Mi smo sad Rusima – Istok

U današnje vreme uspešan je čovek koji drži reč, čija firma se razvija i napreduje i u kojoj postoji socijalni dogovor menadžmenta i vlasnika sa radnicima, gde zaposleni smatraju da su korektno i na vreme plaćeni. Sve ostalo, pa ni novac, nije mera uspeha. Uspešni ste kad ispunjavate obaveze, kad ste u stanju da završite ono što ste preuzeli i kad možete svakome da pogledate u oči, kaže za NIN Branislav Grujić, predsednik i suvlasnik kompanije “PSP Farman” u Moskvi. Ova srpsko-ruska firma bavi se uglavnom nekretninama, najčešće kao glavni izvođač na velikim projektima u Moskvi i Moskovskoj oblasti. Ima i dve proizvodne linije (za drvo i aluminijum) i nekoliko distribucija građevinskog materijala. Trenutno u centru Moskve gradi tri hotela: Hajat, Interkontinental i Ridžent. Koliko su naši ljudi u Moskvi uspešni i gde je njihovo mesto? - Moramo da krenemo od toga da nas sada ovde ima vrlo malo. Qudi koji mogu da kažu da imaju biznis i da rade velike poslove, mogu se izbrojati na prste. Naše biznismene je vrlo teško upoređivati sa ruskim jer niko od njih ne radi u sektoru gde su nafta, gas, prirodni metali, tamo gde se stvaraju ogromni profiti. Ima dosta naših trejdera, ali mi govorimo o onima koji imaju fabrike, rudnike... Taj biznis je ovde podeljen na lokalnom nivou i pripada Rusima. Mi smo ovde praktično svi, više ili manje, u nekom proizvodno-servisnom segmentu i tu naše firme spadaju u sam vrh i mogu da se mere sa zapadnim konkurentima koji dođu na ovo tržište. Vaša firma je poznata kao izvođač radova na velikim i skupim projektima. Kako, kao stranci, uspevate da dobijete tako velike poslove? - Dobijamo ih na međunarodnim tenderima. Ovde imamo desetine ljudi koje rade na pripremama naših ponuda. Radimo po svim međunarodnim propisima, koristimo najnovije svetske tehnologije, a naši inženjeri, sa znanjem ponetim iz Srbije i iskustvom stečenim ovde, praktično su istog nivoa ili čak i višeg, od bilo kog inženjera koga možete danas naći u Evropi. To što mi radimo ovde, u Srbiji izgleda kao XXII vek. Naše firme su nekad mnogo izvozile u Sovjetski Savez, ali ih danas gotovo nema. - Kod nas postoji potpuno pogrešna percepcija Rusije, po kojoj ovde svakakva roba može da se proda. Kad me pitaju kako naši proizvođači da izvoze u Rusiju, ja kažem – onaj ko zna da izvozi, već je odavno u Rusiji, a onaj koji nije, neće ni uspeti jer su potrebni ogromni materijalni resursi da bi se novi proizvod plasirao na ovom tržištu. Ne kažem da je to nemoguća misija, ali je užasno teško da se probije proizvod koji nema marku poznatu u svetu. Ceo svet se ovde tuče i bori. I to je roba najvišeg kvaliteta, s najnižom cenom. Moramo da zaboravimo da je Rusija za nas bila Istok. Mi smo njima sad Istok. Mi smo ovde jeftinija radna snaga. Svojevremeno vam je Zoran Đinđić nudio mesto ministra. Svedok ste razvoja i promena odnosa Srbije i Rusije, kako biste opisali taj put? - Da bih bio pošten, moram da kažem da se 2000. Rusija držala principa da snažno podržava tadašnje rukovodstvo u Srbiji. Za njih je bilo važno da je tamo legitimno izabrano rukovodstvo, i pošto je srpski narod za njih prijateljski, oni su podržavali njegov izbor. A imali smo i to nesrećno bombardovanje, što je učvrstilo uverenje da se država nepravedno nalazi na tapetu. Dvehiljadite dolazi do promena, cela struktura petooktobarske vlasti, po inerciji, ali i zahvaljujući lobiranju, okarakterisana je kao prozapadna, antiruska, što je u prvo vreme, nažalost, nekim potezima tadašnje vlasti, malo i podržano. Kakav je bio Đinđićev odnos prema Rusiji? - Zoran Đinđić je bio ovde u junu 2000. sa Koštunicom i Vukom Draškovićem, i oni su u Rusiji dobili podršku za mnoge planove. Kao pragmatičan političar on je skrenuo pažnju ruskim kolegama da