Putevi implementacije zločina Jozefa F.

Vest da je izvesni Jozef Fricl (73), iz austrijskog gradića Amšteten, 24 godine držao zatočenu u podrumu od 60 kvadrata vlastitu ćerku Elizabet, koju je od njene 11. godine seksualno zlostavljao i da je s njom dobio sedmoro dece, od kojih je jedno umrlo ubrzo nakon porođaja, troje „usvojio” zajedno za zakonitom ženom, a preostalo troje dece (5, 18 i 19 godina starosti) koja su bila s majkom i nikad nisu ugledala sunce, zgrozila je čitav svet, kao verovatno nijedna vest do tada o incestu, pedofiliji i nasilju u porodici. Činjenica da je u Beču svega pre dvadesetak meseci otkriven slučaj devojčice Nataše Kampuš koja je provela osam godina u podrumu Volfganga Priklopila (od svoje desete godine), kao žrtva pedofilije, smesta je nametnulo pitanje u svetskim medijima – zašto opet Austrija? Valja odmah podsetiti da su vlastita deca, nažalost, često predmeti crnih hronika svih društava, bilo onih savremenih ili istorijskih (Andre Žid je dokumentovao potresni slučaj „zatočenice iz Poatjea” iz buržoaske porodice koja je bila zatvorena u svojoj sobi 25 godina i kada je bila otkrivena 1901. imala je svega 25 kilograma; grčki vizantolog Lampsidis je doktorirao na kazni vađenja očiju u Vizantiji, gde je uglavnom prebrojavao izvađene oči u okviru porodice; primera je bezbroj). Nema, razume se, ništa posebno u „austrijanstvu”, što bi moglo da uzrokuje slučajeve Kampuš i Fricl, i na što su drugi imuni po sebi. Međutim, postavlja se pitanje da li ipak postoji nešto specifično u društvenoj organizaciji ili pak u mentalitetu što je omogućilo ovim zločinima da tako dugo neprimećeno traju? Treba imati na umu da je kroz zgradu u čijem je podrumu bila zatočena E. Fricl sa decom u tom periodu prošlo 100 stanara, da se levo od nje nalazi benzinska pumpa, desno supermarket, apoteka, turistička agencija, pab, doktorska ordinacija. Niko ništa nije primetio ni izvan porodici ni u njoj. J. Fricl je sve vreme živeo iznad podruma sa ženom, a kasnije i sa troje dece-unuka (prvo je usvojio 1993). U zakonskom braku Friclovi imaju sedmoro dece, koji u ovo vreme ne žive zajedno sa roditeljima. Niko ništa nije znao. Niko nije mogao ili nije želeo da zna?! Postoji čitav niz specifičnih uslova i sticaja okolnosti koji su ovom elektroinženjeru i uglednom građaninu u svom okruženju omogućili miran provincijski život, na koji on nikako nije imao prava poslednjih decenija. Samo njihova kombinacija, ili bolje sinergija, dopustili su mu da 24 godine sprovodi svoj izopačeni plan, neometan od porodice, okoline i vlasti. J. Friclu su naruku katkad išle posledice liberalizacije društva, odnosno zakonodavstva, a katkad su mu arhaični mentalitet okoline i kruti patrijarhalni odnosi u porodici bili najbolji saveznici u njegovoj društvenoj mimikriji. Primera radi, iako je Jozef F. silovao 1967. devojku i bio osuđen, a iste godine još jednom pokušao, njemu je dozvoljeno 1993. da usvoji dete, koje je predstavio kao dete koje mu je ćerka, odbegla u opasnu sektu, tajno ostavila pred vratima. U krivičnom registru njegovog imena nije bilo jer rok za brisanje (Tilgungsfrist) istorije prekršaja u Austriji iznosi 15 godina, što je spadalo u deo liberalizacije krivičnog zakonodavstva (nakon slučaja Fricl, po svemu sudeći će u Austriji biti dvostruko povećan za slučajeve teškog seksualnog nasilja). Ostvarenje suvereniteta nad privatnim prostorom u koji zajednica ili država nema pravo da zadire bez jakog razloga, takođe bi bila donekle tekovina savremenog uređenja i normi međuljudskih odnosa koju je Jozef F. zloupotrebljavao. Čak i neke političke prilike su pogodovale implementiranju zločina. Godine 1979. mu je odobreno da proširi podrum u cilju zaštite porodice, jer je „savesni” Jozef F. izrazio