I skupi i popunjeni

Prosečna penzija od 17.000 dinara dovoljna je za smeštaj samo u nekoliko od 38 domova i to isključivo u slučaju da lice kome je potreban smeštaj spada u kategoriju takozvanih nezavisnih korisnika, onih kojima je potreban minimum nege. Postoje još i poluzavisni i zavisni korisnici čija cena boravka, s obzirom na pogoršano zdravstveno stanje, dostiže i do dvadeset osam hiljada dinara. Branislav Pavlović, potpredsednik Udruženja penzionera, kaže da su uslovi u domovima bolji nego što su bili, ali da su cene u skladu sa državnom politikom povećanja penzija sračunate upravo tako da “penzioneru ne ostane ništa, ni za čarape”. “Posle svakog povećanja penzija poskupljuje i smeštaj u domovima, tako da penzioneri koji su tamo smešteni nisu u stanju da za sebe uštede ni dinar. U najjeftinijim domovima, međutim, situacija je i dalje takva da penzioneri nemaju komfor, jer ne postoje jednokrevetne ni dvokrevetne sobe”, kaže Pavlović. Cene usluge smeštaja u državnim domovima utvrđene su u skladu sa metodologijom koju je propisala država, a u domovima visokog standarda odluku o visini cene donose organi upravljanja doma na osnovu odobrenja Ministarstva rada i socijalne politike. Ove ustanove namenjene su svim starim licima preko 60, odnosno 65 godina starosti za koje centri za socijalni rad utvrde da im pripada pravo na smeštaj u ustanovu socijalne zaštite prema Zakonu o socijalnoj zaštiti. Na domove se, međutim, čeka i po godinu dana, jer je prosečna popunjenost domova 95 odsto. Uvodeći pomoć trećeg lica u kući, država je donekle rešila problem tako što je izvesnim kategorijama građana omogućila neophodnu negu i kod kuće, te smanjila broj zainteresovanih za smeštaj u domovima. Ali, prema Pavlovićevim rečima, i dalje ostaje da je prosečna penzija manja od potrošačke korpe penzionera. “U toj situaciji mnogi ne mogu da se izdržavaju. Istina, postoji mogućnost socijalnog dodatka za starije od 65 godina koji su u toj situaciji, ali se, opet, za taj dodatak izdvaja 0,4 odsto od ukupnog fonda za penzionere. Rešenje najvećeg broja penzionerskih problema bilo bi u donošenju zakona o starim licima, a ne da se sva pitanja uređuju uredbama i pravilnicima.” Među državnim domovima je 25 gerontoloških centara, sedam domova za stare i penzionere i šest domskih odeljenja pri centrima za socijalni rad. U najvećoj ustanovi za stare u Srbiji, Domu “Bežanijska kosa”, čijih 600 korisnika osim lekarske pomoći, nege stručnog osoblja i drugih uobičajenih usluga imaju na raspolaganju i poštu, bioskop, prodavnicu, bilijar klub i biblioteku, mesečna cena smeštaja za pokretne korisnike iznosi 21.731 dinar, za polupokretne 21.985 dinara, a za nepokretne osobe 27.801 dinar. Zajedno sa Domom u novosadskom Novom naselju, “Bežanijska kosa” je najskuplji dom u Srbiji. Razlika u cenama smeštaja, osim od pokretnosti štićenika, zavisi i od uslova poslovanja ustanove: vrste grejanja, komunalnih troškova, troškova prevoza zaposlenih radnika, kao i od eventualnog visokog standarda usluge (jednokrevetne sobe, garsonjere, apartmani). Kroz cenu se podmiruju troškovi plata određenog broja zaposlenih, prevoza zaposlenih na posao, zatim troškovi ishrane korisnika, higijene, grejanja, električne energije i drugo. Korisnik je dužan da u ceni smeštaja učestvuje svim svojim prihodima i imovinom. Ukoliko to nije dovoljno, kao obveznici izdržavanja, u troškovima učestvuju i srodnici. Ako i to nije dovoljno, onda se troškovi smeštaja plaćaju iz budžeta Republike delimično ili u potpunosti. Učešće budžeta Republike, na nivou svih 38 domova, u troškovima smeštaja starih i penzionera je oko 30 odsto. Dotiranje države za svaki dom pojedinačno zavisi od toga da li su u ustanovi smešteni pretežno