mora da bude okrenut Americi i Evropskoj uniji, jer je od njih očekivao mnogo veću finansijsku pomoć za obnavljanje svoje zemlje, u koju je on duboko verovao. I to nije značilo da smanjuje značaj dobrih odnosa sa Rusijom. Ne treba zaboraviti da je prethodna Jeljcinova vlast bila potpuno stavila krst na Balkan. Mi kao mala zemlja morali smo da tražimo pomoć na drugoj strani... Tim putem se išlo do februara 2003. kad je Đinđić, osećajući se izneverenim od Zapada i Amerike, definitivno prelomio i odlučio da se okrene Rusiji. U međuvremenu je i Putin već formirao jaku vlast. Iz razgovora s Đinđićem, a to više nije nikakva tajna, znam da je on iskreno planirao da se zahvali jednoj strani za saradnju i da se okrene drugoj. Hteo je da kaže Zapadu – imam problem Kosova koji se otvorio veoma žestoko, a šta god uradim vi me šutirate. Preko Nemaca, preko Šredera, tražio je što jači izlaz na vrh rukovodstva Rusije, da pokuša da obavi iskren i čist razgovor koji će se, nažalost, desiti tek četiri godine kasnije. Kakav je danas odnos Rusije prema našim strankama, čas se govori da podržavaju ove, čas one... - Bez obzira na to što to mnogi smatraju relativnim, Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije su ovde veoma uvažavane. Ali to ne znači da Rusi nipodaštavaju SRS ili SPS, ili bilo koga. Oni smatraju da su sve te partije ravnopravni učesnici političkog života u Srbiji i koga god srpski narod izabere, taj će biti prihvatljiv za njih. Rusima Balkan polako postaje sve interesantniji. To je suština našeg puta sa njima. U poslednje vreme svedoci smo sve intenzivnije saradnje... Potpisan je i sporazum o gasovodu kroz Srbiju, koji jedni smatraju poslom veka, drugi promašajem... - Sad smo došlu u drugu fazu, Rusi su nam pomogli i podržavaju nas. Ovaj gasni sporazum je velika šansa za Srbiju i mislim da nemamo razloga da uslovljavamo saradnju bilo kojim formalnim razlozima. Kad već nismo uspeli državu da reformišemo u mnogim stvarima, sad imamo šansu da taj sporazum iskoristimo da se zakačimo za nešto što će Srbiji doneti novi kvalitet. Što se pre ratifikuje sporazum, što se pre dogovorimo i garantujemo ruskim partnerima da će imati punu našu naklonost, Srbija će početi da se ekonomski razvija. Rusija sve političke ciljeve u poslednje vreme ostvaruje kroz ekonomiju i novac, a ne zveckanjem oružja. Da li je NIS prodat u bescenje? - Mislim da bi ruska strana verovatno platila i više da je neko umeo da to na odgovarajući način argumentuje. Ali ni to nije opredeljujuće, jer ne znamo i niko nije do kraja razradio suštinu tog sporazuma. Od suštine sporazuma, sa trasom, količinama, svim detaljima, zavisi koliko je sporazum dobar. Mi smo prodali NIS kao ulaznicu za jednu veliku igru. Ta ulaznica je možda skupa, ali nekad biste dali nešto i džabe samo da vas puste u igru, tako da nisam spreman da komentarišem cenu, jer je u pitanju strateški interes zemlje koji obezbeđuje njenu energetsku stabilnost i za buduća pokolenja. Sa Rusijom u energetskoj sferi sarađuju velike evropske zemlje – Nemačka, Italija, samo mi nismo sigurni da li je to dobro. U čemu je problem? - Qudi u državnom vrhu bi morali da znaju da se dogovore. Ja sam sto puta rekao da je umeće dogovaranja nešto što je Srbima neko oduzeo u genetskom nasleđu. Svi umeju da se dogovaraju, i svi se dogovaraju u svetu. Umeće dogovaranja je obaveza svih i mi moramo da se dogovorimo. Dobro, sačekajmo do 12. maja, ali tada opet treba da sednu ljudi da se dogovore. Možda, ipak, ima nekih koji na taj način “miniraju” sporazum? - Ne. Duboko sam uveren da ne postoji nijedan relevantan, visoki državni službenik ili izabrani premijer, predsednik, bilo ko da je protiv i garantujem da su svi za to. Ali to je sad postalo predmet predizborne kampanje a o suštini se ne