Umetnost se ne pravi od sreće

Mnogi ga smatraju najvećim makedonskim živim slikarem, on sebe smatra pripadnikom beogradskog slikarskog kruga, a likovni kritičar uglednog Monda, pišući o izložbi Makedonska umetnost danas, održanoj 2003. u Parizu, posebno je izdvojio Gligora Čemerskog (1940) i njegov ekspresionizam, nazvavši ga aktuelnim evropskim izrazom. Gligor će ovih dana izlagati u Beogradu, na dve odvojene izložbe, crteža i ulja, u Atrijumu Biblioteke grada Beograda, 16. maja, i galeriji Art point, 22.maja. PIKASOV MOZAIK: Bilo je sasvim prirodno da počnem da se bavim slikarstvom: moj ujak bio je Petar Mazev, bard makedonskog slikarstva. Pripadao je generaciji doajena, koji su stvorili moderno makedonsko slikarstvo. Odrastao sam pored Mazeva, i veoma rano počeo da slikam, od akvarela i tempera, do ulja. Tako da, kad sam zabušavao u školi, gledali su mi kroz prste: Pusti ga, on je umetnik, ne mora sve da zna! Mazev je živeo kod nas, dolazili su svi umetnici njegove generacije; bio sam svedok njihovog uspona, ali i njihovog siromaštva. Roditelji nisu bili oduševljeni mojim izborom: Ti si dobar đak, možeš da budeš inžinjer, arhitekta, i pisac možeš da budeš. To se ceni. Šta slikari, to je malo više od molera! Ali, ljubav savladava sve. Kažem: Ako me gnjavite, odreći ću vas se! Oni se nakostreše: Možeš to da nam uradiš?! Nego šta! Mazeva, pitaju: Je l' će ovaj to da nam uradi? Uradiće, ama, pustite ga! Kad sam imao prvu izložbu, došli su na otvaranje, vidim, ozarili se. Stojan Ćelić je napisao divan tekst za moj katalog, kritičari su bili velikodušni, pomalo sam ušao na velika vrata – otkriće! Roditeljima je to bio dokaz: moglo je da bude svašta s njim, izvukao se! Jedna od značajnih stvari u mom sazrevanju bila je izložba francuskih slikara u Cvijeti Zuzorić, sredinom 50-ih. Izlagale su sve veličine, od Pikasa i Matisa, do Bernara Bifea. Sa Mazevim sam došao u Beograd, spavali smo u nekom najjeftinijem radničkom prihvatilištu za namernike, u Sarajevskoj ulici. Pikaso je izložio jedan mali mozaik, i danas ga pamtim. Znate, original je demistifikacija; kad gledaš reprodukciju, misliš: ko zna kako je to naslikano! Kad vidiš original, znaš da je dodir bitna stvar, da tu ima nečeg što je i tebi poznato: otisak četke i prstiju, pa negde ima višak paste... To te obraduje, jer jednog dana ću i ja, možda, moći da naslikam isto. Slikarstvo živi između oka i dodira. Likovnu akademiju u Beogradu upisao sam 1958. Studije su trajale pet godina, i još dve na postdiplomskim studijima. Akademija je bila veoma jaka, kasnije sam je upoređivao sa onom francuskom, u Bozaru. Beogradska je imala prednost u entuzijazmu, specifičnoj slobodi. I, sam Beograd je imao predivnu atmosferu; poezija je bilo živeti u takvom gradu, takvoj kulturnoj sredini. Veliki duhovi Evrope tog vremena, počeli su da komuniciraju s nama, i mi s njima. U Beograd je došao Sačmo, malo kasnije Rej Čarls, pa Sartr... CUCA SOKIĆ: Počeo sam da studiram kod Đorđa Andrejevića Kuna, više nije bio strah i trepet. U početku nas je grdio, onda izvadi flašu vinjaka, bilo mu je preporučeno za srce. Voleo je da se druži s nama: Todorom Stevanovićem, Trkuljom, Filipom Bulovićem Lipijem, sa mnom. Mislim da je bio ponosan što nas ima u klasi. Iznenada je umro, ispratili smo ga sa velikim žaljenjem. Kod Cuce Sokić bio sam godinu i po, divan period mojih studija. Bila je prijatelj, pažljiva, otmena dama, istovremeno iznijansirana, osećajna slikarka. Velika ličnost. Za nju me veže prijemni ispit, čudna priča, pripada lepim uspomenama. Na konkurs za Likovnu akademiju pošalješ radove, biografiju i jednu praznu dopisnu kartu, na kojoj sledi poziv ili žaljenje. Po 500 i više kandidata konkurisalo je na Beogradskoj akademiji. Dobijem pozitivan odgovor: dođite na prijemni ispit! U sekretarijatu dajem podatke – Vi ste