Tron je tu, ali kralja nema

Suprotno nekom od smrtnika, Evro­pa je u mnogo boljoj formi otkako je „pregurala pedesetu”. Jak novac, snažna ekonomija i, u proseku, niža nezaposlenost u 27 članica, pridodali su energičnosti EU. Sada predstoji da se narasli uticaj izrazi i kroz njenu političku pojavu, a jedna od najzanimljivijih pojedinosti s tim u vezi verovatno je predstojeći prvi izbor „šefa Evrope”. (Dabome, takođe i jednog „šefa diplomatije”.) Ne baš možda potpuno saglasno dosadašnjem shvatanju samog pojma, ali novouvedena funkcija predsednika Saveta Unije (po Ugovoru iz Lisabona), u nešto će se ispiliti. A u šta tačno, videće se od 2009. godine nadalje. Razumljivo, za zemlje članice, političko tesanje nove funkcije je u velikoj meri tabananje po mraku. Fenomen izrastanja Unije je unikatan, pa nema ni odgovarajućih primera iz kojih bi se eventualno pozajmljivalo. Proizišlo je da su prvi korak preduzele „budžetlije”. Krojeći prihode i rashode EU za 2009, morali su da predlože i troškove „predsednika Evrope”. (Doduše, ravnajući se prema ciframa koje važe za predsednika Evropske komisije.) Tako se došlo do približno 270.000 evra godišnje plate, troškova jednog automobila sa šoferom, subvencije za kiriju i fonda za plate, otprilike dvadesetak službenika. Toliko ljudi će biti u funkcionerovom administrativnom aparatu. Glasine o tobožnjoj specijalnoj rezidenciji i specijalnom avionu, nekakvoj evro-verziji Bele kuće i američkog „erfors-uan”, pokazale su se besmislenim. Kao, uostalom, i „debata” na raznim internet-sajtovima, nije li, na primer, bolje da Evropa, možda bliže svojoj tradiciji, izabere sebi kralja ili kraljicu, a ne nekakvog tamo „republikanca”. Po onom, „gde je plate, ima i funkcije”, stvar bi ovim trebalo da bude završena, ali nije. Nije zbog toga što još nema odgovora na ono najvažnije – šta će biti posao predsednika Evrope? Kakva su njegova ovlašćenja i dužnosti? A iznad svega, ko bi ga to ovlastio da može odlučivati u ime udruženih država? Svakako da takvu vlast ne može podariti birokratija Brisela. Ukratko, zastalo se nad odgovorom na često citirano pitanje Henrija Kisindžera (još iz sedamdesetih prošlog veka), „kome da on telefonira” da bi eventualno o nečemu čuo „stav Evrope”? Jedan list i jedna televizija su nedavno, očigledno inspirisani tom neprevaziđenom dilemom, čak sproveli i anketu – pitajući koga sami Evropljani smatraju najmerodavnijim „da podigne slušalicu”, recimo u slučaju hitnog „poziva iz Vašingtona”? Zanimljivo ili ne, najveći broj ih je rekao – Angela Merkel. Isto kao što je i na pitanje koja bi se zemlja mogla smatrati vodećom u EU, najviše upitanih reklo – Nemačka! Interesantno, samo što to ne olakšava zadatak određivanja delokruga nadležnosti budućeg „šefa” evrointegracije. Ukoliko bi neki sutrašnji kandidat prihvatio posao kao običan birokrata, njegov ne baš dug početni mandat od trideset meseci lako bi se mogao svesti na predsedavanje sastancima šefova država članica. Ali, uz uračunavanje mogućnog reizbora – mandat od pet godina (udvostručen) dovoljno je opet dug da bi svakog imalo ambicioznijeg „dobitnika konkursa” mogao motivisati da sam, od naoko tehničkog posla kreira istinski državničku funkciju. Drugim rečima (a to na određeni način kaže i pominjana anketa), dajte uticajnu ličnost i zemlju, i eto vam „šefa Evrope”. Ili, na sasvim isti način, „šefa evropske diplomatije”! Međutim, prave opasnosti i jesu baš u sličnom, logično nailazećem zaključivanju, pošto je sposobno da naruši teško dosegnute evropske saglasnosti. Još je u živom sećanju neuspeh pojedinih referenduma o „evropskom ustavu”, uzrokovan strahom od prenošenja prevelikih ovlašćenja „na one u Briselu”. Postoji izrazito, uvek živo, podozrenje manjih članica prema vodećim silama Evrope, a (ustavotvorni) Lisabonski sporazum još čak nije ni ratifikovan. Štaviše, u Irskoj se i on mora podvrgnuti još i referendumskom izjašnjavanju. Pa, tako, i oni koji o „predsedniku” i „ministru spoljnih poslova” Evrope ovog trenutka možda znaju i više (pošto tema jeste predmet neformalne razmene mišljenja), nerado o tome govore, „dok ne dođe vreme”. Što znači, dok (jula 2008) predsedavanje Unijom ne preuzme Francuska. Posle toga, stvari se moraju precizirati silom prilika, zbog ograničenog vremena. Nedostatak informacija čini, međutim, nervoznom štampu, jer tron je tu, pripravljen – a nije svejedno kako će se doći do kandidata. Jeste, taj „tron” je više neka funkcija dežurnog u Evropskom savetu, koji se sastaje četiri puta godišnje. Ipak, javnost ne popušta. Zar je to demokratski postupak, da se izbor obavi „iza zatvorenih vrata”? Pod „zatvorenim vratima” podrazumeva se mehanizam nagodbi funkcionera državnih reprezenata. Nešto što nisu „zatvorena vrata” bili bi verovatno tek „evropski predsednički izbori”. Međutim, ni na horizontu nema hrabrosti da se tako šta čak i zamisli, a kamoli nagovesti. „Krunisanje vodeće glave” prepušta se jednostavno praksi i vremenu.