Na sceni mora da se gine

Grupa Leb i sol odavno nastupa bez Vlatka Stefanovskog koji je svoje mesto ustupio mlađim muzičarima. Gitarista Dimitar Božikov, basista Bodan Arsovski, klavijaturista Kokan Dimuševski i bubnjar Srđan Dunkić pozvali su legendu eks-ju roka, Dada Topića da učestvuje u njihovom najnovijem projektu. Snimanje albuma „Itakanataka” („I tako dalje”) trajalo je nešto više od pet meseci. Usledila je i promocija novog materijala, a nedavno je održan koncert i u beogradskom Sava centru. O svojim utiscima tokom snimanja, nastupima, početničkoj tremi i nakon četrdeset godina provedenih na sceni, Dado Topić govori za NIN. Kako je protekao rad na novom albumu i u kojoj meri mislite da ste doprineli njegovoj pojavi i promociji? - Kada su instrumentalisti shvatili da njihova muzika mora biti obojena karakterističnim vokalom, setili su se mene. Moj glas je tu muziku uobličio i konačno je zvuk dobio neku celovitost. Simbolika teksta se prenela i na muziku. Kod nas kreativaca je bitno i to što odmah razmišljamo o sledećem koraku; šta opet napraviti od dobijenog zvuka. I šta mislite o saradnji sa novim, dosta mlađim od vas, članovima ‘Leba i soli’? - Ovo je ekipa neverovatno dobrih mladih muzičara. Ne postoji monopol starije generacije na svežinu, na novi kvalitet. Jednostavno rečeno, najbitnije stvari se dešavaju u tom sudaru, kada spojite muzičare različitih generacija. Dobijete neverovatan rezultat. Sve se jedno drugim dopunjava. Naprosto, kao da na dirkama klavira odsvirate jedan ton, a imate još devet prstiju. Pa ih onda polako slažete i dobijete jednu prekrasnu harmoniju. Tako i u muzici, muzičari jedan drugog dopunjuju. Beogradsku publiku poznajete. Koji su vaši utisci o proteklom koncertu u Sava centru? - Idealni koncert ne postoji ni za publiku ni za muzičare. Sve pada u vodu u ona tri minuta pred izlazak na pozornicu, kada treba biti mnogo elastičan i znati u kom trenutku naći balans da svirka krene. Ta neizvesnost kako će biti, taj kreativni adrenalin, to je avantura. Ja sam na snimanje albuma uleteo u poslednjoj fazi kad se stvar iskristalisala. Članovi benda ‘Leb i sol’ su mi rekli da sa mnom žele trajnu saradnju. Želeli su vokal specifične boje. Na koji način pristupate publici? - Teško mi je da analiziram vlastito ponašanje, ali znam da su pojedini trenuci na sceni životno važni. To su ključni momenti koji određuju mnogo toga. Ona poslednja tri koraka do mikrofona, to je vreme beskonačnosti, to je nešto božanstveno. Jer, kada vidite ljude ispred sebe, ne možete izaći hladni i reći ‘pa dobro, ja znam sve te pesme napamet, to nije ništa, sad ću uzeti mikrofon i otpevati’. U tim trenucima pevanja bitno je samo koliko ću dobro ‘ući’ u one prve taktove. To verovatno osećaju i atletičari kada su na startu i čekaju pucanj iz pištolja. Neke radnje u životu, po logici stvari, obavljate ritualno, ali ti trenuci nikada nisu isti. Poslednji korak pred mikrofonom, kad uključim džek u gitaru, znači da više nema povratka. Ne mogu zakoračiti nazad niti isključiti kabl, to bi bila smrt. A kad osetim onaj prvi riplej od publike, na prve reči, ili čim se popnem na pozornicu, osetim toplinu, dobijem krila i imam osećaj da mi je sve moguće. Jeste li oduvek imali taj osećaj pri stupanju na scenu? - Iščekivanje o kome govorimo je neverovatno moćna i snažna želja da baš taj koncert bude najbolji u životu. Uvek želim da dam apsolutno sve od sebe. I to je ono što me fura, što me drži. U tim trenucima nema samo zanatskog odnosa, jer je publika ispred mene ogledalo moje duše. Niko nije ‘rođen’ za scenu. Scena se ne uči, za nju se čovek mora boriti. U kojoj meri mislite da su bitni produkcija i menadžeri? - To je jedan drugi svet. Oni su neverovatno važni. Da nema njih, umetnici bi propali. Da li, poput mnogih scenskih umetnika, ‘živite samo od svirke do svirke’? - Od toga se stvarno može živeti, od nekoliko reči, od neke male kritike, utiska prijatelja ili nekoga ko je bio samo u prolazu. To su neverovatno jake i moćne stvari koje vas mogu baciti u depresiju ili mogu biti trenutni alarm za akciju, za ponovno čitanje, za ponovno slušanje, za ponovno upoznavanje. Neverovatno