Tito stigao u Holivud

Raspad Jugoslavije i ratovi iz devedesetih godina poigrali su se ne samo ljudskim sudbinama nego i sudbinama mnogih knjiga. I ne samo štampanih, već i rukopisnih. O njihovim stradanjima mogle bi se takođe ispisivati čitave priče. Ona koju ovde iznosimo, zahvaljujući istoričaru dr Zdravku Antoniću, vezana je za dnevničke rukopise poznatog političara i izuzetno plodnog publiciste Rodoljuba Čolakovića (1900-1983). U Čolakovićevoj obimnoj pisanoj zaostavštini nalazi se i njegov do sada neobjavljen Dnevnik, vođen od 20. januara 1960. sve do dana smrti, 30. marta 1983. godine. Sve te dnevničke zabeleške on je još 1962. godine zaveštao Spomen-domu Crvene pravde u Bijeljini, odnosno današnjem Muzeju Semberije, a za njihovo priređivanje i objavljivanje testamentarno ovlastio svog zemljaka dr Antonića. Ono što je Čolaković svakodnevno zapisivao rukom, mastilom ili hemijskom olovkom, ispunilo je čak 27 notesa-rokovnika i dostiglo obim od 5.462 notesna lista. Prekucano na mašini, u normalnom proredu, to iznosi 5.217 stranica. Dešifrovanje, prekucavanje, sravnjivanje i priprema Dnevnika za štampu zahtevalo je višegodišnji mukotrpan rad, priča nam Antonić. Posao je uz to bio skopčan sa nizom prepreka i teškoća koje je mogao savladati samo čovek Antonićeve energije, upornosti i osećanja dužnosti prema amanetu koji mu je ostavio istaknuti jugoslovenski komunista i bliski saborac Josipa Broza Tita. Kad su sve muke i peripetije uspešno prebrođene, rukopis Dnevnika, spremljen za izdavača, obuhvatao je ukupno 11 tomova. Predaja prvih pet tomova izdavaču, sarajevskom “Oslobođenju”, obavljena je 1990. godine kad je kriza jugoslovenske države dostizala kulminaciju. I onda, udruženi napori sva tri konstitutivna naroda BiH da je reše ratom zapečatili su i sudbinu ovog izdavačkog poduhvata. Rukopise spremljene za štampu počeli su da prekrivaju prašina i zaborav. Jer, kaže Antonić, “u međuvremenu umrli su i brojni ljudi kojima je bilo stalo da se objavi Čolakovićev Dnevnik. Nestalo je i države za koju se borio Čolaković”. “Ali”, smatrao je Antonić, “ono što ne bi trebalo da nestane jeste građa o toj državi i ljudima koji su u njoj živjeli i delali. Sa željom da doprinesem potpunijem sagledavanju protoka minulog vremena, učinio sam napor da se štampa bar jedan od tomova Dnevnika. Opredijelio sam se za šesti tom jer mi se čini da on odražava najbolje ono što se krije i u drugim sveskama koje će valjda biti nekada objavljene.” Ovaj tom obuhvata 1971-1972. godinu a izdali su ga Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske i Muzej Semberije (Banjaluka-Bijeljina, 2007). Vremenski su nam već postali daleki događaji i ljudi koje opisuje i komentariše Čolaković u ovoj i ostalim knjigama svog Dnevnika. Za manjeg posvećenika svom poslu od Antonića, to bi mogao biti dovoljan razlog za odustajanje od dalje bitke za njihovo publikovanje u celini. On, međutim, u tome istrajava s uverenjem “da se radi o ljudskom stvaralaštvu koje će biti od velike koristi ne samo naučnim radnicima raznih profila nego i najširoj čitalačkoj publici”. Insistiranje na kompletnom objavljivanju motivisano je i brigom da se izbegnu jednostrani sudovi o onome što je Čolaković svakodnevno zapisivao