Šta sa Evropom?

Dugo najavljivana američka debata o politici nacionalne bezbednosti tek treba da počne. Neka taktička pitanja potisnula su najznačajniji problem sa kojim će se nova administracija suočiti – kako „očistiti” novi međunarodni poredak od tri istovremene revolucije koje se dešavaju širom sveta. Reč je o: 1) transformaciji tradicionalnog državnog sistema Evrope, 2) izazovu koji radikalni islamizam upućuje u pogledu ustanovljenih pojmova suvereniteta i 3) pomeranju gravitacionog centra međunarodnih poslova od Atlantika prema Pacifiku i Indijskom okeanu. Obično se smatra da je razočaranje uni­lateralizmom predsednika DŽordža V. Buša centralni deo evropsko-američkih nesuglasica. Međutim, uskoro će, nakon smene administracija, postati jasno da je glavna razlika između dve strane Atlantika u tome što Amerika još uvek predstavlja tradicionalnu nacionalnu državu čiji građani reaguju na pozive da se žrtvuju u ime mnogo šireg – naspram evropskog – određenja nacionalnog interesa. Evropske države, iscrpljene tokom dva svetska rata, složile su se da prepuste značajne aspekte suvereniteta Evropskoj uniji. Pokazalo se, međutim, da politička lojalnost povezana sa nacionalnom državom nije automatski prenosiva. Evropa se nalazi u tranziciji između prošlosti, koju pokušava da prevaziđe, i budućnosti koju još nije dostigla. U tom procesu se transformiše priroda evropske države. Pošto se nacija više ne definiše samostalnom budućnošću a kohezija Evropske unije zasad nije potvrđena, sposobnost većine evropskih vlada da traže žrtvovanje od građana je drastično umanjena. Radi se o nesaglasnosti u vezi sa angažovanjem snaga NATO u Avganistanu. Nakon terorističkih napada od 11. septembra 2001, Severnoatlantski savez je, bez zahteva SAD, na osnovu 5. člana Severnoatlantskog sporazuma pozvao na pružanje pomoći. Međutim, kad je NATO trebalo da preuzme vojne odgovornosti, mnogi saveznici su, zbog unutrašnjih reakcija, morali da ograniče broj vojnika i smanje misije radi kojih bi životi mogli biti u opasnosti. Zbog toga Severnoatlantska alijansa prolazi kroz proces razvoja dvostrukog sistema – alijanse „po izboru” čija sposobnost za zajedničko delovanje nije ravna njenim opštim obavezama. Vremenom mora doći do jednog od dva prilagođavanja – ili do ponovnog određivanja opštih obaveza ili do zvanične razrade dvostrukog sistema u kojem su političke obaveze i vojni kapaciteti usklađeni. Dok je tradicionalna uloga države u Evropi umanjena izborom evropskih vlada, sve manji značaj države na Bliskom istoku je inherentan načinu na koji su države osnovane. Na kraju Drugog svetskog rata, pobedničke sile su osnovale države naslednice Turskog carstva. Za razliku od evropskih država, njihove granice nisu odražavale etničke principe ili lingvističku posebnost, već ravnotežu koju su evropske sile postigle u borbama izvan regiona. Danas radikalni islamizam ugrožava već krhku državnu strukturu putem fundamentalističke interpretacije Kuražna kao osnove za univerzalnu političku organizaciju. Radikalni islamizam odbacuje tvrdnje o nacionalnoj suverenosti po principu sekularnih modela države i doseže sve delove sveta u kojima znatne populacije ispovedaju muslimansku veru. Pošto ni međunarodni sistem ni unutrašnja struktura postojećih država nemaju legitimitet u očima islamista, ta ideologija ne ostavlja mnogo prostora za zapadnjačke pojmove pregovora ili ravnoteže u regionu koji je krajnje značajan za bezbednost i dobrobit industrijskih država. Ta borba je endemična; nemamo opciju povlačenja iz nje. Možemo se povući iz bilo kojeg mesta