Srpska tragedija

U našoj se otadžbini, koja je tradicionalno vezana za veliku vizantijsku tradiciju i duhovnost, poslednjih godina razvija neodoljiva čežnja pod brestovima – za američkim načinom života. Nismo mi jedini nesrećnici na svetu, ova neprirodna ljubav zahvatila je i velike evropske narode, koji su utrli put humanizmu i modernoj građanskoj državi. Jednog dana, svi će na svetu postati Amerikanci. Lepo? Nije, sluti grozno. Biće Prvi maj, ali kao da ga neće biti. Mi do toga više ne držimo. Bio je i Uskrs. I on je prošao nezapaženo. Na Veliki petak, kada bi trebalo da vlada tišina, jer je toga dana Isus Hristos raspet na Golgoti, Beograd je pevao koliko ga grlo nosi. Ulični pevači u centru grada forsirali su pesmu “Jelek, anterija i opanci, po tome se znaju Srbijanci...” Mi ni do vere ne držimo mnogo, osim kad su izbori na pragu. Čovek koji se usudi da danas pomene radničku klasu, proletere ili socijalizam, rizikuje da bude kamenovan. A ko su kamenjari? Qudi polupismeni, zaljubljeni u novac koji curi ulicama. Dovoljno je samo da se beskrupulozni novi kapitalisti sagnu i da ga stave u džep. U tome im pomaže ova petooktobarska vlast, jer je, donoseći kriminalni i neistorijski zakon o privatizaciji, konfiskovala ono što su radnici decenijama stvarali. Komunisti su oteli ljudima privatnu, dosovci društvenu svojinu i proglasili je državnom, ne zaboravljajući da deo para stave i u svoje džepove. Hoćete dokaze? Pa, dojučerašnji bezgaćnici žive u vilama i imaju fabrike. Agresivni američki ekonomski hegemonizam nisu ni svi Amerikanci, pogotovo najumniji među njima, obožavali. Veliki američki pisac Teodor Drajzer, beskompromisni kritičar američkog društva (prvi njegov roman “Sestra Keri” bio je zabranjen u zemlji napredne demokratije), verovao je da spasenje sveta leži u socijalizmu. Pred kraj života, u dubokoj starosti, postao je član komunističke partije. Ostavio je iza sebe nekoliko velikih romana, a njegovo kapitalno delo “Američka tragedija” svojim naslovom kaže koliko je Drajzer cenio američki put u budućnost. Suština romana: Klajd je u detinjstvu i mladosti dobar i pošten momak. Zaljubljuje se u Robertu, koja nije bogata i koja ga mnogo voli. Onda sreće gospođicu H. i biva opčinjen njenom lepotom, bogatstvom i stvarima za kojima je žudeo a nikada nije mogao da ih ima. Ubija Robertu, koju još voli, jer mu stoji na putu, kao društvena svojina što je smetala našim ambicioznim ekonomistima da naglo ostvare svoje želje. „Pustio sam da me nosi struja”, rekao je Klajd na sudu. Šta je posle bilo, neka čitalac pročita roman. Drajzer je bio omiljen u svetu i omražen u američkoj kapitalističkoj eliti. O piscima nije dobro mislio ni ruski knez V. F. Odojevski. NJega, na početku svog romana “Bedni ljudi” citira Dostojevski: “O, brate, i ti naši pripovedači! Neće da ti napišu nešto korisno, prijatno, pa da se čovek topi u slast kad čita, nego kopaju ispod zemlje ono najcrnje!... Ja bih im zabranio da pišu! Pa na šta to liči: čitaš... i nehotice se zamisliš – i onda ti svakojake gluposti padnu na pamet. Lepo bih im zabranio da pišu: baš bih im sasvim zabranio!” Da, ljudi bi se odrekli i najdražih svojih uživanja, samo kad bi pri tom morali da razmišljaju. I naši radnici da su više razmišljali, ne bi nemo primili zakon o konfiskaciji. Nama danas kažu naši lažni ekonomski eksperti, i to govore povišenim glasom, a neki se, kao Čeda, deru, kao nečiji telali, da ne razumemo savremene svetske ekonomske i demokratske tokove. Ma sve mi razumemo, jedino se usuđujemo da kažemo kako veliki skokovi i nagle promene nisu put u bolje društvo. Najgora je imitacija tuđeg života. Naš je socijalizam morao da propadne, jer nije rešio ekonomiju, i dobro je što je otišao u istoriju, ali put kojim smo krenuli nije srećno izabran. Niko nije razmišljao šta će biti s otpuštenim radnicima. Krenulo se naglo, bahato. Cilj je bio da se uništi sve staro. “Od komunista, gori su samo antikomunisti” – zapisao je poljski filozof Kolakovski. Dosovci su zaboravili da sve revolucije prvo pojedu mnogo svojih građana. Veliki filmski režiser DŽon Ford napravio je veliki film, posvećen irskom zavičaju i zatvaranju jednog rudnika tamo, početkom prošloga veka, kad je mnogo ljudi ostalo bez posla, a film je lirski nazvao – Kako je bila zelena moja dolina. To je priča o propadanju porodice Morgan, jednog grada i jedne kulture. Da li je Boža gledao ovaj film? Mnogim radnicima u Srbiji bile su zelene njihove doline, dok su imali posla. Onda je trava požutela. Milion ljudi našlo se na ulici. O čemu to nama pričaju ovi lažni ekonomisti, tvorci srpske radničke tragedije? U sve što se ovde dešavalo i dešava, umešani su Jenkiji. Zašto baš oni, zar nije bilo boljih savetnika? Danas, u predizbornoj kampanji, velikom vašaru koji kod njih traje, Hilari Klinton poručuje da će se, ako pobedi na izborima, zalagati za prevlast Amerike u svetu. Madam, to neće moći. Postoje zemlje koje to više neće dopustiti. Madam, samo se budala dvaput sapliće o isti kamen. Jedna priča iz Bele kuće, pošto je muž dotične gospođe u nju prvi put ušao: senior Buš ostavio mu je najboljeg kuvara iz Pariza. Onda je Bil naručio hamburger, jer žurio je na probu Saksofonskog hora, koji je snimala i televizija (madam bi mu sve oprostila, osim kašnjenja na ovu probu). Najbolji francuski kuvar osetio se poniženim i odmah je Bilu dao otkaz. Može li se naša ekonomija obnoviti bez inostrane pomoći? Naravno da ne može. Samo, ne smemo se više rasprodavati, i ne može se više popuštati pred ucenama Zapada, koje su nemoralne. “Boj se ovna, boj se govna, a kad ćeš živjeti” (Tvrđava, M. Selimović). Nismo mi krivi što je u Srbiju došao komunizam, pa sad vadimo trnje iz tabana. Mogao je i da ne dođe, ali Čerčil je to poslao nama na belom konju. Nismo mi izmislili buntovničke radničke pesme (Avanti popolo, alla riscossa, bandiera rossa, bandiera rossa... Evviva comunismo e la liberta!). Mi smo samo slušali druge i damare vremena u kome smo živeli. Ova italijanska pesma jedna je od najlepših socijalnih pesama. Ona peva protiv nepravde, koja se, evo, nastavlja od edenskih dana do danas, kada je Kain ubio nevinog Avelja i otišao istočno od raja.