Zamka člana 17

U utorak 29. aprila Srbija je s Evropskom unijom potpisala sporazum koji do daljeg, a možda ni tada, neće primenjivati ni Srbija ni Evropska unija. U predizbornoj Srbiji, očekivano, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju pokazao se kao sporazum o destabilizaciji, a u međusobnim optužbama za izdaju zemlje i izdaju evrointegracija, i u moru propagandnih parola, zagubila su se objektivna razjašnjenja ove etape srpskog puta u EU. Šta tačno SSP znači za Srbiju? Da li potpisivanjem SSP-a potpisujemo i nezavisnost Kosova, ili nas pak odbacivanje sporazuma vraća u izolaciju i devedesete? Imajući u vidu stanje srpske privrede, da li je Srbija uopšte zrela za potpisivanje ovakvog sporazuma? Najzad, da li smo mogli da ispregovaramo i bolji sporazum, i ko bi mogao da zaradi na tome što je sporazum baš takav kakav je? Što se Kosova tiče, poznato je da ga SSP čuva u okviru Srbije (Boris Tadić), da mu daje nezavisnost (Vojislav Koštunica), da je statusno neutralan (Havijer Solana), da podrazumeva Srbiju bez Kosova (belgijski ministar spoljnih poslova Karel de Guht), ali je uprkos tome statusno neutralan (belgijsko ministarstvo spoljnih poslova). U ovakvoj, blago šizofrenoj situaciji, mnogi se pozivaju na član 135 SSP-a koji navodi da se sporazum primenjuje na teritorijama EU i Srbije; reč je, inače, o tipskom članu, koji je u našem slučaju obogaćen razjašnjenjem – ne primenjuje se na Kosovu, koje je pod međunarodnom upravom u skladu s Rezolucijom 1244, što “ne dovodi u pitanje” sadašnji i budući status Kosova “prema istoj rezoluciji”. Iz ovog su pasusa i proistekla sva ona tumačenja. Niko dosad, međutim, nije ukazao na član 17 sporazuma koji je svojim čuvenim penkalom potpisao vicepremijer Boža Đelić. Član 17, što nikako nije zanemarljivo, nalazi se pod Naslovom 3 – Regionalna saradnja. Član govori o saradnji s “drugim državama kandidatima za pristupanje EU koje nisu obuhvaćene Procesom stabilizacije i pridruživanja”. U regionu zapadnog Balkana nema države koja nije obuhvaćena ovim procesom ili već nije prošla kroz njega – od Hrvatske, preko BiH, Crne Gore i Makedonije, do Albanije – osim Kosova. (BiH još nije potpisala sporazum ali je odavno ušla u proces). E, što se tih država, tiče, tj. Kosova, član 17 nalaže Srbiji da “omogući postepeno usklađivanje bilateralnih odnosa (...) sa odgovarajućim delom odnosa između Evropske zajednice i njenih država članica i te države”. Kada je Hrvatska potpisivala isti sporazum, nije bilo tog člana iako je bilo zemalja koje nisu obuhvaćene SSP. To znači da je ovaj član, br. 17, novina koja se pojavljuje u našem (i u crnogorskom pre našeg) SSP-u jer se u međuvremenu u regionu pojavila država sa ovom karakteristikom. Jedina takva je Kosovo. Ovome dodajemo još jedan momenat koji ovdašnjoj javnosti, izgleda, nije dovoljno poznat – EU već makar četiri godine unazad u odnosu na Kosovo primenjuje “The Stabilisation and Association Process Tracking Mechanism” (STM). Na sajtu EU nalazimo da je “dosad održano dvanaest sastanaka takozvanog STM-a, specijalno osmišljenog da promoviše dijalog o politikama između EU i kosovskih vlasti o približavanju Evropskoj uniji.” Iz svega, prilično je jasno da, iako SSP ne znači priznanje nezavisnosti Kosova, on prilično direktno utabava put ka tom priznanju. I nikome ne treba da bude u interesu da se oko ovoga pravi nevešt ili da ovakvo razdvajanje Srbije i Kosova gura pod tepih. No, ostavimo pitanje Kosova po strani. Možda nam SSP nudi nešto zbog čega bi trebalo da donesemo racionalnu odluku; da se odreknemo dela teritorije koji ionako ne kontrolišemo, zarad onoga od čega se živi. Garantuje li nam, dakle, SSP ono što nam se nudi u predizbornim spotovima – dvesta hiljada novih radnih mesta, milioni evra evropske pomoći, ukidanje viza, stipendije za studente i naučnike...? Tekst sporazuma pročitali smo pažljivo; o njegovim dobrim i lošim stranama razgovarali smo sa Majom Kovačević, šefom Kancelarije za pridruživanje Evropskoj uniji u vreme Zorana Đinđića. Ona je, uzgred, sa ovog mesta otišla u vreme vlade Zorana Živkovića, pošto je izrazila sumnje u premijerove najave da ćemo član EU postati 2007. godine. Sebe – treba li dodati posle ovoga – opisuje kao evrorealistu. Maja Kovačević najpre razvejava nekoliko predizbornih magli. SSP, tako, nema nikakve veze s procesom ukidanja viznog režima – vize se u njemu i ne spominju, a i pred očima nam je primer Makedonije, koja je SSP potpisala još 2001. godine, a u pogledu viza stoji isto kao mi, zagledana u mapu puta. Školovanje i studenti, stipendije? Isto, potpisali SSP ili ne, već godinama nam je dostupan program TEMPUS, namenjen visokom obrazovanju, a imamo i pravo učešća u Okvirnom programu za istraživanje i razvoj, namenjenom podsticanju naučnog rada. Oba