Izvor energije

Sagovornik NIN-a je Ala Tatarenko, ugledni slavista-srbista iz Lavova, profesor univerziteta, književni prevodilac, pisac, vrsni poznavalac srpske i jugoslovenskih književnosti i njihov komparativni analitičar. U srpskoj književnoj javnosti najpre je zapažena kao mlad i svestran učesnik slavističkih i drugih naučnih skupova, zatim kao prevodilac naših književnih asova (Kiš, Pekić, Pavić i drugi) na ukrajinski jezik, po angažmanu oko povezivanja slovenskih kultura (posebno na Projektu Rastko-Kijev-Lavov), po izvanrednim esejima u našim važnijim književnim časopisima. Saradnik je uglednih ukrajinskih književnih časopisa, u kojima tamošnje čitaoce upoznaje sa delima naših najznačajnijih pisaca, sa istorijom i aktuelnostima srpske književnosti. Šta vas ovog puta dovodi u Srbiju? – Uvek rado koristim svaku priliku da dođem u Srbiju, a ovaj put imam čast i zadovoljstvo da predajem studentima Filološko-umetničkog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu. I mada ponekad ljudi začuđeno pitaju šta može da kaže Srbima o srpskoj književnosti neka Ukrajinka, nije to baš tako čudno. Mnoge stvari postaju vidljive tek kad se odmaknete, kad napravite distancu, kad obuhvatite pogledom veći fragmenat slike – a to svakako važi i za sliku književnosti. Bavljenje umetnošću reči podrazumeva ne samo pažljivo čitanje samog teksta (što je svakako u prvom planu), već i sagledavanje dela u kontekstu nacionalne i svetske književnosti, čiji tokovi postaju vidljiviji u komparativističkom proučavanju. Tražeći “svoje” teme u krugu predviđenih predmeta, opredelila sam se za tri ciklusa predavanja: Miloš Crnjanski i Ivo Andrić u svom vremenu i danas, Žanrovske metamorfoze srpske proze postmodernog doba i Srpska, hrvatska, bosanska književnost: najnovije tendencije razvoja. Savremenom književnošću uglavnom se bavi književna kritika, dok književna istorija ne tako često poseže za njenim materijalom, i najzanimljiviji pisci (i knjige) aktuelnog trenutka čekaju duge godine da stignu do univerzitetskih slušaonica. Pokušala sam da premostim taj jaz, da povežem istoriju i sadašnjost srpske književnosti, a takođe da je smestim u kontekst susednih literatura ne bih li pronašla crte koje je čine posebnim delom celine – evropske književnosti. Šta je uticalo na vašu odluku da predstavite studentima baš takve književne teme? – Izabravši kao temu predavanja sinhrono i dijahrono proučavanje stvaralaštva Ive Andrića i Miloša Crnjanskog, želela sam da prikažem razvoj dve različite, a podjednako važne poetičke linije srpske književnosti i da uverim mlađe kolege u aktuelnost njihovih književnih modela. Osim toga, nisam mogla da odolim želji da podelim sa studentima radost čitanja, svoju fascinaciju delima pisaca koja su i danas aktuelna i istraživački provokativna. Tema žanrovskih metamorfoza vezana je za moja naučna interesovanja: upravo radim na monografiji o poetici srpskog postmodernizma i imam puno zanimljivog književnog materijala. Što se tiče trećeg kursa, koji se pokazao kao najzahtevniji u smislu koncepcije, osmislila sam ga sa željom da stvorim za svoje slušaoce, ali i za sebe, sliku aktuelnog stanja u tri južnoslovenske književnosti. Srpska, hrvatska i bosanska književnost razvijale su se nekad u sklopu jedne države i prema tome u sličnim kulturološkim uslovima, ali su raspadom SFRJ krenule u različitim pravcima, sledeći tendencije koje više nisu bile iste. Čitaoci u Srbiji imaju mogućnost da se upoznaju sa delima pisaca iz Hrvatske i Bosne, jer se te knjige mogu kupiti kako u “originalnim izdanjima”, tako i u beogradskim izdanjima, što predstavlja primer kulturne otvorenosti Srbije. Međutim, još uvek ne gubi aktuelnost zadatak komparativističkog proučavanja tendencija u razvoju tih književnosti, koji pored crta kulturološke sličnosti pokazuju nesumnjive znake posebnosti i poetičke originalnosti. Kakva je recepcija srpske književnosti u Ukrajini? – Ukrajinski čitaoci, koliko znam, rado čitaju srpske pisce. Kao dokaz mogu da navedem više primera, čak sam napisala o tome nekoliko tekstova. Uvek se obradujem kad u knjizi ukrajinskog pisca nađem citat, aluziju, epigraf iz srpske književnosti. Kad junakinja romana ukrajinske književnice uzme u ruke, recimo, Enciklopediju mrtvih Danila Kiša ili parafrazira Milorada Pavića. Kad urednik ukrajinskog lista naruči srpskom piscu tekst o njegovom viđenju Lavova. Kad su novinari kulturnih rubrika zainteresovani za priču o srpskoj književnosti. Kad na književno veče Gorana Petrovića u Lavovu dođe 150 ljudi i ta manifestacija traje dva sata. Kad ukrajinski pisci imaju svoje omiljene srpske autore. Kad Antologija srpske postmoderne fantastike Save Damjanova bude proglašena knjigom polugodišta u nominaciji “Strani pisci” i uđe u pobednički trijumvirat Knjige godine. Kad prevodilac nakon promocije časopisa Balkan-express čuje: Hvala vam na srpskoj književnosti. Ima divnih momenata prepoznavanja, ogledanja u ogledalu druge kulture. Kad spremam priloge za Radio Beograd, uvek tražim primere preplitanja naših kultura. U posebna otkrića ubrajam skoro neverovatne tekstualne paralele u pričama Preobražaji Save Damjanova i Snovi Jerihona Irene Karpe, muzičke vizit-karte koje bi lako razmenili junaci Zvonka Karanovića i Sergija Žadana, tajno prisustvo najslavnije Kostićeve pesme u čuvenom romanu Jurija Andruhoviča Perverzija... Šta možemo da očekujemo iz vaše književno-prevodilačke radionice? - Očekujem izlazak iz štampe Knjiga ljubavi i smrti D. Kiša, izdanja koje uključuje Enciklopediju mrtvih, Grobnicu za Borisa Davidoviča i Lautu i ožiljke. Nadam se knjizi Mesto susreta, u kojoj su se našli na okupu moji eseji o savremenoj srpskoj prozi (izdavač Srpski PEN). Pripremam za štampu još jednu knjigu, U začaranom trouglu: Crnjanski, Kiš, Pekić. Šta je za vas srpska književnost? – To je neodvojivi deo mog života. Izvor energije radosti i veoma bitnih za mene spoznaja. Zahvaljujući njoj počela sam da pišem eseje i pesme, da sanjam književne tekstove i da živim književnost. Bez nje bila bih neko drugi!