Šalom Izrael

Da je kojim slučajem Dejvid Ben Gurion, čovek koji je (kao predsednik privremene jevrejske vlade) pre tačno šezdeset godina objavio deklaraciju o nezavisnosti nanovo rođene jevrejske države, bio u stanju da čuje kako je iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad proslavu šezdesetogodišnjice Izraela naziva „pokušajem da se oživi crkotina uzurpatorskog i lažnog režima”, bio bi šokiran saznanjem da je njegova zemlja i dalje usamljena i okružena neprijateljski nastrojenim susedima, da arapske i druge islamske zemlje, poput Irana, još poriču legitimitet i pravo na postojanje Izraela, svakako bi se u čudu zapitao: zar se ništa nije promenilo? Neprijatan osećaj da se i ovogodišnji jubilej jevrejske države obeležava u atmosferi zabrinutosti za budućnost bez mira, dnevnik „Ha’arec” opisao je u tekstu pod simboličnim naslovom: „Šezdeset godina ’nakbe’, šezdeset godina ničega”. „Nagba”, ili „katastrofa” je, inače, termin koji Palestinci koriste za osnivanje Izraela. To je pojam kojim oni žele da kažu da je savremena jevrejska država – po njihovom tumačenju istorije – nastala u svojevrsnom istorijskom grehu. Što Izraelci, naravno, argumentovano pobijaju… Ben Gurion bi, verovatno, bio iznenađen i saznanjem da Izrael optužuju za ilegalnu okupaciju Zapadne obale, a da je sve do nedavno (2005) optuživan i za okupaciju Gaze. Jer, te teritorije, u sastavu modernog Izraela, bile su u granicama nekadašnje Palestine, u kojima je Društvo naroda 1922. godine Britaniji poverilo mandat da ponovo uspostavi jevrejsku nacionalnu „domovinu” na prostoru gde su Jevreji živeli vekovima pre doseljavanja Arapa. Stoga Jevreji smatraju da na ovu zemlju, koju Palestinci smatraju palestinskom, polažu legitimno pravo, u skladu sa važećim normama međunarodnog prava. U uverenju da su pravni i istorijski razlozi u ovom slučaju na njihovoj strani, Izraelci su isto tako duboko povređeni onim što oni doživljavaju kao slepilo dobrog dela sveta za etničko čišćenje Jevreja sa teritorije na kojoj se sada stvara palestinska država. Jer, gotovo polovinu stanovništva današnjeg Izraela čine ljudi čiji su preci nekada živeli na prostorima u sastavu arapskih država i pod arapskom kontrolom… Uzgred, ideja o rešenju zasnovanom na dve zasebne države, jevrejskoj i arapskoj, ima svoju predistoriju i u odluci Vinstona Čerčila iz 1921. godine da čak tri četvrtine nekadašnje (istorijske, izvorne) teritorije Palestine pokloni prijateljskoj Hašemitskoj dinastiji, radi stvaranja države koju danas znamo kao Jordan, dok je ostalo trebalo da pripadne Jevrejima… Pre samo deset godina, kada je obeležavana okrugla 50. godišnjica od osnivanja Izraela, bilo je neuporedivo više optimizma i nade da će sporazum postignut 1993. u Oslu sa liderom PLO Jaserom Arafatom doneti željene promene i olakšanje. Nažalost, u novembru 1995. godine potpisnik sporazuma iz Osla, premijer Jicak Rabin, je ubijen, a nacionalistički Likud Benjamina Netanjahua, koji je rabina optuživao kao „nacionalnog izdajnika”, došao je na vlast… Danas gotovo niko više nije spreman da poveruje u mogućnost da bi odlazeći američki predsednik DŽordž Buš u preostalih nekoliko meseci svog mandata mogao da isposluje mirovni sporazum na Bliskom istoku: čak 80 odsto Izraelaca sumnja u takvu mogućnost o kojoj govori zvanični Vašington, dok je procenat Palestinaca koji u to ne veruju daleko veći… Istorija etničkih sukoba na ovom području seže, inače, daleko u prošlost, jer jevrejsko stanovništvo ovde živi još od biblijskih vremena. A, od polovine XIX veka Jevreji ponovo imaju većinu u Jerusalimu. Recimo, Britanci su još 1914. godine ustanovili da od ukupno 65.000 stanovnika Jerusalima 45.000 čine Jevreji. Ali, nemiri su se naročito rasplamsali zbog podele Britanske Palestine. To se nije odnosilo samo na akcije cionističkih organizacija, koje su preduzimale terorističke akte i vodile gerilski rat protiv Britanaca, nego i na zbivanja u arapskim državama. Ubrzo po okončanju Drugog svetskog rata postalo je jasno da Britanci ne mogu ostati u Palestini kao kolonijalna sila sa starim mandatom međunarodne zajednice, niti zadržati protektorate nad ostalim arapskim državama, koji su uspostavljeni još za vreme Društva naroda, kao preteče Ujedinjenih nacija. London je stoga odlučio da se izvuče iz Palestine i prepusti Ujedinjenim nacijama da rešavaju problem. Tim pre