoj knjizi, ali postoji nekoliko momenata za koje se može posumnjati da će uticati na srećni kraj saradnje sa Hagom. U operativnom smislu ovo književno delo upropastilo je neke od najsvežijih tragova koje su naši organi imali u potrazi za Ratkom Mladićem, targetirajući potencijalne veze ka najtraženijem beguncu. U srpskim vlastima, ma šta da su mislile o Hagu, i možda upravo među onima koji su najviše pokušavali da budu kooperativni, Karlino raskrinkavanje dodatno je otežalo i posao tužioca koji ju je nasledio. Nije izvesno da će posle ovoga bilo ko želeti kontakte sa tužilaštvom, osim ako nema želju da bude junak nekih novih haških memoara. Mala otežavajuća okolnost je samoproglašena kosovska nezavisnost, posle koje je potraga za haškim beguncima usled važnijih državnih razloga, verovatno prestala. A kad na sve to dodamo i presudu Ramušu Haradinaju... U Beogradu je ova zaprepašćujuća odluka izazvala zahteve tužilaštvu da uloži žalbu, tužilaštvo je objašnjavalo da je sve učinilo da obezbedi kako svedoke tako i dokazni materijal, te da ne snosi odgovornost što je Haradinaj izašao na slobodu. Nije međutim jasno zašto u tolikom naporu nije iskorišćen i stav B pravila 99, prema kome će sudsko veće, na puki nagoveštaj tužioca da će podneti žalbu, izdati novi nalog za hapšenje optuženog koji se odmah izvršava. Ako javnosti ovo pravilo nije poznato, sasvim sigurno i tužilaštvo i naše vlasti to znaju. Da postoji iskrena želja da se Haradinaj, bivši izbacivač iz švajcarskih diskoteka, a danas omiljeni saradnik zapadnih obaveštajnih službi, zadrži u zatvoru, ova mogućnost bila bi iskorišćena sve i ako je potpuno jasno da svedoci njegovih direktnih zločina pokazuju tendenciju da nestanu. Komandna odgovornost, koja se srpskim optuženicima stavlja na teret, u ovom slučaju je potpuno zanemarena, iako se sam javno hvalio da je imao potpunu kontrolu nad UČK u oblasti Dukađini. Ovaj argument – uticaj koji ima na bivše borce – i danas se može čuti od stranih zvaničnika kada objašnjavaju zašto je neophodno da se Haradinaj zadrži na kosovskoj političkoj sceni. Vratimo se Beogradu. Posle svih pobrojanih šamara, može li ikoga da začudi što je Toma Nikolić, konačno sasvim otvoreno, izjavio da mu nije ni na kraj pameti da uhapsi Mladića, Koštunica se ne izjašnjava, ali nije bila potrebna memoarska proza da bi se znalo šta je oduvek mislio o Hagu. Proevropske snage sada nešto tiše govore o saradnji, ispravno procenjujući da im uoči izbora ta priča baš i ne koristi, mada prilikom susreta sa evropskim zvaničnicima obećavaju Ratka Mladića, kule i gradove, samo ako oni uzmu vlast, vojsku, policiju i državnu bezbednost. A za to im je, jel’, potrebna pomoć EU, u vidu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. No za to je uslov, makar, pozitivna ocena iz Haga, što nas sve zajedno vraća u začarani krug iz koga nikako da se iščupamo. Ako nam je za neku utehu, na sudu osnovanom za zločine u bivšoj Jugoslaviji i Ruandi, Ruanda je svoje rešenje pronašla – u pomoć su pozvane plemenske poglavice i aktiviran je tradicionalni gakaka način pomirenja zavađenih, nazvan po travnatom proplanku na kome se okupljaju seoske starešine. Oko 90 odsto stanovnika Ruande podržalo je ovakav način raspleta sukoba Hutua i Tutsija, i Haški tribunal saglasio se s njihovom voljom. No, daleko je Ruanda od Srbije. KOSTA ČAVOŠKI, AKADEMIK I PROFESOR PRAVNOG FAKULTETA Kreatura pravde Haški sud je zaista jedinstven i po tome što sam propisuje i neprestano menja pravila krivičnog postupka po kojima sudi. I što je još gore, on ta pravila menja imajući na umu slučajeve koji su u toku Godinama unazad profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i dopisni član SANU Kosta Čavoški kritikuje rad Haškog tribunala, kao i (nepravedan) odnos ovog suda i međunarodne zajednice prema Srbima. Čavoški je i predsednik Komiteta za odbranu Radovana Karad`ića. No, ovde nas zanima pravnički aspekt priče o Haškom tribunalu. Profesor Čavoški za NIN je pripremio izvode iz svojih, inače veoma brojnih, radova u kojima je analizirao okolnosti pod kojima je Tribunal formiran, odredbe Statuta