Bećarska ekonomija

Na savetovanju Naučnog društva ekonomista 2003. osvrnuo sam se na konstataciju tadašnjeg guvernera, Kori Udovički, da je (pred tadašnje prevremene parlamentarne izbore) teško objasniti nezadovoljstvo građana nivoom standarda, i da su očekivanja građana nerealna, jer je potrošnja u Srbiji veća od bruto domaćeg proizvoda (BDP). Narod je svestan da se i ne živi tako loše kada vidi da u zemlji sve “stoji”, rekao sam. Nezadovoljstvo je izazvano, pre svega, što narod vidi da se vlast ponaša kao seoski bećar koji ništa ozbiljno ne radi i živi od toga što rasprodaje očevinu i zadužuje se kod komšija i jasno mu je čemu to vodi. Danas, neposredno pred predstojeće majske (2008) izbore situacija je slična, samo što je pre četiri godine potrošnja bila za 5 odsto, a danas za 35 odsto veća od BDP! Ekonomske reforme u Srbiji, od 2000. do danas, realizovali su skoro isti ljudi (Đelić, Vlahović, Labus, Dinkić, Jelašić...) koji su u početku bili “nezavisni ekonomski eksperti”, a kasnije istaknuti članovi Demokratske stranke i stranke G 17 plus. Ove dve stranke na predstojeće izbore izlaze kao koalicija. Logično bi bilo očekivati da “nezavisni ekonomski eksperti” na izbore izlaze sa podnošenjem računa šta su učinili u modernizaciji Srbije, za sedam godina koliko su na vlasti, te da im građani na bazi postignutih rezultata ponovo ukažu poverenje. Umesto toga oni glasove pokušavaju da zadobiju stvaranjem straha, katastrofom koja je neminovna ako oni izgube vlast. Odabrani program ekonomskih reformi u Srbiji, po dolasku na vlast naših “nezavisnih ekonomskih eksperata” – reformatora, bio je zasnovan na tzv. “Vašingtonskom konsenzusu”, mada su tada bila dobro poznata negativna iskustva zemalja koje su ga primenjivale 90-ih. Radilo se naime o neoliberalnom programu radikalnih ekonomskih reformi (razrađenom od strane MMF-a, Svetske banke i administracije SAD – Ministarstva finansija i USAID-a) čiji su osnovni elementi: stabilizacija, liberalizacija i privatizacija, a koji u suštini predstavlja kodifikovan program ekonomskog neokolonijalizma. Stabilizaciju su, uglavnom, sveli na politiku precenjenog kursa dinara koja “poskupljuje” domaću robu na inostranom tržištu i destimuliše izvoz, a podstiče uvoz. U takvoj situaciji skoro da bilo kakav izvoz postaje nerentabilan, što dovodi do rasta spoljnotrgovinskog deficita (koji je samo u 2007. godini iznosio skoro 10 milijardi dolara i bio veći od ukupnog izvoza) i “gušenja” domaće proizvodnje. Radikalnom liberalizacijom DOS-a vlast je doprinela dodatnom “gušenju” domaće proizvodnje (industrijska proizvodnja u 2007. godini je za 4 odsto manja nego u 1998. – vreme ekonomskih sankcija) pošto je prosečna uvozna carinska stopa svedena na jednocifrenu, a ukinuta su i vancarinska ograničenja. To je dovelo do “gušenja” proizvodnje i obaranja vrednosti naših preduzeća koja, u uslovima masovne privatizacije, prelaze u ruke novih vlasnika po izuzetno niskim cenama, pa su, jednim delom, u pravu i oni koji govore o rasprodaji državne imovine. Pored toga, ostvareni prihodi se, uglavnom, ne koriste za privredni razvoj nego za tekuću budžetsku potrošnju. Ekonomska situacija u Srbiji danas, na prvi – površan – pogled, ne izgleda tako loša. Naši reformatori naročito vole da se pohvale kako Srbija beleži visok rast BDP, te da su realna primanja zaposlenih znatno