kao što je Irak, ali samo da bismo pružali otpor sa nove pozicije, verovatno još neugodnije. Čak i pristalice unilateralnog povlačenja govore o zadržavanju rezervnih snaga radi sprečavanja preporoda Al kaide ili radikalizma. U pozadini tih transformacija se odvija treća tendencija, pomeranje gravitacionog centra međunarodnih odnosa sa Atlantika na Pacifik i Indijski okean. Paradoksalno, ta preraspodela moći ide u korist dela sveta u kojem država još uvek ima karakteristike tradicionalnih evropskih država. Najvažnije azijske države – Kina, Japan, Indija, a vremenom možda i Indonezija – posmatraju jedna drugu onako kako su to činili učesnici evropskog sistema ravnoteže snaga, odnosno kao rivale, čak i kad povremeno učestvuju u zajedničkim poduhvatima. U prošlosti su takve promene u strukturi moći obično vodile do rata, kao što se desilo prilikom uspona Nemačke krajem 19. veka. Danas se u mnogim komentarima koji šire paniku takva uloga dodeljuje rastu Kine. Istina, kinesko-američki odnosi će neizbežno sadržati klasične geopolitičke i suparničke elemente. Oni se ne smeju zanemariti. Međutim, postoje i uravnotežujući elementi. Ekonomska i finansijska globalizacija, ekološki i energetski imperativi, kao i destruktivna snaga modernog oružja, uveliko zahtevaju globalnu saradnju – naročito Sjedinjenih Država i Kine. Neprijateljski odnos bi, putem samodestruktivnog međusobnog sukoba, obe zemlje doveo u poziciju u kojoj se Evropa našla posle dva svetska rata, dok bi druga društva ostvarila željenu superiornost. Nijedna prethodna generacija nije morala da se suočava sa različitim revolucijama koje se u isto vreme dešavaju u različitim delovima sveta. Pronalaženje jedinstvenog, sveobuhvatnog rešenja je neostvarivo. U Evropi je građansko društvo u skladu sa političkom strukturom država, ali nije u skladu – barem zasad – sa političkom strukturom Evropske unije. Građansko društvo na Bliskom istoku oblikuju nadnacionalne sile koje su protivne unutrašnjoj strukturi mnogih država. U oblasti Atlantika, problem je kako da se institucije koje donose spremnost na žrtvovanje radi budućnosti dovedu u ravnotežu sa zahtevima međunarodnog poretka. U islamskom svetu, džihadisti su spremni da žrtvuju sve pojmove građanskog društva radi potrage za apokaliptičnom utopijom. U Aziji će, kad je u pitanju klasična diplomatija, dve vrste prilagođavanja definisati diplomatiju XXI veka – odnos između velikih azijskih sila, Kine, Indije, Japana i možda Indonezije, i odnos Amerike i Kine. U svetu u kojem jedina supersila promoviše prerogative tradicionalne nacionalne države, u kojem je Evropa zaglavljena na polovini puta, u kojem se Bliski istok, neprikladan za model nacionalne države, suočava sa verski motivisanom revolucijom, i u kojem nacionalne države južne i istočne Azije još uvek praktikuju sistem ravnoteže sila, kakva je priroda međunarodnog poretka koji može pomiriti različite perspektive? Da li su postojeće međunarodne organizacije podesne za tu svrhu? Ako nisu, koje promene bi bile poželjne? Kakve ciljeve Amerika može realistično postaviti sebi i svetskoj zajednici? Možemo li transformaciju najvažnijih zemalja učiniti uslovom sigurnog napretka, ili treba da se posvetimo pohodu koji je manje „krstaški”? Koji ciljevi se moraju ostvarivati zajedničkim snagama, a koje bi ekstremne okolnosti opravdale jednostrano delovanje? Kakva vrsta liderstva ima najveće šanse da ostvari te ciljeve? Potrebna nam je takva vrsta debate, a ne slogani dobijeni razmatranjem u fokusnim grupama radi novinskih naslova. The International Herald Tribune