Arhitektura je optimistička umetnost

Festival “Beogradska nedelja dizajna” održan je ovog maja po treći put u privremeno i prikladno adaptiranim prostorima Hotela Jugoslavija. Organizatori su i ovom prilikom uspeli da u naš glavni grad dovedu mnoge značajne ličnosti sa internacionalne scene dizajna, enterijera i arhitekture. Posebno mesto u nizu zanimljivih predavanja i razgovora pripalo je, ipak, Danielu Libeskindu, arhitekti iz najužeg vrha svetske graditeljske umetnosti. Zahvaljujući predusretljivosti organizatora, kao NIN-ov stalni saradnik dobio sam priliku za ekskluzivan razgovor sa uvaženim gostom. Već na početku razgovora Daniel Libeskind se pokazao izuzetno susretljivim i prijatnim sagovornikom sa čijeg lica neprestano zrači urođena vedrina. “Supruga i ja smo u prvom susretu sa Beogradom stekli utisak da je Beograd lep i evropejski grad sa primetnim obiljem zelenila”, bile su, posle upoznavanja, prve reči našeg sagovornika. Na moju želju da čitaoce NIN-a upoznam sa njegovom kratkom biografijom, čuli smo zanimljivu graditeljevu životnu storiju: “Moji roditelji su u poljskom gradu Lođu jedini od brojne porodice preživeli holokaust i ja sam tamo rođen 1946. godine. Sa mojih devet godina otišli smo u Izrael da bismo se, kada sam imao 14 godina, preselili u Wujork gde sam kasnije dobio i američko državljanstvo. Moje mladalačko obrazovanje bilo je usmereno na muziku i ja sam se, posle studija, profesionalno bavio muzikom. Relativno kasno u meni se pojavilo interesovanje za arhitekturu. Posle završenih studija arhitekture, moj prvi rad bilo je konkursno rešenje za Jevrejski muzej u Berlinu, na kome sam 1989. osvojio prvu nagradu u međunarodnoj konkurenciji sa 165 učesnika.” Kažem maestru Libeskindu da smo kod poznatog istoričara i teoretičara Čarlsa DŽenksa pročitali da, po njemu, Muzej u Berlinu, “Gugenhajm” u Bilbau Frenka Gerija i “Aronov centar” u Sinsinatiju Pitera Ajzenmana predstavljaju ključna dela novih paradigmatičnih tendencija koje su jakim volumetrijskim razlaganjem objekata arhitekturu sasvim približile skulpturi. Bez komentara na ove reči, ali uz osmeh očitog zadovoljstva, autor ekstremno originalnog muzejskog zdanja, praćenog istinskom kultnom aurom, priča nam o velikim problemima i teškoćama kroz koje je morao da prođe do konačne realizacije svog prvog objekta. “Znate, rad na arhitektonskom delu nije sprint nego maraton sa iscrpljujućim naporima. No, posvećenost i želja za stvaranjem na kraju donose i velika zadovoljstva. Arhitektura je kompleksna i u osnovi optimistička umetnost. U literaturi, u pozorištu, na filmu – vi možete imati pesimistička dela, ali u arhitekturi je već samo građenje optimistički čin. Tako ja vidim i memorijalni muzej u Berlinu. Građevinski okvir, materijali, eksponati – čine samo deo jednog duhovnog miljea koji sobom nosi podsećanje na tragičnu prošlost, koji odaje dužnu poštu žrtvama, ali pruža i nadu u dane svetlijeg humanizma. Uopšte uzev, bez duhovne nadgradnje arhitektonsko delo ostaje na nivou možda lepe, ali samo prazne ljušture. Duhovni fluid koji nosi neka građevina a koji se izuzetno teško postiže, razlog je što za arhitektonsku umetnost ni danas nema valjane definicije.” Svoje reči o Muzeju u Berlinu arhitekt Libeskind dopunjava, zatim, zanimljivošću vezanom za njegovo otvaranje: “Jedanaestog septembra 2001, kada smo posle otvaranja otišli kućama, zaprepastilo nas je televizijsko prikazivanje rušenja tornjeva u Wujorku. Eto, tada nisam mogao ni da pretpostavim da će dve godine kasnije moje idejno rešenje za memorijalni i poslovni kompleks na mestu srušenih kula dobiti prvu nagradu u najjačoj mogućoj međunarodnoj konkurenciji.” Arhitekt i univerzitetski profesor Libeskind, koji za sobom ima već više antologijskih dela (Imperijalni ratni muzej u Mančesteru, Muzej umetnosti u Denveru, Metropoliten univerzitet u Londonu, Pozorište u Sarbrikenu...), i danas radi projekte različitih namena za mnoga mesta širom sveta, pa je razumljiva moja znatiželja da saznam nešto o načinu njegovog rada. “Pre svega, ja nisam trgovac i ja prihvatam samo one projektantske zahteve koji kod mene pokrenu stvaralački izazov. Sledi zatim svestrano upoznavanje sa svim elementima, od istorijskih do terenskih, koji prate mesto budućeg objekta, jer se ja držim stava da svaka aktivirana gradilišna pozicija zaslužuje poseban likovni izraz i da svaki grad želi izuzetan i prepoznatljiv arhitektonski znak. Posle sagledanih svih karakteristika lokacije i prihvaćenog zahteva, slobodnom rukom iscrtavam početne skice, a zatim ih predajem na razradu timovima uz moje stalno praćenje njihovog rada. Naš glavni studio se nalazi u Wujorku, a imamo biroe i u više svetskih gradova – Milanu, Cirihu, Berlinu – tako da često putujem. Inače, putovanja mi zasad prijaju, jer tako srećem mnoge zanimljive ljude i širim svoje poznavanje raznih krajeva.” Razgovor sa jednim od najvećih današnjih graditelja nije mogao da prođe bez pitanja o njegovom gledanju na savremenu arhitekturu. “Mislim da arhitektura doživljava renesansu i da atraktivnim delima privlači opštu pažnju. Istovremeno na nivou standardne arhitekture javnih objekata primetno je njeno demokratsko otvaranje, jer, dok je u ranijim epohama arhitektura bila van uticajnog domašaja običnih građana, sada je sve češće njihovo učešće u kreiranju gradskih arhitektonskih struktura.” Za kraj jednosatnog razgovora, čiji mnogi detalji nisu mogli da stanu u prihvatljiv novinski obim, ostavio sam pitanje o najavljenom umetnikovom učešću u panel-diskusiji o mogućnostima stvaranja memorijalnog kompleksa u okviru Starog sajmišta koje je u vreme Drugog svetskog rata bilo pretvoreno u kazneni logor sa stravičnom brojkom od 45.000 umorenih osoba. “Tokom svojih ranih godina u Poljskoj, saznao sam mnogo toga o burnoj istoriji i stradanjima Srba, što je kod mene stvorilo simpatije za vaš narod, pa sam rado prihvatio poziv da dođem u Beograd. Tema Starog sajmišta je veoma izazovna i zahteva pažljivo i svestrano razmatranje svih aspekata ovog nekadašnjeg stratišta i, kako sam video, sada zapuštenog prostora. Mislim da bi priređivanje jednog međunarodnog konkursa moglo da bude dobar korak u nalaženju pravog rešenja za ovaj memorijalni kompleks.”