Dogoni i Lepenci

Ah, kakva nedelja! Kakva uzbuđenja, ali ne zbog izbora, već, zbog – Dogona! Jer, ni posle osamnaest godina nisam glasao, a malo je falilo, radio je kućni lobi. Ali, setio sam se da je demokratija, još iz antičkih vremena, obična smejurija sa tragičnim posledicama. I kao što su dva-tri glasa odlučila o Sokratovoj smrtnoj kazni, tako će, danas, o sudbini Srbije odlučivati mudrost Dačića. Nema veze, brale, što si glasao sa Bokija, Tomu ili Vojčeta. Onog časa kada si listić zaokružio i u kutiju ga spustio, tog časa je đavo šalu odneo, i, pokazalo se da si, u stvari, za Palmu glasao! Pa mu, sad, gledaj čudo! I, nemoj da se krstiš kažiprstom čiji su ti otisak pri glasanju uzeli kao da si lopov, prevarant koji hoće dvaput da glasa, dva puta da se upropasti, dva puta magarac da ispadne. Zaista, zaista vam kažem, Srbi moji: demokratija je đavolja rabota, jer u izbornoj kutiji đavo spava. Kažem vam, demokratija je opasna zajebancija. I sada valjda razumete zašto i ove nedelje nisam glasao, jer Sokratov sindrom me mučio, pa sam se u nedeljno jutro Dogonima bavio. Štaaa?! Sad ste zaboravili i ko su Dogoni!? Pa, 'ajde da vas podsetim, da vas od postizbornih trauma oporavim. Dogoni su narod koji živi u državi Mali, u zapadnoj Africi. Ima ih oko petsto hiljada, baš kao i Crnogoraca, i, takođe, žive u planinama i bave se zemljoradnjom i lovom. Dogoni su, inače, kao i Srbi, veoma star narod. Pominju se još kod antičkih istoričara. Još su Grci znali da Dogoni poznaju Sunčev sistem kao svoj džep i da je dogonska astronomija starija i preciznija od egipatske. Pa, sad ti vidi, bajo, ko su Dogoni!? Ni do danas se nisu promenili; malo stočica, malo zemljoradnjica, a faraoni gde su!? Ni grobovi im se ne znaju... Dogoni posebno uvažavaju zvezdu Sirijus. NJoj posvećuju, uglavnom, verske rituale. Zaštooo? Zato što veruju da su ih sa Sirijusa posetili bogovi, to jest, AMFIBIJSKA BIĆA! I, ovde bi, Srbi moji, trebalo da počne da vam se pali – lampica! Upalila se i meni, ali nisam obraćao pažnju, žurio sam na prepodnevni koncert kamerne muzike u Kolarcu. Violinista Darko Kodžas iz Luksemburga i Marija Đukić, klavir. Počelo je sa Šubertom i Mocartom i to me je baš podiglo, a vidim, i Jung cupka staračkim kolenom. Ali, kada se prešlo na Cezara Franka, eee, tu mi Jung progovara: “Da li si razmišljao da su i Dogoni sa Sirijusa na Zemlju – DOGONJENI!? I da se zato, još uvek, i sećaju svojih dogonjenih predaka, bogova sa Sirijusa? I da su ti bogovi sa Sirijusa stigli i do SIRMIJUMA, hoću reći, do Srema i Dunava...” Ovde Junga pogledam popreko, jer sedimo u prvom redu. Mada Darka Kodžasa rodbina već sa blicevima nervira dok nam on svira sonatu Cezara Franka. Jung se malo sebne, ućuti, posveti se Frankovoj sonati, opet kolenom klati. Ali, samo nakratko. Pa mi na uvo šapuće: “Ne treba, valjda, da te podsećam da se i drevni srpski bog reka i dažda zvao DAGON, i da je živeo na dnu Dunava i spavao sa somovima. Nije li som personifikacija, oličenje boga Dagona... I šta ako su i Srbi došli sa Sirijusa, hoću reći, SIRBIJUSA!?” Tu Kolarac, čoveče, počne da mi se okreće! I, još jednom, shvatim: sa Jungom se stiže ili do Nobela ili do Kovina. Dobro, pre toga sledi ti Palmotićeva, možda preko veze, i neka seansa kod Jerotića... Posle