Tribunala i njegovo postupanje. Kako ćemo videti, i praksa Tribunala i njegovo unutrašnje ustrojstvo često su u direktnoj suprotnosti sa dostignućima zapadne demokratske civilizacije. O (SPORNOM) OSNOVU ZA UTEMELJIVANJE HAŠKOG SUDA: Takvog pravnog osnova nema niti ga u postojećem pravnom poretku Ujedinjenih nacija može biti. Prema članu 29 Povelje UN “Savet bezbednosti može da osniva pomoćne organe”, no pošto sam nije nadležan da sudi i izriče sudske presude, on ne može na svoj pomoćni organ preneti nadležnost koju sam nema. U međunarodnoj zajednici, zbog odsustva univerzalnog zakonodavnog organa, izvor sudske vlasti počiva u međunarodnim ugovorima. To je izričito priznao tadašnji generalni sekretar UN Butros Gali, rekavši još 1993. godine da bi “u normalnom toku događaja” države zaključile ugovor o osnivanju suda i prihvatile njegov statut. Savet bezbednosti je, vršeći svoju nepostojeću zakonodavnu nadležnost, time što je za zločine počinjene na teritoriji bivše SFRJ uspostavio prvenstvenu nadležnost Međunarodnog suda, suspendovao primenu Ženevskih konvencija koje nadležnost za suđenje poveravaju nacionalnim sudovima. Kad je jednom uzurpirao pravo da donosi zakone, SB se odvažio na još jedan korak: svoju nepostojeću zakonodavnu nadležnost preneo je na svoju kreaturu, na ovaj sud u Hagu. Sud je, ukratko, ovlašćen da u materiji krivičnog procesnog prava sam sebi bude zakonodavac, što se nije dogodilo u istoriji ijedne civilizovane zemlje, jer bi to značilo pogubno narušavanje načela podele vlasti između zakonodavca i sudstva koja je, po Monteskjeu, bitno jemstvo slobode. Pri tom, Haški sud je zaista jedinstven i po tome što sam propisuje i neprestano menja pravila krivičnog postupka po kojima sudi. I što je još gore, on ta pravila menja imajući na umu slučajeve koji su u toku. O ODNOSU SUDA I TUŽILAŠTVA: Da paradoks bude veći, sud je učinio korak dalje: ne samo da je sam sebi bio zakonodavac, nego je deo svoje zakonodavne nadležnosti preneo na tužioca kako bi i on sam sebi propisivao pravila po kojima će postupati. U dobro uređenom pravnom sistemu tužilac je samo jedna od dveju ravnopravnih strana u sporu pred sudom, koji kao treći, nezavisan i nepristrasan činilac, rešava spor i donosi presudu. SB i Međunarodni sud odbacili su ovakvu zamisao krivičnog spora i tužiocu pridali privilegovan status. Da bolje znaju istoriju Osmanskog carstva, brzo bi se dosetili da je takav položaj imao i turski kadija. Zato u našem narodu i postoji izreka: “Kadija te tuži, kadija ti sudi.” Članom 11 Statuta Međunarodnog suda, naime, izričito je utvrđeno da je tužilac organ ovog suda, čime je učinjena neoprostiva greška i Tužilaštvo u isto vreme učinjeno i delom suda i strankom pred tim sudom. Tako, recimo, tužilac, kao stranka u sporu, može predlagati izmenu Pravila, dok optuženi i njegov branilac to ne mogu. Ili, tužilac može, po odobrenju sudskog veća, da uskrati odbrani pravo uvida u knjige, dokumente, fotografije i materijalne predmete u njegovom posedu ako bi se to protivilo javnom interesu ili bi narušavalo interese bezbednosti bilo koje države. Ako se bolje razmisli, posredi su dokazi koje je pre svega pribavila američka obaveštajna služba, te ih u potpunoj tajnosti treba držati da bi se prikrio njihov izvor, a naročito način na koji su prikupljeni. To su neovlašćeno prisluškivanje i snimanje, ali i obaveštenja od strane agenata tajnih službi koji se kriju pod maskom humanitarnih radnika ili službenika UN, Crvenog krsta i drugih vladinih i nevladinih organizacija. Nije ništa neobično što američka, engleska ili ruska obaveštajna služba, na način koji nije pravno ispravan, prikupljaju raznovrsna obaveštenja. Nevolja je u tome što su tužilac i Haški sud skloni ne samo da koriste nezakonito pribavljena obaveštenja, već i da prikriju izvor obaveštenja na kojima sama optužnica, predloženi dokazi i potonja presuda počivaju. Da kojim slučajem u SAD tužilac samo pokuša da na sudu upotrebi neovlašćeno snimljene telefonske razgovore, sud bi smesta odbio takve “dokaze”. Za razliku od ove civilizovane sudske prakse, pred sudom u Hagu sve je