Parada snova

Što sam stariji, sve se manje sećam šta sam sinoć večerao, a sve više dana moje mladosti. Evo, dočekah još jedan Prvi maj, da kao i svaki drugi sa nešto boljim ručkom i “odmaranjem” brade od tri dana... A kako je to nekada izgledalo! Uoči velikih prvomajskih parada, Beograđani su još po noći zauzimali svoja mesta duž trotoara na Bulevaru revolucije. Snosili su iz kuća hoklice i šamlice, nemoćne babe, starce-solunce i usnulu decu, bolesne i umiruće, dovlačili hranu, ćebad, kafu u termosima, rakiju u pljoskama... Bulevar revolucije je bio čist, poliven i pust, uokviren zelenim krošnjama. Negde gore, daleko na njegovom vrhu (gde prestaje Beograd, a počinju sela) čekala je nestrpljivo Parada. Još samo malo i zagrmeće... ...čuvari našeg plavog neba i... čuvari našeg plavog Jadrana... ...promarširaće čuvari naših crvenih granica... ...strojevi korak ljute pešadije, tenkovi i artiljerija... ...snage bezbednosti, milicija, vatrogasci i... ...dresirani nemački ovčari, kojima cure bale od besa... ...sve to opisano zagrcnutim glasom radio-reportera Radivoja Markovića ...suze ponosa i suze radosnice... ...a onda, nagaravljeni rudari i ostali... narod, to jest mi, razdragani, nasmejani, srećni i ponosni što menjamo svet ...pod budnim očima čuvara reda... ...peške duž čitavog Bulevara, sumorni činovnici državnih nadleštava u odelima izlizanih rukava i kolena, kao žmirkave bube na suncu ispod cigle koju je neko iznenada podigao... ...sa svojim nakaznim telima večitih sedača, vlasnika heft-mašin radnika sa spajalicama i indigom... ...a drugi na kamionima u obliku maketa koje simbolišu naše sadržajne živote... ...Cerar na konju sa hvataljkama... ...Gligorić protiv Trifunovića u brzopoteznoj partiji na džinovskoj šahovskoj tabli... ...snage napretka radnici seljaci poštena inteligencija... ...diktatura proletarijata... ...krava koja je te godine dala najviše mleka blago gleda Politbiro na tribini... ...radio-amateri direktno sa svog kamiona zovu Moskvu... ...udaljenu zvezdu Danicu-uzdanicu... ...crnački studenti, indijski tehničari, peder sa Cejlona... Pavle Šovljanski se boksuje sa nevidljivim protivnikom koji nokautiran pada na karoseriju kamiona... ...atomski fizičari raspoređeni u obliku atomskog jezgra – svaki fizičar jedan atom... ...solunci koji samo što se ne sruše pod teretom medalja i odlikovanja... ...pioniri kojima se piški još od Liona... ...a ispred svih... ...general u džipu – bele rukavice, isukana sablja, izbrijan do krvi sa nabreklim vratnim žilama uspravan kao granični stub... ...koji će ponosno stići po, rečenicu... Možete poćeti... ...koju izgovara drug Tito... ...“čovek čelično plavih očiju punih topline”... ...kako ga je opisao radio-reporter. Jedanput jedne godine jedno obično beogradsko kuče umuvalo se pre početka parade na sam vrh Bulevara, gore kod Cvetkove meane i krenulo nizbrdo, prema centru, nadajući se da će nekako šmugnuti u kakvu sporednu ulicu, ali nije uspelo, jer je niz čitav Bulevar, s obe strane trotoara zateklo iznenada živi ljudski zid. Jedan običan ker bez pedigrea, od zla oca i još gore majke, avlijaner, striter, savski šalabajzer, šta li, trči zapanjen i uplašen ispred džipa s generalom u belim rukavicama koji drži sablju, trči onako džukački, pomalo ukoso, kao što već trče kerovi i gde god da pogleda – svuda neprobojni ljudski bedem: ne može tek tako da priđe i zalaje: av, av, molim vas, razmaknite se malo, hoću da prođem; nego trči i trči, osluškujući