Druga strana zaborava

Mladi istoričari u Hrvatskoj tvrde da njihove generacije danas više ne misle ni na ustaše, ni na partizane; možda čak ni na četnike. Istovremeno se mlada i moderna Republika Hrvatska svakog proleća, u aprilu i maju, ipak sudara s onim što njene stanovnike, kako se ad hoc procenjuje, više ne interesuje. Pa se zato nacija uzruja kad se Jasenovac i Blajburg ponovo pretvore u glavne teme dnevne politike. Pa i onih koje to uopšte ne interesuje. Jer se čak i takvi uzrujaju kad predsednik Republike Hrvatske Stjepan Mesić, sa prošlonedeljnog obeležavanja 63-godišnjice proboja zarobljenika ustaškog logora Jasenovac, obeća kako će ovde biti svake godine. Zato da bi autoritetom šefa države i vlastitom ličnošću pokazao da se ne slaže s „gadovima koji će reći da je sve ovo bilo izmišljeno”. Rasno, nacionalno i konfesionalno motivisani zločini Pavelićeve države bili su stvarnost, a predsednik Mesić je pred spomenikom Bogdana Bogdanovića „Cvijet” u Jasenovcu kratko poručio – mi ne zaboravljamo. Deo nacije ljut je što Stjepana Mesića nikad nema u Blajburgu gde su partizani likvidirali ostatke poražene ustaške vojske iz Drugog svetskog rata i ne voli njegova objašnjenja da ta dva traumatična mesta hrvatske nacionalne istorije ne mogu da se porede, jer su u Blajburgu stradali uglavnom opredeljeni pobornici Pavelićeve države, a ne nevine komunističke žrtve. Deo javnosti takođe je veoma ljut što se kaptolski kler svake godine s blajburškog polja povišenim tonom obraća „bezbožnicima” koji su, procenjuje zagrebački nadbiskup dr Josip Bozanić, i danas u strukturama hrvatske države, a nikada se ne pojavljuje u Jasenovcu. Čime, reći će predsednik Društva antifašističkih boraca Ivan Fumić, jasno pokazuje da je Katolička crkva u Hrvatskoj još na istim pozicijama koje je imala i u vreme prvih rasnih zakona u „Nezavisnoj Državi Hrvatskoj”. Hrvatski državni sabor u Zagrebu odlučio je, naime, da ove godine pet puta više novca dodeli komemoraciji na blajburškom polju, nego onoj u Jasenovcu. Potpredsednik Sabora i član vladajuće Hrvatske demokratske zajednice, nekadašnji šef policije u vreme predsednika Franje Tuđmana, Ivan Jarnjak, lakonski to komentariše rečenicom. „Tko traži, dobit će, a oni nisu tražili.” „Počasni blajburški vod” koji vodi blajburšku komemoraciju uvek traži i uvek dobije. Objašnjenje je zasmetalo svima u Memorijalnom području Jasenovac, ali i predsedniku Mesiću koji je, u delu javnosti, zato opet prokazan kao mrzitelj Crkve, Vojske, nacije i Hrvata uopšte. Da nisu pokazatelj primitivnog shvatanja institucije i ličnosti predsednika današnje Republike Hrvatske i evropskih vrednosti koje zastupa deo njenih političara, ovakve bi etikete bile predmet „političkih viceva”. Pogotovo za čoveka koji je zbog podrške „Hrvatskom proljeću” sedamdesetih godina prošlog veka, upravo zbog „hrvatstva” određene godine proveo u zatvoru. Za budućnost hrvatski antifašisti nisu sigurni, jer tvrde da se zločini stalno i ponavljaju zato što se iz istorije ništa nije naučilo. Uz ostale definicije ustaštva i Pavelićeve države, a pogotovo onu o „povijesnoj težnji hrvatskog naroda” koju je u početku svoje vlasti izrekao bivši hrvatski predsednik Franjo Tuđman, sada se čak može čuti i da je ustaštvo bila ekstremistička borba protiv Srba. A u njoj su i delovi visokog katoličkog klera u Hrvatskoj odabrali „pogrešnu stranu”. Za „duše pravednika” borili su se doslovno svim sredstvima, uključujući i ignorisanje ustaških zločina kojima su privatno mnogi bili zgroženi. Ali nikada dovoljno zgroženi da zanemare svoj politički interes i uticaj. Čak i nadbiskup Alojzije Stepinac za koga se ovde dugo ozbiljno tvrdilo da je u zatvorskoj bolnici otrovan čajem od oleandera, u vreme Austrougarske monarhije bio je dobrovoljac u srpskoj vojsci, poput velikog pisca Miroslava Krleže. Danas je on hrvatski mučenik i „blaženik”, a u vreme „Nezavisne Države Hrvatske” bio je njen moralni uzor i duhovni pastir. Zato reprezentativnog klera sa zagrebačkog Kaptola i nema u Jasenovcu. Masovno rasno gubilište zaista je nemio podsetnik na delove nižeg sveštenstva Katoličke crkve koji su se jasenovačkim egzekutorima pridružili iz uverenja da su čista rasa, vera i nacija jedini zalog državne budućnosti. Pogotovo u ratu gde se zločini brzo čine, a navodno još brže zaboravljaju. Direktna prozivanja zagrebačkog Kaptola i svih „gadova koji će reći da je sve izmišljeno” kojima je predsednik Stjepan Mesić citirao američkog predsednika Dvajta Ajzenhauera, samo su naizgled politički ekscesna i „državnički nepromišljena”. Hrvatska nacija više nije sama pod užasnom hipotekom genocidnosti koja joj se godinama dnevnopolitički pripisivala. Genocidi su se u nedavnom ratu množili upravo dijaboličnom progresijom, kao i njihova poricanja, pa čak i naučna „objašnjenja”. A jedno od takvih ovde je i dalje zabrinjavajuće rasprostranjeno. Jasenovac je, reći će danas pomiritelji nacije, bio logor za političke neistomišljenike režima Ante Pavelića, a ne logor za Srbe, Cigane, Jevreje i hrvatske komuniste. Teško je zamisliti neuke romske čergare, ili srpske seljake pod Kozarom zadubljene u analizu političke teorije „Nezavisne Države Hrvatske”, kao i jevrejske trgovce koji javno protestuju što su violinski koncerti Feliksa Mendelsona dekretom uklonjeni sa koncertnog rasporeda zagrebačkih orkestara. Jasenovac je, bez obzira na gadove nad kojima su se zgrozili Dvajt Ajzenhauer i Stjepan Mesić zaista bilo stratište iz definicije predsednice Saveta njegovog današnjeg spomen-područja Zorice Stipetić. „Mjesto zločina nad Srbima i Romima, mjesto holokausta za Židove i mjesto nepravde za sve one koji se nisu slagali s aktuelnom politikom.” I, nadasve, metafora za sve zločine na ovim područjima. Bilo to oportuno reći „u ovom trenutku” ili ne.