Gligor?! Nekog zovu: Doš'o Gligor, kaži Cuci! Ja razrogačio oči: šta li se događa? O čemu se radi? Kažu: Sedite! Poslali ste slike u sanduku, bio je toliko težak da je trebalo platiti veliku poštarinu, ili ga vratiti. Savet koji gleda radove (Srbinović, Gvozdenović), našao se u nedoumici: čovek se potrudio, poslao toliko radova, šta učiniti? Qubica se javila: Platiću ja, ako je talentovan, vratiće novac! Kad su sanduk otvorili, bilo je i ozbiljnih formata, neko je rekao: Cuco, biće ti vraćene pare! Nikad joj nisam to zaboravio, a ona o tome ne priča. Ponekad je podsetim, ona odmahuje: Ma, 'ajte, šta vi pamtite! Takva velikodušnost mogla se dogoditi samo na umetničkim akademijama. Tamo se ljudi nisu ponašali kao birokrate. SUKOB S MEDIALOM: Već na prvoj godini osetiš svoju porodicu: ljudi se prepoznaju po temperamentu, po disanju. Prijateljstvo između Toše Stevanovića, Trkulje, Lipija i mene, produbljivalo se, delili smo hleb, so, boje i četke. Mnogo energije trošili smo na analizu umetnosti, polemike, čak smo i manifest pisali. Opisivali su nas kao nepodnošljive, divlje, ali to se nije odnosilo na naše slikarstvo. Često smo nagrađivani na studentskim izložbama, tako da je to bila, kao, neka kolektivna nagrada. Moram da priznam da je bilo lagodno imati takve drugove. Prijateljstvo nas je vezivalo, ali svako je tražio svoj pečat. Akademija je bila liberalna i slobodoumna: hoćeš da slikaš enformel, apstraktni impresionizam ili nadrealizam, nije bilo sankcionisano. Više nije postojao socrealizam, samo je trajao u nekim glavama, kao pseudoestetika ili estetika. Već prethodnom generacijom likovna praksa je bila očišćena od njega, od Lubarde, Peđe Milosavljevića, Bjelića, do Omčikusa, Bate Mihajlovića, i Miće Popovića. Dado Đurić i Tošković već su bili u Parizu, priča se o njima, doživljavaju uspeh. Bili su zastava na koju se kačila Mediala. Uveliko je ovde bio sudar između apstraktnog slikarstva, tada u usponu, i Mediale, koja je teorijski pretendovala da je jedino vredna. Smatrali smo je previše literarnom, sputanom, izvesnom degradacijom slikarstva. Uostalom, isto mislim i za francuski nadrealizam, ako oduzmemo Maksa Ernsta i Tangija. Svakako se za Dadu Đurića može reći da je istovremeno i ekspresionista. Tako da su te svađe bile malo napumpane, previše agresivne, i preterano polarizovane. U suštini, kad se bolje razmisli, važno je slikarstvo. Sa godinama, shvatiš da ono nudi još veću slobodu, nego što si, kao mlad, pretpostavljao. Taj prostor je neiscrpan. Imao sam veoma malu stipendiju, mogao sam da uplatim studentski dom, i ručak u menzi. Radili smo na sajmovima, ali samo kao pomoćna radna snaga. Banku su držali oni sa primenjene umetnosti, perfektno su pisali slova. Zarađivali su velike pare, a mi smo, za neku crkavicu, farbali paravane, i prenosili ih. Doduše, bilo je ljubitelja slikarstva koji su čuli za nas, i kupovali naše slike za male pare. – Ti si tek na početku, a ja ću tvoju sliku da stavim, vidiš pored koga! – Bog te, ovaj ima i Konjovića! Dobro, 'ajde, jeftino dajem, ali stojim pored Konjovića! Verujem da ti ljudi sada kažu: Ja sam ga otkrio na prvoj godini! Imam pet komada, mogu da mu tražim dve slike iz ovog perioda za crtež iz onog! To je sad simpatično, prija, a onda je bila borba za život! U FABRICI KONZERVI: Kad sam završio Akademiju, 1965. otišao sam u Pariz, trbuhom za kruhom. Tamo je bilo mnogo naših kolega s fakulteta, prvi kog sam sreo bio je Yoni Reljić. Obradovao se, pitam ga: Šta radiš? Kaže: Sanjam kokoške! Bio je gladan, ubrzo se i vratio. Svi smo sanjali biografiju Bate Mihajlovića i Petra Omčikusa, ili, Dade Đurića i Toškovića. Srećom, s Batom sam se upoznao ranije, kad smo bili na ekskurziji u Parizu, 1962. On i Qubinka su me dočekali kao prijatelja, ohrabrivali me, pomagali, i to prijateljstvo traje do danas. Pariz je bio