i komentarisao, hvalio ili kritikovao. Zato, u predgovoru ovoj knjizi, Antonić upozorava čitaoca da Čolaković često daje maha svojim ličnim raspoloženjima i ispisuje čitave pasaže da bi nešto što mu se sviđa opravdao, ili obrnuto, opovrgao, te da u tome zna ponekad da bude i ocena i procena koje su površne i netačne. Tome je doprinosilo i nepoznavanje raznih zakulisnih igara i prikazivanje događaja onako kako oni izgledaju spolja. Zatim i stereotipno ocenjivanje i procenjivanje nekih ljudi i događaja ili prihvatanje određenih šematizama iz komunističke ideologije i istrajavanje na tome čak i kada ih je stvarnost demantovala. “Tipičan primjer njegove zablude je uvjerenje da je srpski nacionalizam najopasniji, iako je i pred njegovim očima pražnjeno Kosovo od srpskog i crnogorskog stanovništva pred višedecenijskim nasiljem albanskih šovinista. I u smjeni Aleksandra Rankovića nije se trudio da otkrije dublju pozadinu. Pravio je previde i kod nekih drugih ljudi i događaja.” Tako, recimo, Dobricu Ćosića u ovoj knjizi perciipira kao srpskog nacionalistu da bi ga, koliko znamo, u kasnijim godinama abolirao. Zapisaće 17. XI 1972: “Bili kod nas na ručku Vučovi (Aleksandar Vučo sa suprugom – prim. S.D.) i Andrić. Razgovor o Dobrici Ćosiću i njegovoj sudbini. Mažen kao talentovan mladić, prihvaćen kao pisac i više no što vredi, objavljivan i nagrađivan, ali politička ambicija ga je prosto opsela. Uobrazio je da je spasilac srpskog naroda, koji je živ raščerečen u SFRJ.” S Krležom je bilo obrnuto. Prvobitno uvažavanje i prijateljstvo smeniće, u godinama Deklaracije o jeziku i maspoka, prezir i osuda. Štaviše, u ovoj knjizi, poverovaće Zdravku Pečaru i Vedi Zagorac da je Krleža, dok su bili kod njega na ručku, “vehementno napadao XXI sednicu” na kojoj je u Karađorđevu smenjeno hrvatsko nacionalističko rukovodstvo. Prema istom zapisu, od 22. I 1972, Krleža je tim povodom još “kazao – 50 godina su nas davili Balkanci i upravo kad je izgledalo da ćemo se osloboditi njihova pritiska, došlo je ovo nasilje. To je smisao njegove izjave. U toku razgovora je rekao – da smo ga mi ostavili u Zagrebu na milost i nemilost ustašama. Odakle mu sad takva misao: pa njemu je nekoliko puta davana mogućnost da izađe na oslobođenu teritoriju, a on je odbijao. Sad mu je Partija kriva što je rat prečučao u Zagrebu”. Povremeno, svom Dnevniku, Čolaković poverava i razočaranje u Tita: “Tito stigao u Holivud. Hvala ti bože, nalazi vremena da šetka po kontinentima, a kod kuće zbrka i nemoć.” (2. XI 1971); “Treba likvidirati sve tabue (uključiv i Staroga), jer već ispadamo smešni u očima mladih i poštenih kritičara.” – 7. XI 1971; “Danas se vratio Stari iz SAD i Kanade... Na aerodromu, po dolasku, takvo prangijanje da je već neugodno. Deluje nekako primitivno... Najzad, to je i neozbiljno, liči na operetu, i to skupu.” – 8. XI 1971; “Već je postalo odvratno slušati na TV predloge da se Tito proglasi po drugi put narodnim herojem... Tito je doista heroj... On je to bio 1941. i 1948. Ali u gužvi 1970/71. to nije bio... Ništa tu nije bilo herojsko, nego, naprotiv, žalosno kolebanje (starost), taština čoveka kome je već otupio njegov nekada izvanredni politički refleks i intuicija.” – 11. III 1972; “Kao što