Kolarca, zaždim sa Oljom na Avalu, na pešačku terapiju. Penjem se lako uzbrdo, sa klompama na nogama i nemam problema sa plućima. Ali sa Dogonima, brale, sa Dogonima mi je frka, tu me 'vata panika. Jer, i na Avali Jung me davi: “Ako su Dogone u Africi posetila amfibijska bića sa Sirijusa, nisu li se ti VODOZEMCI spustili i na dno Dunava i noću iz vode izlazili i Srbe pismenosti i računanju vremena učili? Najzad, seti se kamenih glava iz Lepenskog vira! Nisu li to glave amfibijskih bića, vodozemaca sa Sirijusa!?” Sa Avale stuštimo se u Vrčin. Jer, burazer Dragiša javlja da je već skuvao pasulj. Postan. Mada je u zapršku tri kašike masti stavio i suvu ljutu južnjačku papriku oprlio i u pasulj zdrobio, pa vrcaj, bajo, pasuljčinu, da malo zaboravimo na jagnjetinu koju smo za Đurđevdan iz vangle jeli, sve dok dno nismo videli... Ali, posle tri tanjira pasulja, Jung me, opet, dira: “Zapamti, najstariji, to jest srpski kalendar, ovde je, na Dunavu, nastao. Jer, evo, Jevreji su, danas, u 5768. godini kada je, po njima, je l' da, nastao svet. A, po Srbima, danas je 7516. godina! Nije li to godina dolaska amfibijskih bića sa Sirijusa!?” Na jedno uvo slušam Junga, a gledam kako Vavrinka u Rimu dobija prvi set protiv Đokovića. I, sve strepim da se i Vavrinka ne povredi. Uh, neće valjda Đokoviću meč da preda i Vavrinka, jer bila bi to velika bruka. Takve pobede nam nisu potrebne, Srbi moji, to nama ne stoji. A kada Vavrinka meč nije predao i kad je Đoković tako Rim osvojio, baš mi je laknulo. Ali, avaj! Na Javnom servisu se Lepenski vir pojavio!? To nas RTS obaveštava da je u galeriji Narodne banke Srbije na Slaviji otvorena izložba „Tajna Lepenskog vira”!!? I švenkuju nam kamene glave lepenskih božanstava, lepenskih vodozemaca koji su, sad sam siguran, došli sa Sirijusa. E, sad, da li je Jung za izložbu ranije znao, pa me, u nedelju, ceo dan filovao? Ili se i Jungu jungovski sinhronicitet desio, to će se, možda, uskoro znati, kao što će, ubrzo, jasno biti kuda će to Dačić Srbiju odvesti... Ah, kad li ćemo to saznati? Tek, vidim i Jung se na indijskom taburetu umudrio, jer, postao je žrtva sopstvenog sinhroniciteta. Teorija mu se njegova o glavu obila. Eeej, da me ceo dan gnjavi sa Dogonima, a da nas, predveče, mediji lupe po glavi Lepencima! Pada sunce iza Avale, u Vrčinu postaje sve svežije. Ali, vino se Nikolino pije, a ostalo je i jagnjetine, a i ovčijeg loja što je još važnije. Dobro, loj malo zaudara, ali greje, daje snagu, moj Srbine, nemoj da te i od loja oduče ovi iz Evropske unije! Dok se vinom i lojem podmazujem, dok mislim na kamene glave iz Lepenskog vira, u krilo mi skače moja Crna iz Vrčina. Ali, vidim, i ona kao da je malo prolupala, jer i ona je, šatro, politički analitičar postala, pa, ovako, analizira: “Po meni, Boki i Toma, demokrate i radikali, treba da naprave koaliciju. Bilo bi to istorijsko pomirenje dve Srbije, i svi bi se našli u čudu. I Evropa, i Amerika i Rusija, a i ovi iz okruženja. I, veruj mi, za godinu dana, demokratsko-radikalska koalicija podavila bi u srpskoj političkoj bari sve ove Koštunice, Čede, Dačiće i ostale mačiće! Ali, nemoj ovo nikom da pričaš, jer smejaće ti se...” Tako je govorila moja Crna. U danu kada je objavljena drevna koalicija između Dogona i Lepenaca.