uzbudljiv, grad umetnika, taj mit o njemu nije bio lažan. Bio je crno-ljubičast, imao je i jednu olovnu nijansu, i neverovatno nebo, valjda zbog osvetljenja. Ali, i tamo je bila borba za opstanak: zaposlio sam se u fabrici konzervi, a noću slikao, na mansardi u Monparnasu. Znate, velike metropole su ispunjene zvucima budilnika, koji su nemilosrdni, od njih boli mozak. Još se sećam te zvonjave: skočim, ne znam gde sam, i glavom udarim u gredu plafona. Ustajanje u pet, fabrika van grada; izjurim u taj mrak, a ceo Pariz miriše na kafu – rade bistroi za radničku klasu. Utrčim u metro, onaj stari, bez gumene podloge, pa trešti, pa se ljuljaš, mozak ti rastrese. Žurim da ne zakasnim, čeka me karton, i sat za kucanje. To je jurnjava kao u nemim filmovima: guraš se, udaraš, udaraju te, merd! Ludnica jedna. Vikendom sam se družio sa slikarima, a imao sam i neke prijatelje, kritičare. Kao gost si ravnopravan, u razgovorima oko slikarstva, literature, a pošto to traje do noćnih sati, počne glava da mi pada. Nisam voleo da pričam o mom radu u fabrici konzervi. Doduše, Bata i Pera su pola Pariza okrečili, i oblepili tapetama. Pariz je bio solucija, veoma korisna za mene. Ostajao sam tamo po pola godine, vraćao se, ovde slikao. Jer, Pariz je i zamoran, ta komunikacija sa svetom umetnosti, otvaranje izložbi, kokteli, susreti – tako se dolazilo do galerista, nekog ko će pokazati radoznalost, da vidi moje radove. Ali, grad poništava osećaj za prirodu, nedostaje ti tvoj pejzaž, druga svetlost. Onda vidiš da ovde mnogo lakše i komotnije slikaš, manje napeto i ambiciozno, a bolje po slikarstvo. Ta kombinacija je postala moj sistem, do danas. Tako sam mogao da uradim mozaike na velikom kompleksu, u Francuskoj to ne bih mogao. Čak i Matis i Šagal radili su velike formate tek pod stare dane. Ja sam tu šansu dobio kao mlad, da li je u Skoplju, Ohridu ili Parizu, ona je šansa. I, ako se rodi delo, imaš jači oslonac. AMERIKA: Poslednjih desetak godina, često odlazim u SAD. Radim tamo nekoliko meseci godišnje, to mi veoma odgovara. Mnogi se plaše Amerike, u nekim stvarima možeš da ih ne voliš, prema nekima da si ravnodušan, ali ako si senzibilan na energiju, na izazov, to je neverovatno bogatstvo. Ogroman je to prostor, neosvojiv. Kad imaš veliki izazov, i ti možeš da budeš junak. Wujork nije uniformisan, u Evropi kad počne jedan trend, to svi verglaju. Onda to prođe, kao kijamet, pa opet nove uniforme... Kod njih ima mesta za najgori kič, do neke podnošljive sentimentalnosti: mačkice, cveće na prozoru, baštice. Ta mala ljubav, ne mora da bude uvredljiva za slikarstvo. Pola Amerike kopira impresioniste, smatraju ih najboljim delom evropske umetnosti. Doduše, neoekspresionizam Poloka i Vorhola još je živ, i vitalan. Meni je najzanimljivija autentična figuracija, pre svega dolazi od crne populacije, vrlo talentovanih afroameričkih slikara. Dodaj tu Latinoamerikance, Japance, Kineze, Jugoviće... Ima neke energije! Mislim da je američko slikarstvo u prednosti, u Evropi se ono istrošilo. Tamo su još veoma radoznali, uopšte za umetnost. Ja verujem da su to ciklusi, uvek se umetnost selila: zamre Sijena, proradi Firenca, ili, štafetu preuzme Venecija... Priroda je to tako udesila: klinci će primati naše iskustvo, i možda biti pošteđeni muka kroz koje smo prolazili. Srećom, slikarstvo traje, kao i život. Nije neki savršen poklon, u toj kesi, na dnu, uvek ima nekog horora, velike patnje. Često i neizbežne, a nezaslužene kazne. Ma, zaborav to leči, jer kad bismo pamtili sve svoje poraze, teško da bi ujutro imali hrabrosti da ustanemo iz kreveta. Umetnost ima tu moć da već u procesu stvara osećaj sreće. Ali, od sreće se ne pravi umetnost. Tolstoj je odmah eliminisao priču o sreći, Anu Karenjinu započinje rečima: Svaka srećna porodica liči jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.