što su sa završetkom Drugog svetskog rata, i pristizanjem prvih talasa jevrejskih imigranata, izbeglica iz Evrope, izbile i nove tenzije. Britanske vlasti su u počeku bile sklone da dopuste tu imigraciju, ali su ubrzo od toga odustale, plašeći se arapskih terorističkih akcija i ne želeći da stiču nove protivnike među Jevrejima, čiji su gerilci takođe napadali Britance i nanosili im ozbiljne gubitke… Prihvatajući se teškog zadatka da reše problem Palestine, Ujedinjene nacije su obrazovale komisiju sa zadatkom da prouči situaciju i predloži rešenje. U toj komisiji našao se i predstavnik zvaničnog Beograda, Vladimir Simić, predsednik jednog od dva doma (Saveznog veća) tadašnjeg jugoslovenskog parlamenta. Komisija je predložila podelu Palestine na šest većih međusobno nepovezanih jedinica: tri u sastavu arapske, tri u sastavu jevrejske države... Te teritorije bile su međusobno povezane kao crna, odnosno bela polja na šahovskoj tabli. Trebalo je da postoji i posebna teritorija Jafe, kao arapske luke u jevrejskom delu Palestine. U predloženoj podeli Arapi bi imali dve obalne teritorijalne jedinice, na severu i jugu, a Jevreji jednu u sredini, dok bi na granici prema Jordanu (tada „Cisjordaniji”) bilo obrnuto: Arapi bi imali jednu teritoriju u sredini, a Jevreji dve, na jugu i na severu... Plan UN o podeli teritorije koja je do tada bila pod britanskom kolonijalnom upravom na dve zasebne države podrazumevao je, zapravo, stvaranje jedne nove jevrejske države sa 538.000 Jevreja i 397.000 Arapa, ne računajući i 100.000 Jevreja u Jerusalimu. Jer, po planu UN taj grad je trebalo da dobije status „međunarodnog grada”, koji nije u sastavu jevrejske, niti arapske države... Jevreji su smatrali da je predložena podela nepravedna, na njihovu štetu, ali su – mada nevoljno – rekli da će je prihvatiti. Arapi su je odmah odbacili, smatrajući da je osnivanje bilo kakve jevrejske države na teritoriji koju oni smatraju svojom, neprihvatljivo... Za Vladimira Simića, predstavnika Jugoslavije, ovo rešenje bilo je nepraktično i teško izvodljivo. On je predlagao da se umesto podele na dve države osnuje jedna konfederalna država sa dve autonomne jedinice. Međutim, Komisija UN nije prihvatila Simićev predlog i podnela je Savetu bezbednosti svoj konačni predlog o podeli Palestine na dve države. Na zasedanju Generalne skupštine UN jedino je Jugoslavija zastupala gledište o konfederaciji, ali je na kraju i ona od toga odustala kako se ne bi izdvajala od velike većine ostalih i glasala je za predlog o podeli. Nekadašnji istaknuti jugoslovenski diplomata, ambasador u UN i dugogodišnji direktor Instituta za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu, Leo Mates, ocenio je da je dodatni motiv za promenu stava Beograda bila želja da se što pre donese odluka i da se ubrza odlazak Britanaca, predviđen za ponoć 14. maja 1948. godine. Već sledećeg jutra u Tel Avivu je zvanično proglašena država Izrael. A, istog dana su počele borbe: šest arapskih armija, uključujući jordansku, egipatsku i sirijsku armiju krenule su da skrše novu jevrejsku državu... Budući da su sve arapske države na Bliskom istoku prethodno odbile da učestvuju u glasanju na zasedanju Generalne skupštine UN i unapred objavile da će svaki akt raspolaganja arapskom teritorijom smatrati nelegalnim, Izrael se praktično u času svog osnivanja našao u ratu sa svim svojim arapskim susedima. Međutim, pokušaj da se oružjem spreči stvaranje Izraela nije uspeo... Zanimljivo je, inače, da je u prvom arapsko-izraelskom ratu na Bliskom istoku arapske države u borbi protiv Izraela oružjem i diplomatski otvoreno pomagala Velika Britanija, osnivač Arapske lige. Amerika je bila zvanično neutralna, ne želeći da se sukobljava sa tradicionalno lojalnim saveznikom Velikom Britanijom, niti da se konfrontira sa jevrejskom državom, što bi moglo da izazove gnev uticajnih jevrejskih krugova. Drugim rečima, istorijska je činjenica da je u času osnivanja Izraela, pre 60 godina, na strani te države stajala jedino tadašnja Jugoslavija i zemlje istočnoevropskog bloka. Pošto je odmah napadnut, Izrael je bio prinuđen da se brani skromnim vojnim sredstvima, koja su mu u tom času stajala na raspolaganju: simboličnim količinama lakog naoružanja, doturenim tajnim kanalima, uglavnom iz Čehoslovačke. Veće količine tog (mahom trofejnog nemačkog) oružja prebacivane su