zabrinutost pred pretpostavljenima da će sa Istoka i na Amšteten biti bačena atomska bomba. U jeku hladnog rata i histeričnog projektovanja vlastitih agresivnih namera na druge, izašlo mu se rado u susret, što inače ne bi bilo samo po sebi razumljivo, i nakon pet godina renoviranja i reizgradnje, u podrum je dospela 18-godišnja ćerka, odmah nakon punoletstva, kako je i planirao. Betonska vrata u podrumu od 1,5 tone i zvučna izolacija nisu čekali na detonaciju i Ruse. Drugi, tradicionalniji registar uslova, čini se da je Jozefu F. jače duvao u leđa. U ovom slučaju se uistinu može govoriti o nečem specifično austrijskom, ili barem se to ovih dana čini. Austrijski pisac Jozef Haslinger smatra, kako prenosi Der Standard, da se ne treba praviti kao da slučaj Fricl nema veze sa Austrijom. Postoji u Austriji „fatalna tradicija da se stvari guraju pod tepih”. Kultura „okretanja glave” je po njemu i dalje dominantna i dosta toga je u vezi s tim što u Austriji zapravo „denacifikacija nije uspela”. Dopisnik Neue Zürcher Zeitung-a iz Austrije Šarl Riterband, problem vidi u sličnom ključu i Švajcarcima piše: „Građanska hrabrost (Zivilcourage) je ovde retkost. Građansko društvo u Austriji je slabo razvijeno, ono nema nikakvu tradiciju. Moć i odgovornost se delegiraju na vlast i pred pretpostavljenima se, koji se rado odgovarajuće ponašaju, saginje glava. Kada „vlast”, kao u slučaju familije F. smesta tvrdi da je sve učinila što treba i da ništa nije zapostavila, većina ljudi u to ne sumnja i sve to bespogovorno podnosi”. Riterband podseća i da su upravo u Amštetenu bila dva pomoćna logora koji su pripadali KL Mauthauzen. Nakon rata o nacističkim zločinima tu opet niko ništa nije znao niti je čuo. Ako je od ovakvih odnosa uglavnom sazidan spoljni obruč oko podruma koji ga je štitio od komšija, poznanika, okoline, za konstrukciju unutrašnjeg obruča Jozef F. se despotski pobrinuo da bude sagrađen od još čvršćeg i tradicionalnijeg materijala; njega niko iz porodice, po svemu sudeći, nije mogao da probije. Ukoliko je bilo sumnji u to da njegova žena nije ništa znala – živela je s njim godinama iznad, a on je u podrum odlazio svako jutro, ponekad je tamo noćio (to nije činio jedino kad je bio na letovanju na Tajlandu. Nemački tabloid Bild je na Internetu objavio video s tajlandske plaže gde se „monstrum sunča dok su mu ćerka i deca u podrumu”), pominju se i studije gde se iznosi da majke u 80 odsto slučajeva slute incest u porodici, onda kad sa sigurnošću ne znaju za njega – nakon brojnih detalja o tome kako su bili regulisani porodični odnosi, gotovo je izvesno da ona nije znala, ili da nije mogla da zna. Jozef F. je savršeno otelovio biblijsku definiciju patrijarhata: „apsolutna vladavina muškarca nad ženom, decom i ovcama” (odnosno imovinom). Vladao je tiranski i zahtevao apsolutnu poslušnost. Ženi je rekao da u podrumu pravi konstruktorske planove koje dalje prodaje, zabranio joj približavanje i fertig. Ovde opet stupamo na polje kulturnih specifičnosti jer ni Jozef F. ni bilo ko drugi ne može da samostilizuje svoj društveni identitet kako mu se prohte. Da se takvo ponašanje ne vidi kao puko nasilje, bezobrazluk, egoizam, nego prirodna pozicija koju muškarac treba da zauzima kako čitav društveni poredak ne bi bio doveden u pitanje, ne zavisi samo od J. Fricla, nego od niza institucija i diskursa koji daju kulturnu legitimaciju takvim krutim hijerarhijskim odnosima, u kojima ostaje malo prostora za otpor gospodaru. Ovde se može udenuti „katoličanstvo”, više puta spočitavano u slučaju Fricl, koje vekovima u Austriji preporučuje sličnu poslušničku i androcentričnu etiku, nalik na onu koja je u osnovi njene strukture, i koje je anahrone relikte Ura haldejskog uspelo da sačuva i u Amštetenu