je dao zeleno svetlo Savki i Tripalu za njihovu rabotu, tako danas na sasvim svog imena i ugleda nedoličan način radi da minira rukovodstvo u Srbiji... Zašto taj metod rada? Zašto se nekadašnji orao pretvorio u uobraženog samodršca?” – 15. IV 1972; “Razgovor s Perom Stambolićem o srp. nacionalizmu... Razgovarali o emisarima za Nobelovu nagradu za mir Starome. Složili se da je nedostojno ličnosti i zemlje na taj način izmoliti predlog od uglednih ličnosti Engleske, Francuske itd.” – 30. XII 1972. Kad je reč o ličnostima prema kojima je Čolaković ispoljavao bezgranično prijateljstvo i bio u neprestanom druženju i razgovoru, onda su tu na prvom mestu Andrić i Aleksandar Vučo. Antonić kaže da je to “zapravo svojevrsna književna trojka o kojoj bi se, na osnovu Čolakovićeva Dnevnika, mogla napisati posebna knjiga. “Čolakoviću, svakako, pripada zasluga što je, na vrlo nenametljiv način, iznjedrio iz zakopčanog Andrića brojne misli i komentare o raznim životnim pitanjima...” Samo u ovom šestom tomu svog Dnevnika Čolaković iznosi svoje i tuđe opservacije i svedočanstva o nekoliko stotina najrazličitijih ličnosti. U celom Dnevniku pak taj broj dostiže nekoliko hiljada, tvrdi Antonić, uzimajući i to kao jedan od važnih aduta zbog kojih ga – bez obzira na veliko zakašnjenje s kojim stiže i na redukovan obim – vredi uzeti u ruke i čitati. Odlomci iz Dnevnika 1971-1972. 12. 8. 1971. Danas na šetnji pao mi je na um jedan susret sa Isidorom Sekulić, čini mi se u 1952. godini. Tražila je telefonom da me poseti. Došla je u moj kabinet (bio je tada u zgradi Planske komisije) skromno ali sa ukusom odevena. Počela je odmah – “biće Vam možda čudno, ali sam došla da Vas zamolim da mi omogućite da odem u Pariz, prosto da se malo pročaršijam” (upravo je upotrebila taj izraz koji odavno nisam bio čuo jer se u Beogradu retko upotrebljava). Tad smo veoma oskudevali u devizama i ja sam joj stoga odgovorio, da joj ne mogu odmah reći imamo li sredstava, ali da ću joj javiti za dan-dva. Razgovor je bio time završen; Isidora se digla i otišla. Imao sam utisak da je nezadovoljna što joj odmah nisam kazao da ću joj to putovanje omogućiti, ali to ničim nije pokazala. Sutradan sam joj poručio da mi je žao što joj ne mogu pribaviti sredstva za putovanje. I danas mi je neprijatno (a pomalo i stid) što joj nisam omogućio (ili tačnije ispunio) tu želju. 23. 10. 1971. Bili na izletu sa Andrićem i Vučovim. Dok je Milica s Lulom šetala, a Aco poljetkovao po vinogradu, razgovarao sam sa Andrićem. Gorak je i razočaran. Kaže, nije ni slutio 1945. godine da će se povampiriti šovinizam i steći pravo građanstva, čak podršku komunista. U bratstvu i jedinstvu video je neko oživotvorenje svojih davnih, mladalačkih snova. U BiH, kaže, parola: svojim se diči, a tuđe ne diraj – i to se smatra kao lojalno držanje. A što je to “svoje”, a šta je to “tuđe”. Znači, opet proklete ograde i tarabe, svak u svoj tor, a mislili smo izaći na druge, šire prostore – čovečnosti, internacionalizma. U kulturi daju ton antikulturne šićardžije, koji bezobzirno jure za dinarom i prosto nam nameću sve što zagrađuje puteve pravoj kulturi. Zašto smo tako nemoćni da, pored lepih reči, ništa ne možemo suprotstaviti takvom trendu, pitao je i gledao me tužno svojim umornim pogledom. Pokušao sam da ga ohrabrim – govorio o samoupravi, o nadi da će SK imati snage da savlada birokratiju u svojim redovima. 