vazdušnim putem, sovjetskim avionima. Izraelcima je na isti način dopremljeno i nekoliko starih britanskih lovačkih aviona marke „spitfajer”. Svi ovi vojni transporti leteli su preko Jugoslavije, gde su se spuštali radi uzimanja goriva, jer nisu bili u stanju da bez sletanja stignu do odredišta u Izraelu. Zanimljivo je, inače, da se Beograd nesebično angažovao u pružanju vojne pomoći jevrejskoj državi, sarađujući u tom složenom poduhvatu za ondašnje uslove sa državama istočnog bloka, uprkos činjenici da je stanje u odnosima između Jugoslavije i zemalja Informbiroa već bilo veoma zategnuto... Jugoslavija je bila među prvim zemljama koje su uspostavile diplomatske odnose sa Izraelom, odmah po proglašenju njene nezavisnosti. Uskoro je zaključen i poseban sporazum o dobrovoljnom iseljavanju Jevreja iz Jugoslavije u Izrael, koji je regulisao i transfer njihove imovine. Kao i prvi trgovinski ugovor... Serijom primirja zaključenih 1949. godine nastala je demarkaciona linija, koja se bitno razlikovala od složene konstrukcije predviđene Rezolucijom UN o podeli Palestine. Ta linija je kasnije vrlo malo promenjena u ratu 1956. godine. To je, zapravo, ona linija koja će se nakon oktobarskog („Jom Kipur”) rata 1973. godine pominjati kao „linija od pre rata 1967. godine”, na koju bi – po zahtevu Arapa – Izrael trebalo da se povuče... Ma kako to sada zvučalo paradoksalno, Izrael je jedina zemlja na svetu čije su osnivanje zvanično potvrdile Ujedinjene nacije. Ali i jedina zemlja članica UN čiji legitimitet se poriče i dovodi u pitanje. Činjenica da za poslednjih 60 godina nisu bili u stanju da uspostave trajan mir sa susedima ide, nesumnjivo, na dušu i Izraelcima i Palestincima. Stoga, svakako ne iznenađuje da i najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da dve trećine Izraelaca očekuje da bi u narednih 5 godina ponovo moglo da dođe do rata sa arapskim susedima... Zato je, valjda, razumljivim strahom od terorista iz arapskog okruženja moguće objasniti ambiciju da se izgradi i veliki betonski zid, koji će jevrejsko stanovništvo štititi od infiltracije onih koji dolaze sa opakim namerama. Međutim, ispostavilo se da zid nije u stanju da efikasno spreči bombaše samoubice i zaustavi rakete i granate ispaljene iz minobacača... Iskustvo Izraela, zapravo, najbolje pokazuje da vojna sila nije u stanju da razreši neke realne političke probleme. Nije, recimo, u stanju da izmeni demografski trend zbog kojeg bi Jevreji uskoro mogli postati manjina na okupiranim teritorijama, kao i u samom Izraelu. „Približava se dan kada će se rešenje sa dve države jednostavno urušiti i mi ćemo se suočiti sa situacijom nalik onoj u Južnoj Africi, gde su se pripadnici većinskog stanovništva borili za svoja biračka prava. Kada se to dogodi, nastupiće kraj države Izrael”, upozorio je prošle godine izraelski premijer Ehud Olmert. Osim vođenjem zemlje, i večnom brigom za njenu bezbednost, premijer Olmert je trenutno verovatno zaokupljen i ličnim brigama za svoje zdravlje (dijagnoza: rak), ali i započetom istragom zbog optužbi za korupciju, jer se pominju stotine hiljada dolara sumnjivih „donacija” koje je godinama primao od čoveka po imenu Moris Talanski iz NJujorka... „Mogu svakoga mirne duše da pogledam u oči i kažem da ništa od toga nisam stavio u svoj džep. A, ako budem zvanično optužen, odmah ću podneti ostavku”, saopštio je premijer Olmert. Politički oslabljenog, i previše osetljivog na pritiske Amerikanaca, izraelskih medija i domaćih tajkuna, motivisanih ekonomskim razlozima da se mir uspostavi po svaku cenu, radikalni krugovi desne („nacionalističke”) opozicije Olmerta nazivaju „izdajnikom” i „izraelskim Čemberlenom”, navodno spremnog da Palestincima učini suviše velike koncesije. A, to – kažu – neće dovesti do mira, već do još opasnijeg rasplamsavanja arapskog nasilja... Međutim, iako i dalje živi pod senkom straha za svoju bezbednost i budućnost, Izrael na pragu sedme decenije doživljava svojevrstan bum: jedna je od vodećih svetskih zemalja u domenu visokih tehnologija, a prednjači u nauci, obrazovanju, kulturi i mnogim drugim oblastima. Prijateljska zemlja koju sa Srbijom spajaju ekonomske, kulturne i mnoge druge veze, čiji su ljudi i njihove sudbine neraskidivim istorijskim nitima povezani sa našim ljudima, na dan kad slavi svoj veliki jubilej, zaslužuje iskrene čestitke: Šalom Izrael!