austrijskom. Svaki od navedenih elemenata ponaosob koji se odnose na socijalnu strukturu ili mentalitet, postoji praktično podjednako i u drugim društvima u bližem i daljem okruženju, ali se spoj tih džepova tradicionalizma i modernosti, ne njihova kolizija kako to obično biva, u ovom tužnom slučaju duge implementacije ovakvog zločina, čine pomalo austrijski specifičnim, što opet ne znači da on nije moguć drugde (uz ogradu da bi to „drugde” teško moglo biti, recimo, negde u Africi, gde uglavnom ne postoji slična infrastruktura). Austrijskom društvu, danas prilično zabrinutom za svoj imidž, predstoji lociranje i analiziranje pukotina u mreži institucija, zakona, etabliranih formi međuljudskih odnosa, u koje je Jozef F. mogao neometano da smesti svoj podrum i markira ostale potencijalno opasne društvene procepe u kojima će neko drugi sa incestuozno-pedofilskim porivima pokušati da materijalizuje svoje fantazije dominacije, ne pitajući za cenu. Ukoliko bude bilo konstruktivnog preispitivanja, svakako bi bilo korisno da se i ostali obaveste o njihovim rezultatima. Ko sve sanja mučionice u podrumima Niko se nije pomnije bavio ljudskim ponorima od Majkla Stouna (74), profesora na Univerzitetu Kolumbija, SAD. Više od 30 godina ovaj forenzičar i psihoanalitičar istražuje serijske ubice i kanibale, a neke od njih je lično ispitivao. Povodom slučaja Fricl dao je intervju za Neue Zürcher Zeitung. Profesore Stoun, kako objasniti slučaj Fricl? - Incest i nasilje u porodici nisu nažalost retki. Ali ovo je ozbiljan zločin. U Friclovom slučaju je reč o moći i kontroli, to su mu motivi. Svoju ćerku drži kao robinju, za sebe je stvorio vlastito carstvo, privatni svet. Niko za to ne zna, sve pripada njemu: njegova ćerka, unuci, svi su od njegovih gena. Fricl je kralj svog podruma. Kada Fricl silazi u podrum, šta onda oseća? - Seksualno je uzbuđen, ne više od toga. Može se pretpostaviti da raspolaže s malo empatije, ne misli na bol koji drugima nanosi. Kao i svi psihopati, traži jake čulne utiske i nema kočnice. Znate, mnogi muškarci sanjaju o podrumu u kom drže devojke, koje na njih čekaju. Srećom, to kod većine ostaje samo želja. Šta nas razlikuje od njega? - I mi imamo zle misli, ali poznajemo granice, znamo šta je zlo a šta dobro. Saosećajni smo, možemo se uživeti u druge, znamo šta bol prouzrokuje. Poznajete li slučajeve koji vas podsećaju na Fricla? - Amerikanac Markus Veson je imao incestuozne veze sa ćerkom i unukama. Kao motiv je naveo da je hteo da stvori novu rasu. Imao je pobožne fantazije. Pucao je ćerkama u čelo i spakovao ih u stare sanduke u sobi. I masovni ubica Geri Heidnik, koji je držao žene u podrumu i mučio ih, imao je pobožne fantazije i ne bi me čudilo da je Fricl imao slične misli. Zašto nije uzeo u obzir rizik od trudnoće? Možda mu je stalo do besmrtnosti, možda je želeo da stvori nadljude. To bi bile teme o kojima bi s njim razgovarao. Bavite se 30 godina serijskim ubicama i psihopatama i u međuvremenu ste izradili „skalu zla” od kategorije 1 do 22. - Želeo sam da izradim pomoćno sredstvo za upoređivanje različitih slučajeva, njihovih motiva, metoda. U kategoriju 1 spadaju ubistva koja se „daju shvatiti”. Recimo, žena koja ubija muža jer je godinama muči. Iako je to protivzakonito, ubistvo s predumišljajem, ipak je odgovor na užasnu nepravdu i stoga donekle razumljivo. Pod kategoriju 2 spada ubistvo iz ljubomore. Klara Heris je 2002. pregazila „mercedesom” muža u garaži, jer ju je prevario s mlađom. Pored nje je sedela njena ćerka. A na kraju „skale zla”? - Sve serijske ubice i psihopate, koji svoje žrtve grozno muče. Gde se nalazi Fricl na vašoj skali? - U poređenju sa ostalima, on je u kategoriji 16. Ko je onda još gori? - Dejvid Rej je od svoje kamp-kuće u Novom Meksiku