penzioneri ili i drugi građani, oni koji, recimo, nemaju dovoljno sredstava za preživljavanje. Mića Lišanin, načelnik Odeljenja za strategiju i razvoj sistema socijalne zaštite u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku, kaže da obuhvat zaštite starih lica u Srbiji, kada je reč o smeštaju, iznosi oko 0,7 odsto. “U Sloveniji koja ima 2,5 miliona stanovnika smešteno je 3,6 odsto starih. Prema mojim informacijama, u Sloveniji je u ogromnoj ekspanziji rast broja domova i samim tim i kapaciteta u domovima za stara lica. Sa problemima starosti Srbija će se ozbiljno suočiti u vremenu koje je pred nama i to će postati ne samo socijalni već i zdravstveni, kulturni i svaki drugi problem. Kod zaštite starih vrlo mali je procenat pomoći kroz dnevne boravke i pomoć u kući. Te vrste usluga su dostupne uglavnom u nekoliko većih gradova i za to su nadležne lokalne samouprave. Strategija razvoja socijalne zaštite govori o dostupnosti usluga, o uslugama koje će biti bliže korisniku i njegovom mestu boravka, o raznovrsnosti usluga, ali to je dugotrajan proces koji zavisi uglavnom od ekonomskih mogućnosti kako centralnog, tako i lokalnih nivoa. Zavisi, naravno, i od mogućnosti da korisnici plaćaju te usluge ili da u njima participiraju. To je problem siromaštva u Srbiji, a on se ogleda i kroz manje mogućnosti. I države i samih građana”, kaže Lišanin. Uprkos siromaštvu, i kod nas je sve unosniji posao otvaranje privatnih domova. U protekloj godini bilo ih je pedesetak, a samo je jedanaest registrovano i odobreno u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku. Cena smeštaja u “divljim” i registrovanim domovima kreće se od pet stotina do hiljadu evra. Wihovi najčešći korisnici su, sukladno ceni, povratnici iz inostranstva. Samo u proteklih dvadesetak dana u Beogradu je inspekcija Ministarstva zatvorila sedam neregistrovanih, ali popunjenih domova. Svi koji se u tom trenutku nađu u domu koji nema dozvolu, smeštaju se po drugim domovima ili se vraćaju srodnicima. Ali, kako penzioner prilikom smeštanja u privatni dom i kad već ima priliku da plati toliku cenu, može biti siguran da ubrzo neće ostati bez smeštaja? “To je ugovor između doma i korisnika, a korisnik preuzima rizik na sebe i može biti siguran samo ako se informiše o tom domu kod Ministarstva”, objašnjava Suzana Paunović, načelnica Odseka za inspekcijski nadzor u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku. “Nije nam cilj da zatvaramo domove. Kada je već pokrenut postupak za dobijanje registracije, ostavljamo im neko vreme da to reše, ali su uglavnom u pitanju prostorni problemi, prekomeran broj osoba na malom prostoru. Takvi domovi otvaraju se i u privatnim kućama, u konkretnom slučaju u Mirijevu i Rakovici. Oni uspevaju da rade i do dve godine. I premda u njima rade zdravstveni radnici, uglavnom im nedostaje socijalna zaštita.” Protiv takvih domova i njihovih vlasnika inspekcija pokreće postupak kod Trgovinskog suda za privredne registre, a ponekad i krivični postupak, kada se desi smrtni slučaj zbog nebrige. Vlasnici privatnih domova uspevaju da izbegnu registraciju i strogu proceduru (ista kao i za državne), zapošljavanje stručnih lica, te obezbeđivanje opreme i drugih uslova za otvaranje doma za stara lica, tako što u svojim kućama prijavljuju pansione za pružanje turističkih usluga, ugostiteljske objekte ili neku od mnogobrojnih agencija. Privatni domovi, “divlji” i registrovani, još uvek su, ipak, briga malog procenta imućnijih penzionera. Onaj penzioner poljoprivrednik, čija prosečna penzija je šest hiljada dinara i čak trostruko manja od ukupne prosečne, može samo sanjati da o njemu brinu drugi. Makar i država u nekoj od svojih 38, za njega preskupih ustanova.