Leva, leva...

Nasuprot kvazihegelijanskoj tezi F. Fukujame o kraju istorije, svako sa iole soli u glavi vidi da se istorija i te kako nastavlja. Jer je, prosto, evolucija večna. Zašto bi ona samo važila za komarce i skakavce? U toj istoriji koja teče levica je nezamenljiv faktor. Naime, ukoliko bi levica nestala, i desnica bi izgubila razlog postojanja. Desničare to mnogo ne brine; naprotiv. Oni čak priželjkuju smrt levice da bi se prikazali kao centar bez alternative, a okončanje projekta globalizacije predstavili kao eminentno levičarsku emanaciju o medu i mleku za svakoga, osim za one koji će umreti od gladi. Eto, recimo, jedna ovdašnja politička partija, koju je njen istorijski osnivač definisao kao preduzeće koje posluje po tržišnim zakonima, član je neke internacionalne levičarske asocijacije. S druge strane, to nije nikakav nesporazum, niti se krivica za tu činjenicu sme prebaciti kako onoj ovdašnjoj političkoj partiji, tako i pomenutoj asocijaciji, koja je zapravo desničarska pod maskom levičarskih ambicija. Više je to reper o stanju naše levice. Postoje li još levičari u Srbiji? Naravno da postoje, i vrlo su živahni u ovo predizborno vreme. Čak se oglašavaju putem jednog nedeljnika i jednih dnevnih novina. Mada su, istini na volju, te dnevne novine više radikalske. No, svejedno, čitanje tih štampanih stvari vrlo je zanimljivo. Bar kada se radi o njihovom permanentnom otkrivanju do danas nepoznatih korupcionaških afera, koje su underground tok sveopšte crne hronike. Međutim, prava levičarska stvar stoji u tim novinama prilično loše. Mada se ne može sporiti predanost levičarskih pisaca ka modelu socijalne države, niti im se može zameriti kritika SPS-a kao jezička na vagi svih budućih koalicija, što je piljarsko opredeljenje koje nema nikakve veze sa autentičnom levicom, ideje koje tamošnji novinari zastupaju beznadežno su zastarele. One se, najprostije rečeno, zasnivaju na iskustvu levice iz prošlosti, čiji je model srećne države proletera i seljaka pod policijskim nadzorom istorijski definitivno poražen. Nema više Berlinskog zida, logori u Sibiru su likvidirani. Štaviše, i bivša prva zemlja proletarijata, majka besklasnog društva kao utopije, igra u novije vreme sasvim drugu igru. Tako se, ipak, ovdašnja levica, organizovana i spontana, uklapa u opšte stanje levice savremenog sveta. Staljin je mrtav, Trocki takođe, a Lenjin je opravdano odsutan, izigrava mumiju. Kraj levice? I da i ne. Levičarski pokreti iz SAD šezdesetih godina, poput seksualne revolucije dece cveća, Markuzea i Evija Hofmana, ili pokret za građanska prava Martina Lutera Kinga, a o crnim panterima da i ne govorimo, sve to o čemu je pevao veliki Siger, počivaju danas na groblju istorije. Bitka za predsedničku nominaciju koja je upravo u toku jeste nadmetanje konzervativaca iz obe tamošnje velike partije, koji su ovog trenutka bez alternative. Ili uzmimo jedan drugi primer: zašto je policajac Sarkozi u prošlogodišnjim predsedničkim izborima u Francuskoj pobedio svoju konkurentkinju, ubeđenu levičarku koja se ponaša u skladu sa uputstvima Aleksandre Kolontaj (živi u višegodišnjem nevenčanom braku)? Pa zato što gospođa Roajal nije u predizbornoj kampanji predložila ništa što već nije viđeno; bez obzira na njihovu borbenost, njene ideje bile su poput uvelog cveća sa obližnjeg groblja. Slična je situacija i u drugim zemljama. Da li je Laburistička partija Blera i Brauna još na levoj strani? Ne. Ona je zapravo kamuflirani oblik kontinuiteta tačerizma, pretendujući na ulogu kontinentalnog lidera u globalizaciji novog svetskog poretka. Uostalom, nisu Tonija Blera tek tako zvali batlerom Bele kuće, koji će hitro stati iza svake humane intervencije, koristeći se u toj raboti najgorim desničarskim trikovima, a sve to pod parolom da cilj opravdava sva sredstva na čelu sa falsifikatima o navodnom Sadamovom oružju za masovno uništenje. Jedino je na Kipru komunista izabran za predsednika republike. Ali to još ne znači da Kipar nije podeljen na grčki i turski deo. I tako dalje, pa tome slično. Vreme je da se vratimo početku ovih redova, to jest pokušaju da odgovorimo na pitanje da li je nastupio sumrak levice. Kao što možete pretpostaviti, odgovor je odrečan: levica je više nego ikad kategorički imperativ u postojećem stanju sveta. Ali, kako već rekosmo, njena uloga je mizerna, možda još i gore od toga. Što se ovdašnje levice tiče, ona se (samo)marginalizovala svojim vezivanjem za (revolucionarnu) prošlost. NJoj predstoji zadatak temeljne reorganizacije, kako na političkom planu, tako i na planu stanja svesti. Ona mora pronaći neke druge (i drugačije) odgovore na krizno stanje društva. To isto važi i za levicu u svetu. Inače, nema razloga za njeno postojanje. A onda, kada levice više ne bude bilo, slobodno birajte gde ćete se iseliti.