povećana. Rast BDP, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, kretao se u periodu 2001-2007. od 2,5 do 8,4 odsto godišnje što je na nivou proseka zemalja u tranziciji. Ovakav rast BDP više je nego skroman ako se ima u vidu činjenica da je Srbija krenula sa izuzetno niske statističke osnove, jer se njen BDP u 90-im godinama više nego prepolovio, te da je u poslednjih sedam godina zabeležila priliv od oko 50 milijarde dolara samo po osnovu, privatizacionih prihoda, novih zaduživanja u inostranstvu i tekućih transfera. Spoljni dug, koji je krajem 2000. godine iznosio manje od 11 milijardi dolara (i pored otpisa 4,7 milijardi dolara duga) značajno je povećan i danas je oko 27 milijardi dolara. I sama struktura rasta BDP-a za prva tri kvartala 2007, pokazuje da su u rastu od 7,2 odsto sa čak 80 odsto učestvovali sektori trgovine, saobraćaja i finansijskog posredovanja. Cinik bi rekao: mada je domaća proizvodnja dobrim delom “ugušena”, BDP raste jer velike količine uvoznih roba treba dovesti (rast saobraćaja), prodati (rast trgovine), a stanovništvu masovno odobravati kredite da bi se uvozna roba mogla kupovati (rast finansijskog sektora). U svim godinama od 2001. potrošnja je u Srbiji veća od BDP (jednostavno rečeno više trošimo nego što stvaramo). Prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku broj zaposlenih je danas manji nego pre sedam godina. U međuvremenu je došlo i do sve većeg jaza između malog procenta bogatih i sve većeg procenta siromašnih građana u Srbiji. Takva situacija može da se nastavi i sledećih nekoliko godina (preostaje još prodaja Telekoma, EPS-a, NIS-a, Galenike, JAT-a, Aerodroma, osiguravajućih kuća, vojne imovine ...), a onda dolazi kraj lagodnom bećarskom životu. Sada se biračima daje lažna nada da se takav život može nastaviti dobrom ženidbom (ulaskom u EU). Naši reformatori ne shvataju da se razvoj ne može podstaći većom potrošnjom, pogotovo ne potrošnjom roba iz uvoza. Iskustvo uspešnih zemalja pokazuje da su radili suprotno – podsticale su štednju. Jedan od važnijih elemenata uspešnog razvoja Japana (posle Drugog svetskog rata) i zemalja jugoistočne Azije (poslednjih decenija) jeste strategija koja se oslanjala na marljivost građana, malu ličnu i zajedničku potrošnju i visoku stopu štednje. Rast se pospešivao zaštitom domaćih proizvođača, dobrim obrazovnim sistemom i postizanjem konsenzusa kroz prepoznavanje kolektivnog interesa. Sličnim modelom Kina poslednje dve decenije 85 odsto investicija finansira iz domaće štednje (15 odsto otpada na strane investicije) i konstantno beleži dvocifrene godišnje stope rasta. Mi smo ekonomskom politikom koja se vodi u Srbiji pojeli svoju budućnost, i te greške će osećati i buduće generacije. Čini mi se da to danas malo koga brine od vladajuće ekonomske i političke elite. Naprotiv. Kao prvi na izbornoj listi “Za evropsku Srbiju” prof. dr Dragoljub Mićunović kaže da “nikakav zavet predaka, nikakva obaveza za potomstvo ne mogu da opravdaju to što će čovek protraćiti svoj život onako kako traže preci ili onako kako on misli da će tražiti potomci. Mi nemamo pravo ni zbog čega, ponavljam, ni zbog čega, da ljudima ugrožavamo normalan, siguran, bolji život.” (Autor je profesor na Poslovnoj školi u Beogradu; poslednja objavljena knjiga je “Washington consensus – kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma”)