programa su, inače, programi namenjeni državama EU, ali ih je EU otvorila i za treće zemlje. Ali, nas zanima ekonomija. Prvo, bespovratna pomoć EU Srbiji i sličnim zemljama: SSP o tome ni reči. Pomoć, zapravo, sa SSP-om nije povezana. Od 2000. godine sve zemlje zapadnog Balkana primaju bespovratnu pomoć Unije, u okviru CARDS odnosno IPA programa. Još 2007. nam je propisano koliko para ćemo dobijati iz Brisela do 2013. godine, bez obzira na (ne)potpisivanje SSP-a. U proteklih osam godina u proseku smo, godišnje, dobijali oko 180 miliona evra bespovratne pomoći, s tim što Maja Kovačević napominje da se gro tog novca “gubio” usput, u lavirintima briselske administracije i na honorare evropskih konsultanata za trošenje tog novca. Ukidanje carina na izvoz srpske robe u EU? To nam je ukinuto još 2000. godine, pa odlukom iz 2005. produženo na još pet godina. Istina, SSP-om se carine ukidaju na neograničen rok, bez ovakvih produžavanja. S druge strane, član 39 potpisanog SSP-a bi mogao negativno da utiče na postojeći bescarinski režim s Rusijom, jer predviđa “konsultacije” u vezi sa “njihovim trgovinskim politikama prema trećim državama”, odnosno, u duhu čitavog SSP-a, usklađivanje ovih politika s politikom država EU, koje takav sporazum s Rusijom nemaju, čime bismo mogli da izgubimo jednu od retkih komparativnih prednosti srpske ekonomije. Koje su prednosti SSP-a? Maja Kovačević: “To je nezaobilazna etapa na putu ka članstvu u Evropskoj uniji. Sporazum dovodi do ekonomskog usklađivanja, i početak je pravnog usklađivanja sa Evropskom unijom. Važan je zato što – kroz Savet za stabilizaciju i pridruživanje – institucionalizuje političku saradnju, koja već postoji, ali na nižem nivou.” Sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju na zapadnom Balkanu veoma su slični evropskim sporazumima kakve su potpisivale zemlje centralne i istočne Evrope na putu ka članstvu u EU. Još jedna prednost: “Ti sporazumi pokazali su se kao potvrda političke stabilnosti zemlje. To je dodatno privuklo strane investitore.” Ali samo potpisivanje SSP-a, odnosno sporazuma tog tipa, nije i garant budućeg članstva u EU. O tome svedoči i to što su ovakve sporazume s EU potpisale, recimo, i zemlje Magreba. U pogledu perspektive članstva u EU, stvar dodatno komplikuje spominjanje u SSP-u Kopenhagenskih političkih kriterijuma, odnosno “vaskrsavanje” četvrtog principa – sposobnost EU za prijem novih članova, iliti njen apsorpcioni kapacitet. Što znači da na kraju puta, sve i ako ispunimo baš svaki od zadatih kriterijuma za članstvo, možemo da ostanemo praznih šaka jer je EU procenila da nema kapaciteta da nas primi – važno upozorenje koje nismo imali prilike da čujemo ni od srpskih evroentuzijasta ali ni od evroskeptika koji o EU, čini se, imaju jednako maglovitu predstavu. SSP je, zapravo, u najvećoj meri jedan trgovinski sporazum čiji je najvažniji deo stvaranje zone slobodne trgovine. Ne ukida samo EU carinu za srpske proizvode, nego i Srbija ukida carine za proizvode iz EU. S obzirom na ekonomsku snagu dva partnera, potpuno je jasno na koju će stranu poteći više robe, a na koju više novca. Pri tom, SSP-om smo se ambiciozno obavezali da ćemo ovaj proces stvaranja Srbije bez carina završiti za šest godina, kao Hrvati. Makedonci su 2001. godine pokazali više opreza kada su potpisali SSP uz obavezu da će proces ukidanja carinskih zaštita završiti za deset godina... Zbog opčinjenosti Kosovom, i podjednake opčinjenosti Briselom, tokom pregovora o SSP-u izostala je briga o ovakvim njegovim efektima na svakodnevni život. Bude li sporazum počeo da se primenjuje, prilika je da ćemo se u to tek uveriti. Ali neki previdi teško da su slučajni – omogućena je prodaja obradivog zemljišta, prirodnih resursa, šuma..., što su Hrvati ili Albanci izričito zabranili u svojim sporazumima. Ovo će, u perspektivi, omogućiti špekulacije poljoprivrednim zemljištem, a njegova će cena, zbog sve akutnije svetske nestašice hrane, u perspektivi samo rasti. Ko će se obogatiti na preprodaji? Oni koji su pokupovali najviše zemlje po Vojvodini, poput Miškovića, Koleta i ostalih. A ko zemlju preprodaje sigurno neće ulagati u povećanje proizvodnje žita ili kukuruza, što nas opet vraća na uništavanje i onoga što imamo. Na kraju čitave priče, ostaje jasno da ni SSP a ni EU nisu čarobni štapić koji će rešiti sve naše probleme, kako nam se počesto poručuje u žaru predizborne borbe. No, izbori će proći a problemi ostaju, i sa SSP-om ili bez njega, sami moramo da se izborimo i za slobodnu konkurenciju, i za eliminisanje korupcije, za čiste privatizacije i transparentno upravljanje državnim fondovima. To će privući neophodne strane investicije, a ne predizborni marketing, uprkos svim dosadašnjim prividnim uspesima u reklamerskom prodavanju magle.