29. 2. 1972. Bio u Splitu poslom. Vraćajući se, sreo sam na brodu Milana Vukosa – ide na Hvar na kraći odmor. Priča mi da su Miloša Crnjanskog hteli da izaberu za dopisnog člana SANU, ali on je odbio – “suviše sam star da bih bio dopisni član”. I doista, kad su već mislili da ga biraju, nisu ga trebali zajebavati. Kad Dobrica Ćosić, Lule Isaković mogu biti redovni članovi, deset puta pre bi to mogao biti Crnjanski... 14. 4. 1972. Juče mi reče Dedijer da bi trebalo da pišem o ustanku u ist. Bosni – i to ne polemiku ni hroniku, nego studiju u kojoj treba težište da bude – seljaštvo. Spreman je da mi pomogne – staviće mi na raspolaganje svoju bogatu dokumentaciju sakupljanu godinama. Razgovarali smo dugo o Draži Mihailoviću, koji je bio zvanični agent Intelidžens servisa (u njegovoj arhivi je pronađena originalna izjava Dražina, koju je neko docnije ukrao iz dosijea. Vlado tvrdi da je na Dražino držanje 1944. godine uticao Makdaun, oficir SAD za vezu u Dražinom štabu, inače profesor. Zadrti antikomunist, verovao tvrdo da će Amerikanci i Englezi zaratiti odmah posle završetka rata protiv Osovine sa Sovjetskim Savezom. U to je uverio i Dražu i nagovorio ga da ne napušta Jugoslaviju. Za to se Draža vratio od Prnjavora na Zelengoru i tu bio razbijen. U početku se u zatvoru držao drsko, nije hteo da govori sa islednikom, uzdao se da će za nj intervenisati De Gol. Tek kad je video da od toga nema ništa, počeo je da govori; do kraja je bio uveren da ga nećemo smeti pogubiti. Bio je veliki ljubimac žena, u arhivi je pronađeno nekoliko desetaka pisama koja su mu pisale njegove ljubavnice. Kalabića su, posle svršenog posla, ubili naši (Ćeća i Blaško). Sve je to građa za roman. 14. 5. 1972. Dugo razgovarao sinoć s Perom Stambolićem – o nacionalnim odnosima, našim osetljivostima, i, posebno o stavu bosanskih rukovodilaca u oblasti kulture. Stav je njihov: kulturno zajedništvo naroda BiH. To je tačno s jednog šireg gledišta da je kulturno stvaralaštvo svih naroda zajedničko dobro sviju. Ali problem se zapostavlja čim se pođe od realnih odnosa: kultura je i nacionalna, čak je ona bitan elemenat nacionalnog bića. Još konkretnije: Srbi, Muslimani i Hrvati pisci iz BiH, šta oni stvaraju, srpsku odnosno muslimansku, odnosno hrvatsku literaturu, time i kulturu srpsku, muslimansku i hrvatsku. Stav rukovodstva BiH je – stvaraju bosanskohercegovačku. Pa bosanskohercegovačko je geografska i državna kategorija, a literatura kulturna. Zašto se brkaju te dve stvari. Radi odbrane bosanskohercegovačke državnosti, radi celine BiH? To je čisti politički pragmatizam koji nosi u sebi opasnost da jača centrifugalne sile koje će razjedinjavati narode BiH u osnovnom – izgradnji samoupravnog socijalizma. BiH kao zasebna republika je potreba i njenih naroda i Jugoslavije. Toga sam bio svestan u Jajcu 1943. kad sam sa Avdom Humom zajedno odlučno branio svoj stav pred Mošom Pijade, koji se s nama nije odmah složio (bio je za autonomiju BiH). Tek kad se Tito složio s našim predlogom, ušlo je u Dekleraciju da je BiH jedna od šest “federalnih jedinica...