Glad, politička pretnja

Slika gladnih narodnih masa koje u očajanju izlaze na ulice kako bi srušile utvrđeni režim izgleda krajnje neobično otkako je kapitalizam ubedljivo trijumfovao u hladnom ratu. Od tog vremena, spektakl revolucionarnog nasilja izazvanog glađu može se naći samo u mjuziklima na Brodveju, a ne u stvarnom političkom svetu. Međutim, prošlomesečni novinski naslovi govore da veliki rast cena prehrambenih proizvoda ugrožava stabilnost sve većeg broja vlada širom sveta. Ironija je u tome što je upravo uspeh kapitalizma u regionima koji se transformišu, a koji su nekada bili sputani različitim oblicima socijalizma, možda pomogao nastupanju te nove krize. Haiti je u plamenu pošto su se nemiri zbog poskupljenja namirnica pretvorili u nasilan izazov upućen ranjivoj vladi; autoritarni režim Egipta se suočava sa sve većom političkom pretnjom zbog nesposobnosti da obezbedi stabilno snabdevanje uveliko subvencionisanim hlebom za svoje siromašne građane; Obala Slonovače, Kamerun, Mozambik, Uzbekistan, Jemen i Indonezija su među zemljama koje su nedavno doživele nasilne nemire ili demonstracije zbog hrane. Predsednik Svetske banke Robert Zelik je prošle nedelje rekao da su cene prehrambenih proizvoda u svetu porasle 80 odsto tokom protekle tri godine i upozorio da se barem 33 zemlje zbog toga suočavaju sa socijalnim nemirima. Sociološki aspekt nemira zbog hrane je prilično jednostavan. Građani koji obično čine siromašnu većinu mogu da pristanu na potčinjenost omraženim korumpiranim i represivnim režimima kad su zaokupljeni svakodnevnim naporima da obezbede hranu za svoju decu i sebe same. Međutim, u situaciji kad svojoj gladnoj deci ne mogu da obezbede hranu, građani koji su obično pasivni mogu se vrlo brzo pretvoriti u agresivne ljude koji nemaju šta da izgube. To je pogotovo tačno kad uzrok gladi nije nedostatak hrane, već nemogućnost da se priušti kupovina raspoloživih namirnica. Upravo to možemo da vidimo u sadašnjem talasu globalnog poskupljenja namirnica. Kao što je DŽozet Širan, izvršni direktor Svetskog programa za hranu Ujedinjenih nacija, rekla prošlog meseca, “hrana je na policama, ali ljudi ne mogu da je kupe”. Kad između gladnog naroda i skladišta punog pirinča i pasulja stoji samo par katanaca i jedan policajac (koji je možda komšija onih koji pokušavaju da prođu pored njega i čija porodica možda takođe gladuje), nevidljiva barikada zakona o privatnoj svojini se lako može zanemariti. Dakle, pošto cene najosnovnijih prehrambenih proizvoda dostižu tako visok nivo da čak ni globalne agencije za pružanje pomoći – čija je funkcija da u vanrednim okolnostima obezbede hranu onima kojima je preko potrebna – ne mogu, iz finansijskih razloga, da ispune svoje trenutne obaveze u pogledu sve veće armije gladnih, nestabilni režimi širom sveta imaju mnogo razloga za nervozu. Glad je u prošlosti predstavljala podsticaj za revolucije i građanske ratove, ali nije dovoljan uslov za takvo nasilje. Da bi se masovni izliv besa izazvanog glađu pretočio u istinsko suprotstavljanje utvrđenom poretku, neophodno je organizovano političko vođstvo spremno da usmeri taj bes protiv države. S obzirom na to, možda nije toliko iznenađujuće što je Haiti jedno od glavnih žarišta novog talasa političkih kriza izazvanih glađu; tamošnji bes se ulio u već postojeće vode političkog nezadovoljstva. Stoga veći razlog za zabrinutost možda postoji kad je reč o Egiptu, gde kriza zbog hleba dolazi povrh sve većeg osporavanja legitimnosti režima od strane niza opozicionih grupacija. Sociološke teorije Karla Marksa su davno odbačene, čak i od revolucionara. Međutim, Marks je upozorio da u kapitalizmu postoji tendencija proizvodnje sopstvenih kriza. Zaista, širenje kapitalizma, njegova ubrzana industrijalizacija i stvaranje bogatstva su možda doprineli krizama zbog poskupljenja hrane – putem uveliko ubrzanog nadmetanja za oskudne resurse. Brza industrijalizacija Kine i Indije tokom protekle dve decenije, i iz toga proistekli rast nove srednje klase koja se brzo približava veličini američke, doveli su potražnju nafte do granica globalnog kapaciteta za snabdevanje. To je cenu nafte povećalo do nivoa koji su pet puta veći nego sredinom devedesetih, čime je takođe pojačan pritisak na cene namirnica – putem povećavanja poljoprivrednih troškova i podsticanja zamene, na oskudnom poljoprivrednom zemljištu, između useva od kojih se dobija biološko gorivo i useva koji služe za ishranu. Dodajte tome klimatske katastrofe poput suše u Australiji i nedavne loše žetve pirinča i dobićete toliko brzo povećanje cena prehrambenih proizvoda da čak i agencija UN koja treba da obezbedi hranu za ljude koji gladuju upozorava da joj nedostaju finansijska sredstva pomoću kojih bi ispunila svoj zadatak. Razlog zbog kojeg zvaničnici poput Zelika upozoravaju na opasnost je možda to što kriza zbog hrane i njeni prateći politički rizici verovatno neće moći da se reše ili obuzdaju liberalnim delovanjem tržišnih sila kapitalizma. Intervenisanje države u ime siromašnih – uveliko izvan mode tokom žestokih za globalizaciju devedesetih godina i tokom ove decenije – moglo bi se vratiti na scenu. Time