je koliko ponekad samo par reči čoveka može da aktivira, ali može i strašno da povredi. Čije mišljenje najviše uvažavate? Svojih prijatelja, kolega, ili mislite da ste sebi najbolji kritičar? - Najbolji, najiskreniji, najplemenitiji kritičar je čovek sam sebi. A ako nije, onda se verovatno neće ni pronaći u umetnosti. Muzika koju stvarate je mešavina različitih stilova; sadrži makedonski etno sa nepravilnim ritmovima, džez i rok elemente. Na koji način ste sve to uspeli da uklopite a da zvuči ‘harmonično’? - Mi smo se baš tu našli. Uspeli smo u tome da muziciramo profesionalno, a opet da to bude autentično. Kod nas osamdeset procenata ljudi sluša onu vrstu muzike koja je početkom devedesetih nazivana neofolkom, zatim je postala turbofolk. Šta mislite o današnjoj muzičkoj sceni koja je, po vašim rečima, previše estradizovana? - Ta vrsta muzike je mejn-strim. Sve što je druženje, što je manifestacija određenog životnog stila, postaje bekgraund. U suštini, to je prihvatanje klišea, jedne scenografije na koju niko više ne obraća pažnju, ali ona jednostavno stalno stoji tu i niko nema potrebu da je skloni. Mislite li da je i nekada, u vreme Tajma, Smaka, Korni grupe, vladao isti većinski ukus, ili je, ipak, bilo drugačije? - Nekad je narodna muzika bila izraz specifičnog trenutka, bila je potreba za specifičnim trenutkom. Neka mi oproste ljudi koje ovo povredi, ali ne želim da ma šta vulgarizujem. Recimo, kafana je nekada bila mesto opuštanja, mesto druženja. Narodna muzika bila je deo tog ambijenta i scenografije. U to vreme su se poštovala pravila igre. Jednostavno, znalo se ko kome pripada, vladali su harmonija i red. Nakon izvesnog vremena, uspostavila se nekakva anarhična simbioza apsolutno svega i svačega, gde jedno drugo nadglasava, jedno drugo želi da prefarba, jedno drugo hoće da redizajnira, jedno drugome određuje vek trajanja, a da bi sebi obezbedilo ‘veću’ dugovečnost. Sada imamo jednu borbu različitih vrsta interesa koji su u svojoj preambuli potrošački. Jeste li vi pravili kompromise? - Svako ih je pravio. Naprosto, život je takav. Ali, postoje umetnička dela koja su određena vekom trajanja. Po logici stvari mi očekujemo hepiend, tako da moja najlepša pesma još uvek nije otpevana. U kojoj meri ste napravili kompromis snimivši pesmu za Evroviziju 2007. godine? - Poenta Evrovizije je u masovnom druženju. Čujete ljude koji su udaljeni po nekoliko desetina hiljada kilometara. Na ovom skupu se svi pretvaraju u jedan isti orkestar, u jedan isti hor, to je pozitivan događaj koji ne bi smeo biti estradizovan do te mere da sam sebi postane svrhom. Trebalo bi da ostane manifestacija na kojoj ne samo da svake godine čujete dobru pesmu, nego i upoznate interesantnu osobu, vidite jedan novi lik. Zamislite da na nekoj Evroviziji pobedi dečak iz Tadžikistana, iz zemlje za koju mi ni ne pretpostavljamo da poseduje ‘dobru’ muziku, i, recimo da on otpeva takvu temu koja je na najvišem umetničkom nivou. Mislite li da je Evrovizija promocija muzike ‘egzotičnih’ zemalja? - Ona to svakako jeste, ali njeni dometi su kratki. Tokom par dana interesovanje medija za određene izvođače bude veliko, ali prebrzo potpuno nestane. Kako objašnjavate popularnost vaših odavno napisanih pesama? - U ovim vremenima promena, neka nit je ostala i drago mi je da se za nju zakačilo nekoliko mojih pesama. A, zašto je to tako, stvarno ne znam. Da li verujete da će neke vaše pesme koje nikada nisu bile hitovi, to, možda, jednog dana postati? - Verujem da je to moguće. To je stvar spontaniteta ili stvar srećne slučajnosti. Promocija muzike, pa i drugih umetnosti, na tržištu konkurentnih ‘proizvoda’ ide putem interneta... - Internet, svakako, jeste čudo. Jedan novi prostor, jedan novi medij koga ljudi masovno ne priznaju i prema kome imaju odbojnost iz nepoznavanja. Nakon određenog vremena, internet će sigurno formirati svoj sistem vrednosti. Internet će stvoriti svet umetnosti ili informacija karakterističnog ranga vrednosti, tu će se zauzeti određene pozicije koje će biti jako teško zaslužiti, jer je interesenata onoliko koliko je ljudi na svetu. Mogućnost zloupotrebe, naravno, niko ne isključuje.