sa strahom grmljavinu tenkova iza sebe, prolazi Lion, pa Đeram, pa raskrsnicu kod Pošte, stari Dvor i tribinu sa rukovodstvom, piški mu se, a nigde ni drveta, ni bandere, samo pusti asfalt Bulevara, niz koji će se za koji minut sručiti poput lavine, parada. I trči, trči, trči mali, drhtavi gradski život podvijena repa i načuljenih ušiju, izgreban, izujedan, dlake pune čičaka iz periferijskih bašti, izgladneo i večito proganjan i dobija od Beograđana aplauz za aplauzom; talasi neobuzdanog smeha i tipične beogradske obesti prate njegov paničnoponosni prolazak od Cvetka do Trga Marksa i Engelsa, posle čega će, možda, uspeti da klisne u opustelu Skadarliju i da se najzad, popiški kao čovek, to jest, kao pas. U tom trenutku, ja se nalazim na početku puta prema Malom Mokrom Lugu u radio-aparatu marke “kosmaj”. Dvanaest mi je godina i član sam radio amaterskog kluba “Nikola Tesla” u Katanićevoj ulici, gde nas uče da sastavimo takozvani jednocevni radio-prijemnik. Nosim kratke pantalone, a na nogama patike, koje za svečane prilike farbam razmrvljenom kredom u mleku tetkinom četkicom za zube, pa su od mnogih slojeva pomalo ispucale kao Mona Liza. Naučio sam i da kucam Morzeovom azbukom, a sada smo nas desetak u unutrašnjosti makete radio-aparata, koju držimo iznad zemlje na unutrašnjim prečkama, tako da nam poput stonoge, vire samo noge. Dogodilo se da sam kao najbolji među njima dobio najvažnije mesto napred, odmah iza skale koja je okruglog oblika i na kojoj se nalaze imena gradova koje ću videti mnogo godina kasnije. Na skali ima jedna rupa kroz koju gledam kuda vodim radio-aparat; to je mesto tajanstvenog imena i zvuka za koje nikada nisam čuo u životu – Hilversum II. Mnogo godina kasnije doznaću da se ono nalazi pored Amsterdama. Najzad, posle mnogo pešačenja praćenog siktavim povicima ljudi zaduženih za paradu “Ajde, drugovi, življe, življe!” prolazim pokraj svečane tribine i kroz rupicu vidim lica Centralnog komiteta: Tito, Kardelj, Ranković, Popović, Kidrič, Moša Pijade... Tito se okreće Kardelju i nešto mu govori u uvo, tako da nije video prolazak prve pobede naše radio industrije “Kosmaj”. Uzalud smo pešačili. Ne otkrivam to drugovima u tami radio-aparata; grdno bi se razočarali. Posle prolaska ispred Politbiroa (“Polit biro pa zapalit!” što reče jedan pesnik), vraćamo naš “Kosmaj” pred radio-klub gde stoji velik kao neka baraka. U to vreme, to je najdragocenija stvar; imaju ga samo retki, kod kojih odlazimo u goste da slušamo “Veselo veče” Radio Beograda. Obično stoji na vrhu kredenca u kuhinji. Dobijaju ga samo udarnici i zaslužni sportisti kao što su bili Rajko Mitić i Stjepan Bobek. Zbog toga, pravim sopstveni radio-prijemnik, takozvani “detektor”. Najpre se između krovova razapinje bakarna žica koja je antena, i od koje druga žica vodi u kartonsku kutiju od cipela. U kutiji se nalazi kondenzator sa mnogobrojnim navojima tanke bakarne žice, jedan otpornik i kristalna kućica u kojoj se na komadu dragocenog kristala iglicom bira mesto na kome će se čuti neka stanica. Iz “buksne”, u kojoj je zataknuta “banana” ide žica sa slušalicama koje se drže na ušima. Posle mnogo strpljivog pipkanja kristala, najzad začujem trubu Harija Yejmsa koji svira “Stormdž Weather”. Molim jednu devojčicu iz komšiluka, u koju sam strašno zaljubljen, da igra sa mnom, i ona pristaje, mada ništa ne čuje jer su slušalice na mojim ušima. I danas volim takve žene, koje igraju uz muziku koju samo ja čujem i osećam.