napravio mučionicu sa ginekološkom foteljom, s lancima, kaiševima itd. Žene koje je dovodio je vezivao za stolicu i puštao im snimak sa kog im je govorio šta ih čeka, što je već strašno psihičko mučenje. Potom je na njihove bradavice na dojkama kačio jednu električnu mašinu za razvlačenje i umetao predmete u njihovu vaginu i anus. Rej je umro u zatvoru, ali sam njegovu ljubavnicu i pomoćnicu, koja je prisustvovala nekim mučenjima i priznala da je Rej tako ubio 14 žena, više puta intervjuisao. Odakle dolazi ta brutalnost i grozota kod ljudi kao što su Rej i Fricl. - Friclovu predistoriju malo poznajem da bih mogao nešto određeno da kažem. Obično je više razloga u pitanju. Reja je u detinjstvu otac, alkoholičar, brutalno maltretirao. U njegovom slučaju je brutalnost nešto poput osvete. Većina ljudi čini ono što im je ranije činjeno. Ne bi me iznenadilo da je Fricl u detinjstvu bio maltretiran. Nasilje i brutalnost u detinjstvu su u korelaciji sa psihopatskim ponašanjem. Za to ima puno primera. Postoje li drugi razlozi koji ljude čine psihopatama? - Prenatalni. Uzimanje kokaina i alkohola u toku trudnoće povećava rizik za tzv. fetusni alkoholni sindrom. LJudi koji od njega pate pokazuju agresivno ponašanje. Postoje potom genetske predispozicije kao što su nizak pritisak i druge fiziološke osobine koje idu naruku psihopatskom ponašanju. Zlo je dakle nasledno. - To je isuviše pojednostavljeno. Pravilnije je: rizici za antisocijalno ponašanje su nasledni. To znači da je verovatnoća da dete psihopate pokazuje slične simptome, veća nego kod dece normalnih roditelja. Ali ni deca tzv. normalnih roditelja nisu imuna od toga da postanu nasilnici. Postoje određene povrede glave i one deluju na promenu ličnosti. Uzmite primer Denija Stareta, iz srednje klase u DŽordžiji. Dobri roditelji, sve harmonično. Ali u šestoj godini pao je sa ljuljaške na glavu i došlo je do povrede mozga. Staret je postao hiperseksualan, gledao je porno filmove kao opsednut, oženio se, dobio je ćerku i silovao desetine. Jednoj s kojom je imao aferu je pucao u glavu i vozikao se s njom u autu po okolini. Geni, teško detinjstvo, nezgoda. Od svakog može da postane ubica? - Ne. Svi možemo da ubijemo, tačno je, iz odbrane recimo. Ali nismo ubice. Onaj ko odraste u harmoničnoj porodici, nema loše gene i ne padne na glavu, on najverovatnije neće postati ubica. Još jednom: najvažniji faktor uticaja na nasilje je doživljeno nasilje u detinjstvu. Koje zajedničke osobine dele nasilnici? Postoji li određeni profil? - U slučajevima gde je seksualnost uključena, akter je muškarac, starosti između 24 i 45, u 60 odsto slučajeva je iz niže klase, u 16 odsto je usvojen, često postoji težak poremećaj ličnosti, pokazuje antisocijalno ponašanje, kao mlad je delinkvent i živi izolovano. Zašto je među muškarcima mnogo više počinilaca? - Oni su agresivniji, to je genetski uslovljeno. Ali postoje žene kao Tereza Knor. Bila je bolesno ljubomorna na svoje ćerke, jer su bile mlađe i lepše, i hranila ih velikim količinama makarona sa sirom da bi ih utovila. Potom je jednu spalila, drugu ubila iz oružja. I postoje slučajevi kao što su par Jan Bredi i Mira Hindli koji su u Engleskoj 60-ih ubili petoro dece. Snimili su dečiji vrisak na traku i koristili za seksualnu stimulaciju. Gore od toga nema. Da li je broj serijskih ubica porastao poslednjih godina? - Nedostaju tačne statistike. Sigurno je broj seksualnih serijskih ubica porastao od 60-ih naovamo. Zašto? - Moja teza: počev od vremena ženskog pokreta, odnosno od kada su žene osvojile veću slobodu i mogu lakše da se razvedu, sve više seksualno frustriranih muškaraca sedi kod kuće. Oni kompenzuju svoju „izgubljenu” moć i dominaciju tako što preterano reaguju i brutalno postupaju sa ženama.