razmišlja. Kad bi neko naterao te ljude da se vrate na suštinu i pitao ih da li su za, siguran sam da bi svi bili spremni da potpišu. Ali mi tu ne možemo da utičemo. Nemamo tu moć. Da li nekad poželite da imate tu moć, da se angažujete u političkom životu? - Smatram da čovek koji hoće da se bavi politikom mora da zaboravi na biznis i da se potpuno posveti politici. Ja sam sebi rekao, i celu strukturu sa kojom radim sam ubedio, da će nam, ako čekamo da nam političari stvore uslove za rad, proći život i želja za radom, ostaćemo pečalbari ili ljudi bez domovine do kraja života. Izuzetno mnogo investiramo u projekte u Srbiji i uopšte se ne obaziremo na političku situaciju. Imamo desetak projekata u Srbiji, otvaramo operativne biznise, ponašamo se kao da uopšte ne čitamo dnevnu štampu. Da li će nas to udariti u glavu, ne znam. Ali ne možemo čekati da se sve u Srbiji složi, već je prošlo sedam godina od 5. oktobra. Danas se situacija može okarakterisati onim pitanjem – da li je čaša dopola puna ili dopola prazna... Ja imam pesimistički stav samo zato što sam video šta je ovde urađeno za isto vreme. Čovek mora da se zapita zašto su neki ljudi mogli, a mi ne. Kad pogledamo Rusiju, svuda se nešto gradilo, neki aerodromi su izgrađeni, neki putevi, nešto se dešavalo... neke gradove čovek prosto ne može da prepozna. Lako je Rusiji, ona ima mnogo para, reći će mnogi. - Nisu samo pare. U pitanju je promena duha naroda. Koliko je, možda, loše što se ovaj narod ne bavi politikom za neku, ajde, demokratiju, toliko je dobro jer mnogo bolje funkcioniše kad se bavi biznisom, radom, umetnošću... Srbija je politizirana, okrenuta na pogrešnu stranu, mi ne emitujemo nove vrednosti. Ovde prijatelji, poznanici, pričaju o poslu, vrhunski umetnici razmišljaju kako da naprave novi projekat, da zarade više. U Srbiji se priča samo o politici, problemima, kako bi se radilo ali nema uslova. Kafići prepuni svi divno žive (uslovno)... a ovde kad pogledate, sve vrvi 24 sata. Neko im je promenio životnu filozofiju, rekao – idi radi, razvijaj se, više nije sramota biti bogat, troši više, putuj po svetu... Zar sve to nije podsticaj da se čovek angažuje, da učini nešto da se i kod nas promeni svest? - Nemam nikakve političke ambicije. Sve potrebe mogu da zadovoljim sopstvenim parama, ali kad to pitate, kao da mi stavite so na ranu. Svaki put kad mi nabujaju emocije, poželim da kažem ljudima – okrenite se, pogledajte, menjajte život, možete da uzmete stvari u svoje ruke, Srbija pruža ogromne mogućnosti, imamo predivnu zemlju, klimatske uslove... Samo da znamo da privučemo malo ruskog kapitala, ne govorim o zapadnom koji će doći sam po sebi, da ostvarimo neku filozofiju da hoćemo da radimo, da se razvijamo, Srbija bi bila čudo... Ali, ne, mi u svakoj oblasti idemo dole – i u sportu, i u umetnosti, i u kulturi. Ne može narod samo u jednom segmentu da pada, mi tonemo, a nećemo sebi da priznamo da nismo u stanju da uzmemo sudbinu u svoje ruke. Da li je to uopšte moguće, kako promeniti svest naroda? - Kad znate kuda idete, kad emitujete svoje vrednosti, posle izvesnog vremena svi to prihvate i cela država ide u tom pravcu. Ponekad pitam ljude iz političkog vrha Srbije – kažite mi u kom pravcu ide Srbija. Da li smo mi zemlja radnika i seljaka, ili intelektualaca, ili smo siromašni pa hoćemo da budemo bogatiji? Moramo znati kuda hoćemo da idemo. Pričamo da smo tranzitna zemlja, a nismo kilometar puta napravili. Za osam godina cela Srbija je mogla da bude išpartana putevima. Iste pare bismo potrošili, a one bi se desetostruko vratile. Ali neko je morao da zagrize i kaže idemo, i koštaće, i ne razmišljamo dalje. A mi smo stalno u dilemama, stalno nam je drugi kriv i stalno gledamo u tuđe dvorište. Nikako da se okrenemo sebi i kažemo da mora da se radi.