dozvoljeno. SVEDOČENJE NA SOPSTVENU ŠTETU: Za dobre poznavaoce ustavnog i krivičnog prava veliko iznenađenje predstavlja i pravilo koje dopušta prisiljavanje svedoka da optuži samog sebe. Savremeno krivično pravo takvo prisiljavanje izričito zabranjuje; dugo vremena veliki uzor ovog važnog jemstva predstavljao je Peti amandman na Ustav SAD. Tvorci Pravila Haškog suda nisu se držali ovog velikog uzora nego su dopustili prisiljavanje svedoka na samooptuživanje iako se iznuđeni dokaz neće upotrebiti protiv njega samog. Zašto? Pretpostavimo da Haškom sudu pođe za rukom da dva izvršioca istog ratnog zločina dovedu u zatvor, a da oni u tom trenutku ne znaju za sudbinu onog drugog. Tada se prvi saučesnik može prisiliti da svedoči protiv onog drugog, uz čvrsto uveravanje da se to svedočenje neće upotrebiti protiv njega samog. I obrnuto. I tako tužilac pribavlja čvrste dokaze protiv obojice, a da formalno nije bilo samooptuživanja. U ovoj stvari tvorci pravila su zaista bili lukavi, ma koliko ovo njihovo snalaženje bilo protivno temeljnom načelu savremenog krivičnog prava da se samooptuživanje ne sme iznuđivati. (NE)JEDNAKOST OPTUŽENIH: Član 21, stav 1 Statuta kaže: “Sva lica pred Međunarodnim sudom biće jednaka.” Ova vrsta jednakosti, pored ostalog, podrazumeva da sva pritvorena lica u Hagu imaju potpuno iste uslove boravka u zatvoru, i da se u tom pogledu ne prave nikakve razlike. Ipak, u Pravila je uneta i odredba koja dopušta pravljenje bitnih razlika u uslovima pritvora optuženog. Tako prema pravilu 64, predsednik suda može, na zahtev stranke, tražiti izmenu uslova pritvora optuženog. Pa je, na primer, hrvatski general Tihomir Blaškić, preko svojih moćnih zaštitnika “uredio” s predsednikom suda da, kao optuženi, u Hagu ne boravi u zatvoru, nego u iznajmljenoj luksuznoj vili sa čuvarima koje će plaćati njegovi “prijatelji”. O DUŽINI PRITVORA: Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima izričito je utvrđeno da će se svakome ko je uhapšen ili zatvoren zbog krivičnog dela “suditi u razumnom roku”, a da “stavljanje u pritvor lica koja očekuju da im se sudi ne sme da bude opšte pravilo”. Istovetne su preporuke i Komiteta za ljudska prava, nadzornog organa ustanovljenog ovim paktom. U praksi Haškog tribunala pritvor je pravilo, a odbrana sa slobode izuzetak; a uz to se pritvor produžava unedogled. Primera radi, u slučaju Meklorens protiv Jamajke Komitet je zaključio da 16 meseci dug pritvor okrivljenog za ubistvo za koje je predviđena smrtna kazna, predstavlja kršenje prava da mu se sudi u razumnom roku. U Urugvaju je okrivljeni proveo u pritvoru između četiri i šest meseci, a suđenje pred vojnim sudom počelo je posle pet do osam meseci. Komitet za ljudska prava zaključio je da je prekršen član 9 stav 3 pakta “zato što okrivljeni nije izveden pred sudiju u najkraćem mogućem roku i zato što mu nije suđeno u razumnom vremenskom roku”. Kada je posredi pritvor, Haški sud na još jedan način krši međunarodno pravo. Reč je o postojanom odbijanju Haškog suda da nadoknadi materijalnu i moralnu štetu zbog nezakonitog pritvora ili oslobađajuće presude. O SUĐENJU VOJISLAVU ŠEŠELJU: Šešeljeva navodna krivica plod je providne i krhke konstrukcije. Posredi je tzv. formularna optužnica kojom se može optužiti bar 10.000 naših sunarodnika. Jedino činjenje koje se Šešelju stavlja na teret jeste regrutovanje dobrovoljaca i njihovo upućivanje na front, gde su boravili u sastavu regularnih vojnih jedinica pod komandom profesionalnih starešina. A potom je poneki od tih dobrovoljaca izvršio poneki od navodnih zločina koji se Šešelju, očigledno shodno načelu objektivne odgovornosti, stavljaju na teret. Ukoliko bi se tako prevaljivala krivična odgovornost, haški tužilac bi, pored ostalih, trebalo da optuži i sve službenike u opštinskim vojnim odsecima koji su regrute i druge vojne obveznike upućivali u regularne vojne jedinice. Pa šta preostaje od Šešeljevog navodnog zločina? Samo delikt mišljenja, tj. njegovi “zapaljivi govori”, odnosno “jezik mržnje”, kako bi to rekli dobro plaćeni zvaničnici američkih i nemačkih (ne)vladinih organizacija u našoj zemlji.